Нема више ни Јудејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви једно у Христу Исусу (Гал 3,26-28) Доминантна друштвено-политичка тема у савременом друштву јесу људска права. Убијање милиона људи због националне и верске припадности, дискриминација и прогон мањинских група, бескруполозна неједнакост полова, стравични злочини против човечности, ропство, тортуре и гажење људског достојанства током историје допринели су да права човека временом постану не само центар интересовања, већ и правна обавеза готово сваке савремене државе. Историјски развој идеје о људским правима Идеја о људским правима и једнакој вредности сваког људског бића веома је стара. Присутна је у античкој филозофији код стоика и софиста, у хришћанству и другим религијама које су училе да је Бог све људе створио једнакима, у епохи просветитељства које је прокламовало личне слободе и грађанску једнакост као највишу вредност. Гарантовање слобода и права грађана започиње са документима попут Велике повеље слобода из 1215. године, законима (Habeas Corpus Act, 1679 и Bill of Rights, 1689) донешеним у Енглеској, и наставља се са првим декларацијама које штите права човека, а то су Декларација о независности САД (1776) и Декларација о правима човека и грађанина (1789). Прекретницу у схватању људских права и слобода доноси Други светски рат након чега настаје један од најзначајнијих докумената о правима човека, а то је Универзална декларација о људским правима Уједињених нација из 1948. године. Универзална декларација о људским правима и хришћански персонализам У току Другог светског рата дошло је до бруталног гажења човековог достојанства и истребљивања читавих категорија становништва. Један од циљева Организације Уједињених нација био је афирмација људских права. Генерална скупштина Уједињених нација је 10. децембра 1948. године усвојила Универзална декларацију о људским правима. Од тада почиње период гарантовања људских права у међународним актима. Према Декларацији, сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Данас је помало заборављено да основе идеје Универзалне декларације имају своје порекло у хришћанској персоналистичкој филозофији. Персоналисти су настојали да обнове теорију о природном праву и афирмишу људска права. У састављању декларације учествовали су и значајни хришћански филозофи као што је нпр. француски томиста Жак Маритен или православни либански мислилац Шарл Малик. Утицај хришћанског персонализма којој су они заступали видљив је у самом садржају Декларације (нпр. прва реченица уводног дела и први члан Декларације у којем се каже „сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима“ указује на утицај персоналиста да се у текст унесе и појам достојанства). Православни документи о људским правима Као што је познато, Православна црква нема једно и општеобавезујуће учење са ставовима о друштвеним питањима. То значи да се о одређеној теми, питању или проблему често могу прочитати или чути не само различити него и међусобно супртостављени и ставови. У последњих неколико деценија поједине помесне православне цркве изенеле су и званичне ставове по питању људских права. Руска православна црква у два значајна документа одредила се према овом феномену. Најпре у „Основима социјалне концепције Руске православне цркве“, а потом и у засебном документу који је експлицитно посвећен теми људских права, а то је „Основе учења Руске православне цркве о достојанству, слободи и људским правима“. Ово је први званични православни одговор о људским правима. Руска црква начелно прихвата концепт људских права уз извесне критике и резерве према секуларно-хуманистичким идејама. Васељенска патријаршија се у новом документу „За живот света: ка социјалном етосу Православне цркве“ недвосмилено позитивно одредила према појму људских права. У поменутом документу се каже да „православни хришћани стога могу и треба са задовољством да усвоје језик људских права када желе да унапреде правду и мир међу народима и државама и одбране слабе од моћних, потлачене од њихових угњетача и немоћне од оних који покушавају да их искористе.“ Православни хришћани за права човека Афирмацији људских права православни нису допринели само декларацијама и документима већ и на делатан начин. То се нарочито односи на Грчку православну архиепископију Северне и Јужне Америке, чији су архиепископи подржавали и бранили грађанска права Афроамериканаца. Грчки православни архиепископ Северне и Јужне Америке Јаков активно је подржавао Покрет за грађанска права. Учествовао је у Маршу на Селму 1965. године, где је заједно са Мартином Лутером Кингом протестовао против расне неједнакости. Он је био један од ретких неафроамеричких црквених великодостојника који је имао храбрости да маршира руку под руку са Мартином Лутером Кингом. Педесет и пет година касније, његов наследник архиепископ Елпидофор из Грчке православне архиепископије учествовао је на протесту у Бруклину против насиља и расизма под слоганом „Црни животи су важни“ (Black Lives Matter). Заједнички допринос Први документи о људским правима полазили су од тога „да су људи једнаки и да их је Творац обдарио неотуђивим правима“ (Декларација о независности), док савремени концепт људских права последњих деценија све више добија изразито секуларистички карактер. Он се понекад чак и агресивно супротставља религији, поготово када је реч о хришћанству, иако су људска права свој израз највише нашла управо у хришћанским земаљама. Због тога се код појединих православних хришћана јавља и одбојност према идеји о људским правима. Ипак, несумњиво је да се Православна црква током историје није супротстављала развоју људских права и слобода и да су (иако малобројним) званичним документима она прихваћена. Као што хришћани не би требало да одбацују концепцију људских права (без обзира на могуће злоупотребе) тако и секуларни заговорници људских права не би требало да страхују од хришћанства. Унапређење људских права не треба да буду „семе раздора“ између хришћана и секуларних хуманиста већ шанса да се заједничким деловањем да допринос постизању правде и мира у друштву. Владимир Марјановић Извор: „Православље“
0 Comments
7/12/2020 Да ли ће нови закон o верским заједницама у Црној Гори ограничити слободу вере или уверења?Read NowПосланици Европског хришћанског политичког покрета (ECPM) изразили су забринутост због новог закона о верским заједницама који је у Црној Гори усвојен почетком ове године. У изјави, они позивају владу Црне Горе да се придржава и спроводи препоруке Венецијанске комисије и да се суздржи од употребе насиља над својим грађанима. Такође је тражено од Европске комисије да пажљиво надгледа рад Владе Црне Горе у погледу слободе вероисповести, јер она представља суштински елемент приступања ЕУ. Али шта се десило у Црној Гори? Зашто овај нови закон изазива забринутост за слободу вероисповести у Црној Гори? Прочитајте овде анализу мог колеге Лефтериса Калотеракиса. (Аутор Лефтерис Калотеракис) Скупштина Црне Горе је 27. децембра 2019. године усвојила закон под називом „Слобода вероисповијести или уверења и правни статус верских заједница“, који је ступио на снагу 8. јануара 2020. Чињеница да је закон који се бави правним признавањем свих признатих верских заједница