Као и у својој средњовековној прошлости, Србија је данас мултиконфесионална земља у којој је православно хришћанство доминантна религија, а православље уграђено у основе цивилизацијског опредељења Србије. И мада од почетка јединствени у православном свету по утицајима западних институција на сопствени развитак[1], Србија и Срби су увек били чврсти у свом настојању да очувају свој православни идентитет. У средњем веку је ова појава била готово природна. С друге стране, од обнове њене самосталности, политички процеси су често од Србије захтевали значајно прилагођавање западним правилима и моделима, тако да се Србија увек налазила између тежње да буде део европског простора и жеље да никако не одбаци своје православно наслеђе. Православни политичари се у Србији сусрећу с двоструким задатком. Као политичари, морају наћи најбоље начине да прилагоде Србију савременим процесима који су у највећој мери плод напретка Запада. С тим у вези је и вечита тежња да се не доведу у питање вредности православног хришћанства које су им свакако на првом месту. На другој страни, они су и хришћани који морају да воде рачуна о најбољем интересу Цркве, схваћене не као институције, него као литургијске заједнице свих хришћана од првих апостола до данашњег дана. У том смислу желе да државна политика на најбољи начин помири њихове световне задатке и осећај дужности према Цркви. Политичка моћ коју стичу током јавног деловања доводи их у искушење да је примене у корист хришћанске заједнице којој припадају и да и на тај начин потврде вредности које дубоко осећају. Да ли је добро да политичари утичу на црквене послове у Србији, питање је које представља тему овог рада. У трагању за одговором требало би се подсетити како је изгледао однос народа и Цркве, као и државе и Цркве у Србији, и то од обнове њене државности до наших дана, и размислити о могућим поукама које би се из тога могле извући. [1] На пример, Срби су једини православни народ којим су владали православни краљеви, док су остали православни народи имали или кнежеве или цареве. Извор: Драган Шљивић, Црква у плуралистичком друштву, Фондација Конрад Аденауер и Хришћански културни центар, Београд, 2009, 60 - 88 стр.
0 Comments
Leave a Reply. |
Details
AuthorWrite something about yourself. No need to be fancy, just an overview. Archives
February 2022
Categories |