позитиван је корак за земљу која тежи да постане чланицом Европске уније. Међутим, начин на који је припремљен и усвојен у Парламенту изазива забринутост да власти покушавају да покажу фаворизам према одређеном верском ентитету. Заиста, Српска православна црква Црне Горе, најстарија верска установа у земљи (чије је седиште у Београду) не одобрава овај закон. Међутим, влада је била вољна да га брзо прогура кроз парламент. Премијер је изјавио да закон „представљa“ последњи корак на историјском путу културне еманципације Црне Горе“. Закон је изгласан у спорној атмосфери. Усвојен је у 3 сата ујутро, након што је 12 чланова опозиције приведено. Закон је такође испитан током његове припреме од стране Европске комисије за демократију кроз владавину права Савета Европе (Венецијанске комисијe). Комисија је изјавила да је закон „корак напред“ у поређењу с претходним верзијама, али је тражила од владе да настави са консултацијама јавности и различитих верских заједница, констатујући да су већ обављене консултације. Венецијанска комисија као и актери цивилног друштва поставили су неколико питања: • Прва сврха закона је да регулише регистрацију и правно признавање свих верских заједница у Црној Гори. Нови систем регистрације је прилично компликован и контрадикторан, а чини се да неке његове одредбе дискриминишу Српску православну цркву, истовремено фаворизујући Црногорску православну цркву, верски ентитет који је формиран недавно и који није признат признат од Васељенске патријаршијe. На пример, од цркава са седиштем у иностранству (као што је случај са Српском православном црквом Црне Горе) тражи се сложенији пут до регистрације. Истовремено, закон каже да регистрација није обавезна (члан 19). Венецијанска комисија поздравила је чињеницу да регистрација није обавезна. Ово је принцип садржан у њиховим смерницама о правној личности верских заједницa - верска институција не би требало да буде обавезна да тражи правну личностакотонежели. Међутим, они су изразили забринутост због формулације члана 25/3 закона који се односи на регистрацију цркава са седиштем у иностранству. За њих није јасно да ли је употребљени језик имплицитни притисак на Српску православну цркву да се региструју. Остале признате цркве са седиштем у Црној Гори мораће следити једноставнији поступак и биће уписане у евиденцију „постојећих верских заједница“. • Друга тачка спорења је црквенa имовинa. Уколико се не доставе јасни докази о власништву, држава ће то тражити. Српска православна црква тврди да ова одредба циља и њих и да влада Црне Горе намерава да национализује њихову имовину. С друге стране, власти тврде да је током грађанског рата регистровано неколико имања Српској православној цркви или појединачним црквама без ваљаног законског основа. Венецијанска комисија испитала је аргументе обе стране и истакла да је црногорска држава та која ће одлучити коме припада шта. Међутим, они су тражили од власти да осигурају да црквеним институцијама буде дозвољено да користе имовину која је проглашена државном својином. Иако је влада дала вербално уверавање делегацији Венецијанске комисије да ће то бити учињено оне нису укључиле одговарајуће одредбе. о • На крају, закон је критикован у две тачке у вези са верским образовањем. Прво, иако је признато право родитеља да школују своју децу у складу са њиховим веровањима, то мора бити учињено уз поштовање „психолошког интегритета детета“ (чл.52) и то само до једанаесте године. Једном када дете има дванаест година, дете одлучује за себе. Друго, ниједна верска заједница или група не може основати верску основну школу (јер је она обавезна и државна). Верујем да Влада Црне Горе мора да одагна сваки утисак да намерава да неједнако третира Српску православну цркву. Влада савремене европске земље не би требало да показује пристрасност у својим односима са верским заједницама. Маргинализовање цркве која има дубоке историјске корене у земљи неће помоћи Црној Гори да обезбеди своје место у западним институцијама. Као део преговора о придруживању са ЕУ, Црна Гора ће морати да испуни–између осталог – и одређена мерила која се односе на јачање ефикасне примене и спровођења људских права, уз усклађивање свог правног оквира са правном тековином ЕУ и међународним стандардима о људским правима (поглавље 23 – Правосуђе и темељна права). Ово укључује ефикасну заштиту права на имовину и слободу вероисповести. Наравно, регулисање верских институција у надлежности је Црне Горе, али то треба учинити на инклузиван начин. Претерано насиље, нејасне дефиниције закона и непромишљене изјаве могу погоршати антизападна осећања у земљи. Стога се морају узети у обзир све препоруке Венецијанске комисије за овај закон. То ће вероватно значити измену тренутног закона након адекватног и транспарентног процеса консултација са свим укљученим заинтересованим странама. Влада се такође мора суздржати од употребе претераног насиља. Коначно, Европска комисија мора пажљиво да прати рад владе Црне Горе у погледу слободе вероисповести, јер она представља суштински елемент процеса приступања ЕУ. Извор: http://leovandoesburg.blogspot.com/2020/07/will-new-law-in-montenegro-on-religious.html Владимир Марјановић
Руски философ, историчар и публициста – Георгиј Федотов – био је један од ретких православних присталица идеје о хришћанској демократији. Током тридесетих година прошлог века, заједно са Илијом Фондаминским и Фјодором Степуном, покреће часопис „Нови град“ у коме објављује чланке и текстове посвећене актуелним питањима тога времена. У часопису је нарочито разматран однос хришћанства, политике, демократије, социјализма итд. Православна апологија демократије У есеју „Основи хришћанске демократије“ објављеном 1934. Федотов настоји да пружи православну апологију демократије. Већ на почетку каже да одбрана демократије за православног теолога и социолога представља тежак проблем. У тексту он поставља питања да ли су слобода и демократија спојиви са хришћанством. Федотов полази од тезе да још увек не постоји теорија о православној демократској држави и да њена елаборација мора поћи од још увек живе теорије о православном царству. Идеја царства по његовом мишљењу има два корена: Први је хеленски по коме концепт царске власти има дубоке корене у паганским култовима хероја и обоготворењу државе. Такав концепт хришћани су прихватили као што су прихватили и грчки језик, философију и сл. Други корен је старозаветни, јудејски. „Нема сумње, у одређеном периоду историје Израела, царска се идеја сливала с месијанском идејом, будући Месија – цар Израиљев – је из дома Давидова, он васпоставља некадашњу славу и остварује правду.“ (Федотов, 1995:75) Oва идеја се према Федотову показала веома неуспешном. Царској власти прeтходила је власт тзв.судија, харизматских народних вођа који су непосредно спроводили вољу Божију. А тек као уступак времену и као утицај паганског окружења у коме се налазио Израиљ, долази до успоставе царства.[1] Федотов жели да направи својеврсну паралелу старозаветне судијске теократије са демократијом.„Непостојање народног избора спречава да се говори о демократском карактеру институције судија и њихове власти, њихов народски карактер је несумњив – замените пророчко позвање правним актом и ви ћете у Гедеону и Јефају видети Цинцината и Камила који се после спасавања отаџбине враћају свом ералу.“ (Федотов, 1995:75) Један од главних аргумената присталица монархије (нарочито православне монархије) јесте да у овом државном уређењу лично начело долази више до изражаја, насупрот демократском,у коме до изражаја долази начело колектива ( а личност се „губи“ у маси). Федотов сматра да је оваква поставка погрешна и да у монархији долази до победе паганског родовског принципа „првенства по крви“, док принцип личности долази до изражаја управо у улогама народних вођа, карактеристичних за судијско уређење као и за демократију. Са нестанком царства, народ Израиља постаје субјект месијанских обећања док хришћанска касније Црква постаје наследник Израиља а самим тим и древног свештенства, пророштва и царства. Према апостолу Петру сви хришћани су „род изабрани и царско свештенство.“ (1. Петр. 2). Своја царска права, каже Федотов, хришћани су предали цару који постао представник црквеног народа. Хришћанску демократију Федотов дефинише као царство тј. владавину народа Божијега, а „демократска теорија народног суверенитета, која раздељује суверенитет свим личностима –грађанима који чине народ, јесте секуларизовани одраз те идеје.“ (Федотов, 1995:76) За Федотова примери хришћанске демократије постојали су пре либералне демократије. Такав је случај са средњевековним комунама, републикама из времена Реформације, Калвиновом теократијом или демократијама Новгорода, Пскова и Вјатке. Разлика између „либералне и хришћанске демократије огледа се и у односу према личној харизми власти. „Смисао и позвање демократије је у ослобађању личне харизме власти, а не у њеном обезглављивању и растварању у колективу“ (Федотов, 1995:77). Замена личног начела, начелом наследства је знак пропасти јер личну даровитост замењује наследни фактор. У хришћанској демократији носилац власти је народ (Израиљ) сваки грађанин (носилац царског свештенства) као и вође које бира народ (судије). (Федотов, 1995:77) Федотов разматра однос демократије и саборности и каже да саборност „садржи у себи начела истинске демократије у њеном хришћанском смислу. (Федотов, 1995:77) Саборност свештенства јесте хијерархијски устројена, али та хијерархија не може бити наметнута насилно већ мора бити установљена слободно и у томе учествују сви чланови цркве. Тзв. „Аксиос“ народа јесте пример постојања изборног начела. У идеалу саборностипостоји равнотежа између заједнице и личности, која штити личност од доминације колектива: „Демократија јесте саборна или хришћански полицентрична, у њој је на парадоксалан начин целина једнака једном делу“. (Федотов, 1995:78) Хришћанско залагање за слободу од државе не значи само борбу за личну слободу, као код либерала, већ за власт Божију у свету. Извор свих слобода он види у Богу: „Све политичке слободе савремене – данашње – демократије су изведене – у историјском и догматском смислу – из те темељне слободе – духа као сфере , која је Богу посвећена.“ (Федотов, 1995:80). Пример Новгородске републике Историјски пример хришћанске демократије за Георгија Федотова је Новгородска република или како је он назива Република Свете Софије која је постојала од ХII–XVII века. Новгород је имао све атрибуте демократског и републиканског уређења и по томе је био јединствен на читавом подручју источног православног хришћанског света. Власт кнежева била је веома ограничена, није била наследна и имала је више војну и одбрамбену функцију. Кнезчак није био ни номинални владар. Праву власт у Новгороду имало веће, које је бирало владу тзв. савет господе на чијем челу се налазио архиепископ. Осим тога, демократски организована власт у Новгороду имала је религијско утемељење. „У политичкој символици Великог Новгорода, његов суверен, носилац врховне власти, била је сама Света Софија. Света Софија није била само име читаве помесне новгородске цркве, као што се изражавало у формули: „Света Саборна и апостолска црква Свете Софије“. Не, то је било име саме републике, и у то посвећено име су се писали уговори и свечане грамате, њој су заклетву доносили кнежеви и власти. Она се сматрала господарицом новгородских земаља, посебно црквених („дом Свете Софије“). У њој је народна воља нашла себи небески символ, слободан од каприциозне променљивости расположења маса.“ (Федотов, 1950) Потребно је рећи да овакви примери хришћанске демократије нису доживели своју историјску победу. Новгородску републику победила је Москва, тј. Московско царство које је постала наследница Византије а самим тим је и самодржавље постало званично прокламована идеологија. Федотов закључује да пошто је и самодржавна монархија неколико векова касније доживела свој историјски пораз, пример Новгородске републике може послужити као узор за нова хришћанска друштвено–политичка решења у православном свету. Познати руски свештеник Александар Мењу спису „Повратак изворима“ каже да је овај текст „нека врста духовног завештања Георгија Федотова.“ (Мењ, 2005:25) Николаја Берђајев и одбрана Георгија Федотова Познати руски религијски философ Николај Берђајев у свом тексту из 1939. „Постоји ли у православљу слобода мисли и савести?“[2] поставио је питање које и данас може бити веома актуелно: „Да ли је православље повезано са неким конкретним политичким системом, нпр. са монархијом, са национализмом, са класним грађанским друштвом, са неком врстом данашњег фашизма, или дозвољава различите тачке гледишта? Може ли православац, пошто је постао професор православне богословије, бити демократа, социјалиста, бити бранитељ слободе, социјалне правде, људског достојанства?“ (Берђајев, 1939). Због овог текста Берђајев је дошао у сукоб сапредставницима руске православне емиграције у Паризу. Његов одговор на питања која је поставио био јенедвосмислен. Читав текст је прожет изразитом критиком национализма, крајњег традиционализма, колективизмаи фашизма. Као меру хришћански инспирисане политике Берђајев поставља слободу, хуманост и социјалнуправду. Објавити такав текст тридесетих година прошлог века у круговима руске емиграције било је веома храброи неуобичајено.[3] Он диже глас против неправде учињене професору Федотову коме је претило истеривање са Института Св. Сергија због писања текстова за часописе леве оријентације (као што је нпр. „Нова Русија“ и други“).[4] Посебну критику Николај Берђајев у тексту упућује свештенству и епископату у Русији због цезаропапизма и позивања на лажно смирење ради послушности неправди у друштву. Та потчињеност се пренела и на емиграцију а црквени људи страхују од „десничара“ видећи у њима наследнике старог царског режима. Берђајев на крају текста одбацује поделу на левицу и десницу као лажну, критикујући обе политичке позиције. По његовом мишљењу хришћани у политици имају слободу избора да се определе за било коју идеју, али да се не могу опредељивати за нехумане политичке идеологије које се противе слободи и достојанству човекове личности. „Хришћанство може да постоји само за политику, које признаје врховну вредност људске личности, њену слободу и част и братску организацију друштвеног живота, и мора се противити идолатрији на челу државе, нације, спољне црквености и нехуманих колективних заједница, које служе само као параван за праве интересе владајућег сталежа.“ (Берђајев,1939) Уместо закључка Георгиј Федотов је концепт православне хришћанске демократије образложио теолошки (на основу примера из Светог писма Старог и Новог завета), историјски (пример старе руске средњовековне државе – Новгородске републике) и социолошки (однос православне цркве, политике, монархије и демократије). Иако није доживела адекватан политички развој, идеја хришћанске демократије код Георгија Федотова представља добру основу за стварање модела православне демократске државе. Литература:
[1] О томе сведоче и речи: „Постави над нама цара да би нам судио као што је у других народа” (1 Сам. 8) Нису тебе они одбацили – мене су одбацили да Ја невладам над њима”. (1 Сам. 8) које иду у прилог тези да је порекло царства било у одбацивању власти Бога и истинске теократије. [2] Текст је својеврсна одбрана Георгија Федотова, који је нападан због својих уверења и подршке шпанским антифашистима током грађанског рата као и подршке антифашистичкој политици СССР -а тридесетих година прошлог века. [3] У емигрантским круговима многи су полагали наде у Хитлера или подржавали генерала Фрнака у грађанском рату у Шпанији. [4] Георгије Федотов је од професора Института Св. Сергија оптужен за „лева скретања“ и бављење политиком. Николај Берђајев оштро критикује недоследност и лицемерје говорећи да „нико не би ни предложио професору Богословског института да напусти своју професорску позицију да је написао чланак у одбрану повратка монархије и екстремних националних позиција“ уз констатацију „да одбрана хришћанске демократије и човекове слободе није дозвољена професору Богословског института.“(Берђајев,1939) Георгије Фетодов није био левичар за што су га противници оптуживали, нити је подржавао совјетски комунизам. Бежећи од комуниста је и емигрирао у Француску. Ипак, политичко искакање из емигрантске средине у којој се налазио довело је до тога да буде оптужен за „левичарење“. Социолог Владимир Марјановић, предсeдник Центра за хришћанско-демократске студије Сећај се дана одмора да га светкујеш У последње време у Србији појавиле су се прве иницијативе у којима се тражи увођење недеље као нерадног дана. Поједина удружења и синдикати јавно говоре о потреби да се законски заштити нерадна недеља. У Европи дебате о нерадној недељи трају годинама, па и деценијама. Питање достојанства рада и радника Питање слободне и нерадне недeље нераскидиво је повезано са социјално-економским правима и достојанством радника. Сведоци смо тренутне ситуације у Србији где велики број радника, нарочито запослених у трговини, ради недељом, па и у празничним данима. Законска регулатива по овом питању није прецизна, јер закон о раду не обавезује послодавцe на нерадну недељу. Истина је да многи радници добијају слободне дане у току радне седмице, али то врло често није недеља, већ неки други дан. Тај дан није фискно одређен, већ подлеже променама, па тако радник једне седмице може имати слободан понедељак, друге седмице слободан петак, треће суботу итд. Највећи број људи недељом иде на посао због економске нужде, а не на основу свог слободног избора. Незапосленост и недостатак социјалне сигурности условљава да је боље прихватити и било какав посао, него никакав. Таква ситуација је као створена за кршење социјално економских права, недостојанствен однос према радницима и отворену експлоатацију. Нетипично радно време у које спада рад врло често има негативне последице и на здравље и безбедност радника. Наравно, ово се не односи на хитне службе. Породични разлози за нерадну недељу Породични разлози такође говоре у прилог потребе за нерадном и слободном недељом. Готово сваки родитељ и свака породица суочавају се са питањем усклађивања радног, породичног и личног живота. С обзиром на то да су школе и вртићи углавном затворени недељом, тај дан је дан када родитељи и деца имају могућност да време проводе заједно. Са друге стране, рад недељом значи немогућност примереног породичног живота и помирење између рада и обавезе према деци, родитељима... Ако овоме додамо податак да су највећи број запослених у трговини жене, јасно је колико рад недељом негативно утиче на породични живот. Верски и културни разлози за недељни дан слободан од рада Србија припада цивилизацији коју је стотинама година обликовало хришћанство и хришћански систем вредности. Недељни дан је празнични дан код већине хришћана (православаца, римокатолика, и протестаната). Рад недељом онемогућава хришћанским верницима праткиковање своје вере, одлазак у цркву и учешће у црквеном животу. Хришћански карактер заштите нерадне недеље датира још из 321. године, када је цар Константин Велики који је хришћанима омогућио слободу вероисповести посебним едиктом прогласио недељу као нерадни дан. Законодавство Србије кроз историју је познавало прописану и заштићену нерадну недељу. Нпр. „Државни календар Краљевине Србије за просту 1890.“ сведочи да „радње и дућани затварају цео дан у недељне и празничне дане.“ Радње су биле затваране за време трајања црквене службе (на два сата) и појединим црквеним празницима. Европски примери Рад недељом је различито регулисан у законодавствима савремених европских држава. Нерадна недеља је законом прописана у неколико европских земаља, међу којима су Немачка, Аустрија, Пољска, Грчка, од недавно и у Црној Гори. Немачка је најупечатљивији европски пример јер је нерадна недеља прописана уставом у којем стоји да су „недеља и државни празници заштићени законом као дани за одмарање од посла и духовно окрепљење.“ Иницијатива за нерадну недељу у Европи Секуларизација и дехристијанизација европског друштва допринели су да су гласови за укидање забране рада недељом све гласнији. Као реакција, настао је широк покрет у Европи који обухвата цркве, синдикате, удружења, истакнуте појединце који се боре за недељни дан слободан од рада. Европска алијанса за недељу, организована мрежа која окупља радничке синдикате, политичке партије и организације цивилног друштва широм Европске уније, предложила је пре неколико година да се јавност сваког 3. марта подстиче да поштује недељу као дан одомора од рада, породични дан окупљања и дружења и дан културних и верских активности. Црква и нерадна недеља Подршка иницијативама за нерадну недељу јасно и недвосмислено долази из црквених кругова. У Европи, Римокатоличка Црква предњачи у борби за заштиту нерадне недеље. Римски папа, бројни надбискупи, бискупи и свештеници јавно апелују и позивају на поштовање нерадне недеље. На сличним позвцијама су и протестантске цркве, попут Евангеличке цркве у Немачкој. У последње време се и од православних цркава могу чути позиви за нерадну недељу као нпр. апели Синода Бугарске православне цркве, Митрополита Трикског и Стагонског Хризостома у Грчкој, Митроплита црногорско-приморског Амфлиохија у Црној Гори итд. Закључак Радницима у Србији је потребно достојанствено радно време и слободан дан када ће моћи да се посвете породици. Недељни дан одмора омогућује грађанима учешће у верском, културном, спортском и друштвеном животу. У многим развијеним европским земљама недеља је законом заштићена као нерадни дан. Шире гледано, нерадна недеља представља део европског хришћанског наслеђа. Србија треба да следи позитивне примере развијених европских земаља и у свом законодавству јасно дефинише недељу као нерадни дан. Извор: Православље (број 1266.) Миша Ђурковић
Хришћанска демократија после Другог светског рата Сажетак: У овом раду аутор обрађује развој хришћанске демократије после Другог светског рата у Европи. Нагласак је на деловању кључних политичких партија. Посебно су обрађени настанак и развој италијанске партије Хришћанска демократија и немачке Хришћанско демократске уније. Аутор показује како су се мењали програми, структура и оријентација ових партија. Други део чланка обрађује деловање и проблеме кључних ХД партија после 1990 као што су ЦДУ, аустријска ОВП и холандска ЦДА. На крају се даје кратак преглед историје европског оквира сарадње ових партија који је довео до формирања ЕПП, која је и данас најважнија групација у Европском парламенту, и даје председника Европске комисије већ две деценије. Кључне речи: хришћанска демократија, католицизам, Европа, комунизам, политичке партије Извор: kpolisa.com/KP38/KP38_3-1Djurkovic.pdf „Социјалиста хришћанин је опаснији од социјалисте безбожника.“
Ф. М. Достојевски Реч социјализам потиче од латинске речи sociare, што значи делити или комбиновати. Социјализам се у најширем смислу може одредити као идеологија која заговара друштво засновано на идејама једнакости, заједништва, солидарности и социјалне правде. Постоје различите варијанте социјализма: утопијски социјализам, хришћански социјализам, демократски социјализам, револуционарни социјализам, реформистички социјализам, либертерски социјализам, аграрни социјализам, исламски социјализам, итд. Теоријске и практичне разлике међу њима су понекад толико велике да им је неретко заједничко само име. Хришћанство и социјализам Однос хришћанства и социјализма је врло близак. Може се рећи да ранохришћанска критика злостављања сиромашних, позив на праведну расподелу добара, успостављање заједничке имовине, праведнијих и човечнијих односа у друштву, представљају основу на којој се вековима касније развијао социјализам. Наравно, рано хришћанство је позивало на добровољну расподелу добара, а не на присилно одузимање имовине, као и на милосрдан однос између богатих и сиромашних, а не рат међу класама. Друштвени идеал у раном хришћанству била је прва заједница хришћана у Јерусалиму где је имовина била заједничка. Тај идеал касније наводе и многи црквени учитељи, а нарочито Свети Јован Златоусти. Овај светитељ позивао је становнике града Константинопоља да по угледу на Јерусалимску цркву целокупну имовину добровољно ставе на располагање цркви, која би потом разделила ту имовину сваком према потребама. Сматрао је да би тада сви били задовољни и да би такви социјални односи, засновани на узајамности и солидарности, привукли нехришћане хришћанској вери. Појава хришћанског социјализма Масовна индустријализација и убрзани развој капитализма у XIX веку узроковали су велике социјалне проблеме. На једној страни налазили су се богати власници фабрика тј. капиталисти, а на другој сиромашни радници без икакве имовине. Сиромашење радника пратили су настанак и ширење многобројних револуционарних социјалистичких идеја, партија и покрета, попут марксизма, социјалне демократије, анархизма. Социјално питање је током XIX века постало и најважније политичко питање. Хришћански социјализам у Великој Британији Хришћански социјализам настао је у Великој Британији, у крилу Англиканске цркве. Међу главним оснивачима били су Фредерик Морик, Чарлс Кингсли, Џон Лудлоу. Термин „хришћански социјализам“ је први пут употребио британски англикански свештеник и теолог Фредерик Морик 1848. године. Хришћански социјалисти су полазили од идеје да се у Јеванђељу налазе одговори на социјална питања и да основу и суштину социјализма чини хришћанска етика. Критиковали су необуздани капитализам који је довео до сиромашења великог броја радника и предлагали класну сарадњу уместо бескрупулозне конкуренције. Наглашавали су важну улогу цркве у борби против социјалних неправди. Хришћански социјализам је представљао христијанизацију идеја и праксе утопијског социјализма (Сен Симон, Овен) и није био повезан са идејама Карла Маркса, нити је подразумевао државно власништво над средствима за производњу. Хришћански социјалисти видели су друштво као органску заједницу засновану на сарадњи и солидарности насупрот индивидуалистичком схватању друштва као простог збира себичних појединаца. Хришћански социјалисти су иницирали стварање радничких удружења, кооператива и задруга. Осим тога, оснивали су и посебне образовне установе (попут Радничког мушког колеџа) у којима су радили на едукацији радника, чинећи образовање доступним сиромашним слојевима. У фокусу су им била социјално-економска, а не политичка питања. Може се рећи да је карактер хришћанског социјализма био реформистички, а не револуционаран, конзервативан, а не радикалан. Католичкo социјално учење За Римокатоличку цркву, распадање старог поретка, органског друштва и сиромашење великог броја радника значило је и губитак пастве која се окретала атеистичким идеологијама и револуционарним политичким решењима. Проучавајући социјалистичке и либералне теорије које су доводиле у питање позицију Римокатоличке цркве, бискуп града Мајнца, Вилхелм Фон Кетелер, покушао је, током друге половине XIX века, да пружи хришћанско-социјални одговор на друштвене проблеме. Он је критиковао либерални капитализам и социјализам, а као решење предлагао је добровољну редистрибуцију добара, социјалну солидарност виших са нижим класама, засновану на хришћанском милосрђу, и стварање кооперативних удружења. Ове идеје постале су основа модерног социјалног учења Римокатоличке цркве. Римски папа Лав XIII донео је 1891. године енциклику Rerum Novarum, која је била посвећенa одбрани права радника у периоду индустријализације. У документу се захтевала праведна плата за раднике, оснивање католичких радничких организација и класна солидарност, као и сарадња послодаваца и радника. Капитализам је окарактерисан као „болест“, а социјализам као „погрешан лек“. Папа Пије XI у енциклици Quadragesimo Anno из 1931. године нагласио је да „нико не може бити у исто време добар католик и прави социјалиста“. Иако је Римокатоличка црква формално одбацила концепт хришћанског социјализма, преко детаљно разрађеног социјалног учења заговарала је веома сличне идеје. Хришћански социјализам и руско православље Иако је хришћански социјализам настао оквиру протестантских конфесија, одмах је превазишао конфесионалне разлике. Његов утицај је приметан не само у римокатоличком, већ и у православном свету. У Русији је велики број религијских филозофа, теолога, свештеника и књижевника прихватио идеје хришћанског социјализма. У социјалним и филозофским погледима Фјодора Достојевског и Лава Толстоја могу се приметити идеје хришћанског социјализма. Филозоф Владимир Соловјов писао је о „истини социјализма“ тј. „да треба признати истину социјализма да би се победила лаж социјализма“. Поједини руски религијски филозофи (Николај Берђајев, Сергеј Булгакова, Георгије Федотов) који су првобитно прошли кроз марксистичку фазу да би се потом окренули православљу, заступали су отворено хришћански социјализам. Према Булгакову, догматске основе хришћанског социјализма произилазе из „опште идеје Цркве која као квасац делује у читавом свету, и та идеја није ништа друго до идеја богооваплоћења .“ Запажена практична делатност хришћанско-социјалистичких организација односи се на период револуције 1905–1907. године. Харизматични раднички вођа и православни свештеник Георгије Гапон формирао је организацију „Скупштина руских фабричких радника Санкт Петерсбурга“, која је окупљала више радничких удружења, десетине хиљада радника и учестовавала историјским догађајима познатим као Крвава недеља. Нажалост, утицај хришћанског социјализма у Русији временом је опадао, док је револуционарни и атеистички социјализам све више јачао. Однос хришћанског социјализма и марксизма Синтагма „хришћански социјализам“ може се учинити контрадикторном, јер се појам социјализам најчешће повезује са марксистичким и атеистичким социјализмом. Потребно је нагласити да је однос марксистичког и хришћанског социјализма међусобно искључив. Основна разлика је у односу према религији. Марксистички концeпт социјализма је атеистички или антирелигијски, док се хришћански социјализам заснива на хришћанству. Маркс и Енгелс су отворено исказали негативан став према хришћанском социјализму, а најбољи пример за то је познато дело „Манифест комунистичке партије“. У Манифесту се истиче наводни феудалистички и реакционарни карактер хришћанског социјализма, који је окарактерисан као „света водица којом поп освештава службу аристократа“. Хришћански социјализам као савремени социјални коректив Значај хришћанског социјализма у Европи огледа се у стварању одговорне социјалне државе. Треба нагласити да је то форма социјализма која нема ништа заједничко са тоталитарним системима реалног социјализма или ауторитарним и присилним колективизмом. Напротив, хришћански социјализам је увек био у опозицији према таквим идеологијама и системима. Са друге стране, хришћански социјализам је оштро критиковао неправде учињене радницима изазване неспутаним деловањем капитализма. У основи хришћанског социјализма су социјални принципи хришћанства попут солидарности, брига за радничке слојеве и побољшање њиховог положаја еволуцијом, а не револуцијом. Хришћански социјализам не представља крути и затворени идеолошки систем, нити самосталну и значајну политичку снагу. Његове идеје су данас углавном инкорпориране у програме умерених социјалистичких, социјалдемократских (попут британске Лабуристичке партијe), али и демохришћанских и хришћанско-социјалних странака (нпр. немачке Хришћанско-демократске уније или Хришћанско-социјалне уније). Хришћански социјализам може имати значајнију улогу у будућности, с обзиром на то да није политички компромитован као друге варијанте социјализма. Може постати коректив садашњем „дивљем“ капитализму, који поново занемарује социјалну компоненту и раднике препушта на милост и немилост суровој тржишној конкуренцији. Извори:
Преузето са странице: https://teologija.net/hriscanski-socijalizam-u-evropi/ „Народне бригаде“ су италијанска војна формација у Другом светском рату повезана са партијом „Хришћанска демократија“. Била је део италијанског покрета отпора формираног 1943. године под називом „Комитет за национално ослобођење“ (CLN). Комитет је чинило неколико политичких странака (Комунистичка партија Италије, Хришћанска демократија, Партија акције, Радничка демократска партија, Италијанска либерална партија, Италијанска социјалистичка партија) и имао је подршки Краља Виктора Емануела III и Савезника. Војне формације Комитета биле су подељене на комунисте (бригада „Гарибалди”), социјалисте (бригада „ Ђакомо Метеоти“), акционаше тј. социјалне либерале (бригада „Правда и слобода“), хришћанске демократе („Народне бригаде“), католике (бригада „Зелени пламен“), аутономне и друге. „Народне бригаде“ формиране су у лето 1944. године. Формације католичке оријентације, а међу њима и „Народне бригаде“, имале су опрезан став, како према противницима, избегавајући провокације које би изазвале репресију према становништву, тако и према формацијама других идеолошких оријентација, покушавајући да сарађују са њима, без одустајања од својих начела. Живојин Перић
Независност и рат или зависност и мир Недаћа човечанства у колико се тицало тога да се нађе једна организација која би најбоље могла да осигура његову срећу, састојала се не у томе што се истина о човечанству овде измицала већ у томе што се људи нису умели одлучити између два решења. Човечанство је, дакле, увек имало, у овом погледу, један embrras du chois и тај embrass чинио је да је оно патило: истине између којих је човечанство имали да бира делиле су га а деоба је значила борбу и бол. Тако – и ми ћемо се задржати овде само на питању рата и мира – ако се пође од принципа слободе и независности (како народа тако и појединца). Тј. ако се верује да се срећа човечанства налаз и у потпуном остварењу овога принципа онда у исто време треба се одлучити за теорију рата и рећи да је он незбежан пратилац човечанства. Доиста, проповедати доктрину суверености народа, то значи проповедати примену, и на човечанство, биолошкога закона борбе фела, закона који није ништа друго него један специалан случај општега закона борбе међу силама у свету. Једна суверена држава тј. слободна и независна, јесте сила, а свака сила има тежњу да прошири своју моћ како у простору тако и у времену: једна држава чија сувереност се врши само на једном делу земље и човечанства тежи да распростре своју сувереност на целу земљу и цело човечанство: и како на томе своме путу она наилази на друге државе, тако исто суверене, тј. наилази на друге силе, мешу њима започиње борба коју ми зовемо ра, и овој борби обично једна од сила остаје победилац ситуације а друга побеђена и потчињена. Замишљало се, пре Великога Рата, да се може наћи лека овој жалосној последици система слободних и суверених држава, и то помоћу теорије равнотеже сила: велике европске државе беху се поделиле у два табора чије снаге су се изједначавале или се бар тако мислило. Благодарећи овом изједначавању снага бејаше се избегао општи рат, када се, на једно време од четрдесет година, у обема група сила резоновало се: зашто водити рат, када се, пошто су снаге подједнаке не би могло доћи до победе ни са једне ни са друге стране, дошло би се само до узајамног уништења, а то не би претстављало никакво решење, јер би и даље постојала једнакост снага само с том разликом што би била тада једнакост у слабости, и ies Grandes Puissances постале би ies grandes Impussiances. Али, са системом равнотеже снага није се могло ништа друго ни више постићи, као што смо видели, до само то да се рат одложи: исти систем није могао учинити рат немогућим, будући је оно исто стање ствари, стање које је у себи носило клицу рата, било остало и после увођења система равнотеже. И заиста, оне две велике групе сила нису биле ништа друго него две велике коалиције у својим међусобним односима слободне и независне, дакле, суверене, и, према томе, непрестано се имао случај и пример двеју противних сила од којих је свака тежила да се распростре на штету друге. И ако се је помоћу система равнотеже имала више од четрдесет година европског мира, то се напослетку и сувше скупо платило. Велики рат трајао је више од четири године, са ужасима и патњама довољним за читаве векове. То је стога што је систем равнотеже самоповећао недостатке ранијега система који је он дошао био да замени, само је, другим речима био груписао непријатељске снаге и тиме учинио за један већи број држава узме учешћа у рату. У место да спречи рат, систем равнотеже само је овај направио огромнијим. II Ако се, напротив, верује да принцип мира сачињава срећу човечанства, онда треба укинути рат, а он ће се укинути на тај начин, ако се из људског рода, одстрани физички закон борбе сила. Али, да би се дошло до тога, у човечанству не треба да буде слободних и независних сила које би, борећи се за надмоћност на нашој планети, одржавале једно стање вечних сукоба и ратова. Не треба да постоји у човечанству више од једне силе, и чим не би било више од једне силе тада више не би било ни рата, јер једна сила не би могла да ратује са самом собом. Та једна сила, та једна држава то би била Заједница Народа. Само би једна борба онда остала у уједињеном и организованом човечанству, а то је борба са физичким светом, борба, разуме се, у границама могућности и коју борбу у мести да осудимо треба да желимо пошто је она у корист човечанства. У овој Заједници Народа не би било слободе и независности за разне народе који би је сачињавали: сваки народ морао би да жртвује један знатан део и једне и друге да би имао мир без кога не би било ни среће ни напретка за човечанство. III Треба се, дакле, одлучити између слободе (независности) и рата са једне стране и зависности и мира са друге стране. Онај који хоће да има слободу (независност) неће имати мир, а онај који неће да има рат неће имати слободу (независност). Слобода без мира или мир без слободе, то је дилема у којој се налазе народи: нека бирају! Додајемо у корист другог решења, да ако се један народ изјаснио за прво решење, он тада опет не би био сигуран да ће имати слободу, јер ако би дошло до рата и ако би у њему био побеђен – што би се могло врло лако да наступи – онда би он не само остао зависан на начин на који би он то у другом решењу, у Заједници Народа, већ би још био и покорен. За народе, у колико је реч о њиховим међусобним односима, вреди оно исто што и за чланове једног истог народа: и ови су имали исто тако да бирају између ове две алтернативе, или да остану слободни и независни, али онда, зато што не би било државе или државне власти, да се изложе анархији која води потчињавању слабијих од стране јачих, или да буду више или мање зависни, али, у овом случају, имали би то да би, благодарећи држави и државним властима, живели под једним редом и поретком који би био у стању да слабе обезбеди према јачима. Они који чине саставни део једног и истог народа изабрали су ово последње решење, и тај избор им је учинио приступачним срећу и напредак: ова консталација говори, несумњиво, у корист тезе да и сами народи треба, у својим међусобним односима, да усвоје слично мишљење. Повољни резултати које је дало удруживање људи једне и исте нације јесу још сада, и унапред доказ основаности идеје о удруживању нација. Извори: L Independance el la Guarre ou le Paix, 1919. У Цириху ( Imprimaurs Art. Institut Orell Fürsli), »Архив за правне и друштвене науке« (орган Правног факултета Универзитета Београдског), Београд 1921. »La Revue Mensuelie«, Geneva, 1922. Zeitchrift für internationals Recht, Keil’, Nr. XXX. Сувише је празњикавих и сентименталних новинарских речи потрошено у прилог идеји да је хришћанство сродно демократији, већина таквих натписа је или недовољно снажна или ће недовољно јасно оповргнути чињеницу да су се две горепоменуте идеологије итекако, тком времена, спориле. Истинска земља над којом хришћанство и демократија стоје заједно далеко је дубља. Једна посебна и посебно анти-хришћанска идеја плод је Карлајлових промишљања – идеја да би човек морао владати над онима које сматра покорнима. Нека је све друго хришћанство, али ово је безбожништво. Ако би наша вера замерила начину владања и понашања власти, она би изрекла нешто налик овом – да би човек требало да влада над онима који су непокорни. Карлајлов јунак би могао рећи: „Ја ћу бити краљ“; али, хришћанских светитељ би морао рећи: „Nolo episcopari“[i]. Ако велики парадокс хришћанства нешто и значи, смисао му је овај – морамо узети кљуну у руке и отићи у потрагу по пустињама и мрачним забитима, ловити све док не пронађемо оног јединог човека који ће рећи да је недостојан круне. Карлајл греши. Није нам циљ да крунишемо изузетног човека који мисли да уме владати. Напротив, морамо крунисати још изузетнијег који не зна да уме. Сада је време да поменем два-три животно важна закључка у одбрану текуће демократије. Пуки процес гласања није демократија, премда је данас немогуће применити какав једноставнији демократски метод. Но, машинерија гласања је дубоко хришћанска у једном сасвим разумљивом смислу - то је покушај да се измами мишљење оних, сувише скромних да га понуде. То је једна мистична авантура: веровање онима који не верују ни себи самима. Та енигма је хришћански парадокс. Нема ничег реално смиреног у одрицањима будисте. Благи Индус је благ, али није кротак. Међутим, има нечег психолошки хришћанског у идеји тражења мишљења међу пониженим слојевима, и неприхватања општеприхваћених ставова истакнутих људи. Рећи да је гласање делимично и хришћанска идеја делује помало чудновато. Рећи да је агитација хришћанска идеја може звучати и лудачки. Но, то је хришћанство у својој идејној бити, то је бодрење кротких. Овим се скромном човеку каже: „Пријатељу, ступи на виши ниво.“ Ако и има какве мане и идеји такве агитације, имамо ли у виду њену савршену и непобитну побожност, онда само зато што она може бити запуштена умереношћу агитатора. [i] Noli episcopari – или Nolo episcopari. На латинском „Не желим да будем бискуп“. Обредне речи које сваки новопостављени бискуп мора изговорити пре инаугурације. Честертон, Гилберт Кит. (2011). Правоверје. Бернар: Стари Бановци - Дунав - Београд. 148 – 149. стр. Религијске вредности у уставима европских држава Човек изнад свега, Бог изнад човека. Владика Николај Велимировић Последњих деценија у Европи су учестале дебате о помињању хришћанских корена у законским актима или дебате о ношењу и употреби верских симбола у јавним институцијама (нпр. представе распећа у државним школама, болницама, судовима, и сл.). Нацрт устава Европске уније такође је био предмет расправе. Хришћанске цркве су инсистирале на помињању Бога и/или хришћанских корена Европе, док су се заговорници секуларизма томе противили. Посебне контроверзе односе се на биоетичка питања попут оправдања абортуса, легализације истополних бракова насупрот дефинисању брака као заједнице мушкарца и жене. Хуманистички секуларизам у свом радикалном виду све више односи превагу над хришћанством у јавној сфери. Ипак, постоје и другачији примери. Референца о Богу у европским уставима Устав представља највиши правни акт једне државе. Осим што је акт највеће правне снаге, он изражава и одређене вредности на којима држава почива. Устави појединих европских земаља углавном су изразито секуларног карактера, али постоје и они који укључују на религијске вредности, као нпр. референце о Богу, верском наслеђу, хришћанским коренима или државној цркви. Хришћанство је ипак у великој мери обликовало европско друштво. Референца која се односи на помињање Бога може имати двојак карактер. Треба разликовати „nomination” (помињање Бога у уставу) и “inovocatio” (позивање на Бога, тј. доношење устава „у име Бога“). У европској пракси појављују се оба примера у зависности о којој држави је реч. Позивање на Бога у уставу Устави ових европских држава садрже референцу која се односи на позивање на Бога: Грчка Грчки устав је јединствени пример у православном свету јер у преамбули стоје следеће речи: „У име Свете и Једносуштне и Нераздељиве Тројице“. У трећем члану устава којим се уређују односи Цркве и државе наводи се да је „преовлађујућа религија у Грчкој Источна Православна Црква Христова“. Грчка је једина држава православног хришћанског света која се експлицитно дефинише као православна и којој Православна цркв има статус званичне државне религије. Ирска Преамбула устава Ирске почиње следећим текстом: „У име Пресветог Тројства, од којег је сва власт и којем, као наш крајњи циљ, морају бити управљене све радње како људи, тако и држава, (...) ми, народ Ирске, понизно признајући своје обавезе према нашем Божанском Господу, Исусу Христу, који је подржао наше очеве током векова искушења (...).” Осим преамбуле, Бог се спомиње на још неколико места у уставу Ирске. Швајцарска Преамбула устава Швајцарске почиње речима: „У име Свемогућег Бога! Швајцарски народ и кантони (...) усвајају следећи Устав.“Позивање на Бога је део дуге традиције уставности у Швајцарској. Мађарска Мађарска је 2011. године усвојила нови устав који је изазвао велике полемике. Устав почиње речима: „Бог чува Мађаре“. Осим тога, преамбула Устава Мађарске укључује и референце у којима се каже да је „земља хиљаду година део хришћанске Европе “ и да се „признаје улога хришћанства у очувању нације“. Спомињање Бога у уставу Устави следећих европских држава садрже референцу помињања Бога: Немачка Устав Савезне републике Немачке садржи следећи текст: „Свесни своје одговорности пред Богом и људима, испуњен одлучношћу да служи миру у свету као равноправан партнер у уједињеној Европи, немачки народ, вршећи своју уставотворну власт усваја Основни закон.“ Хришћанске вредности у немачком уставу имају посебан значај јер се односе на одбацивање тоталитарног система власти. Пољска Устав Пољске је специфичан јер осим помињања Бога и оних који верују у Њега укључује и референцу која се односи на све оне који у Бога не верују али заступају универзалне вредности. Реч је о компромису између захтева Римокатоличке цркве са једне и лево-либералних кругова са друге стране. Прембула устава између осталог садржи следеће одредбе: „Ми пољски народ – сви грађани Републике, како они који верују у Бога као извор истине, правде, добра и лепоте, тако и они који не деле такву веру, али уз поштовање ових универзалних вредности који произилазе из других извора (…) за нашу културу укорењену у хришћанском наслеђу наше нације и универзалним вредностима признајемо своју одговорност пред Богом или сопственом савешћу, овим успостављају Устав Републике Пољске.“ Украјина Преамбула украјинског устава укључује неколико ставки од којих се једна односи на помињање Бога: „Свесни наше одговорности пред Богом, наше савести, прошлости, садашње и будуће генерације.“[7] Украјина је једина држава бившег СССР-а која садржи ову референцу. Албанија Албанија је дуги низ година била позната као прва атеистичка држава. Међутим, савремени Устав Албаније почиње овим речима: „Ми, народ Албаније, поносни и свесни наше историје, са одговорношћу за будућност, и са вером у Бога и/ или другим универзалним вредностима, ми доносимо овај Устав. Референца о религијским коренима Устави појединих европских држава не садрже спомињање Бога али укључују позивање на хришћанске корене, наслеђе и уопште на религијске вредности. Такав је случај са уставом Норвешке у којем пише да „основне вредности остају наше хришћанско и хуманистичко наслеђе“[9] док се у словачком уставу позива на „духовно наслеђе Ћирила и Методија“. Уставна традиција Србије Уставна традиција Србије указује да су у појединим уставима постојала референце позивања на Бога. Реч је о крилатици „По милости Божијој и вољи народној“ коју су користили владари Краљевине Србије, Краљевине Срба, Хрвата и Словенца и Краљевине Југославије. Устав Краљевине Србије из 1888. године почиње речима „Ми Милан Први по милости божјој и вољи народној Краљ Србије“. Видовдански устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца из 1921. као и септембарски устав Краљевине Југославије из 1931.садржали су формулације „По милости Божјој и вољи народној“ и односиле су се на владавину краља Петра I односно краља Александра I Карађорђевића. Кад је реч о садашњем уставу Србије, он не садржи одредницу која се односи на помињање Бога. Ипак, државни симболи јасно одражавају хришћански идентитет јер се крсна знамења налазе и на грбу и на застави, док химна „Боже правде“ заправо представља врсту молитве. Уместо закључка Устави европских држава који садрже референцу о Богу могу послужити као пример и за највиши правни акт Србије. Укључивање религијских вредности у Устав Републике Србије допринело би јачању државног и националног идентитета јер су православље и систем вредности који из њега произлази имали важну улогу у формирању српске државе. Са друге стране, спомињање Бога истовремено значи и вредносно одбацивање сваке диктаторске власти јер држава не представља апсолутну и врховну вредност. Спомињање Бога у највишем правном акту може бити прихватљиво не само за православне хришћане већ и за припаднике свих монотеистичких религија и традиционалних цркава и верских заједница у Србији. Осим тога, референца се може дефинисати и на компромисан начин (пример Пољске) и као таква бити прихватљива и за оне који нису верници. Извори: The Constitution of Greece, hri.org/ docs/syntagma/. The Constitution of Ireland, irishstatute book.ie/eli/cons/en/html. Bundesverfassung der Schweize rischen Eidgenossenschaft, ad min.ch/opc/en/classifiedcompila tion/19995395/201601010000/101.pdf. The Fundamental Law of Hungary, kormany.hu/download/e/02/00000/ The%20New%20Fundamental%20 Law%20of%20Hungary.pdf. The Basic Law for the Federal republic of Germany, bundestag.de/blob/284870/ ce0d03414872b427e57fccb703634dcd/ basic_lawdata.pdf. KonstitytcjiKonstytucję Rzeczypospo litej Polskiej, sejm.gov.pl/prawo/konst/ polski/kon1.htm. The Constitution of Ukraine, infoukes.co m/history/constitution/indexen.html. Albanian Constitution, ipls.org/servi ces/kusht/intro.html. Norway – Constitution, servat.unibe. ch/icl/no00000_.html. Тhe Constitution of The Slovak Republic, slovakia.org/skconstitution.htm. Устав Краљевине Србије (1888), ius. bg.ac.rs/prof/Materijali/martan/ USTAV%20KRALjEVINE%20SRBIJE%20 1888.pdf. Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, projuris.org/RETROLEX/ Ustav%20kraljevine%20SHS_Vidovdan ski%20ustav%20(1921).pdf. Устав Краљевине Југославије, pravo. unizg.hr/_download/repository/Ustav_ Kraljevine_Jugoslavije.pdf. (Изворима приступљено 6.9.2016. г.) Аутор: Владимир Марјановић, Часопис „Православље“ број 1190 |
Details
AuthorWrite something about yourself. No need to be fancy, just an overview. Archives
February 2022
Categories |