Као и у својој средњовековној прошлости, Србија је данас мултиконфесионална земља у којој је православно хришћанство доминантна религија, а православље уграђено у основе цивилизацијског опредељења Србије. И мада од почетка јединствени у православном свету по утицајима западних институција на сопствени развитак[1], Србија и Срби су увек били чврсти у свом настојању да очувају свој православни идентитет. У средњем веку је ова појава била готово природна. С друге стране, од обнове њене самосталности, политички процеси су често од Србије захтевали значајно прилагођавање западним правилима и моделима, тако да се Србија увек налазила између тежње да буде део европског простора и жеље да никако не одбаци своје православно наслеђе. Православни политичари се у Србији сусрећу с двоструким задатком. Као политичари, морају наћи најбоље начине да прилагоде Србију савременим процесима који су у највећој мери плод напретка Запада. С тим у вези је и вечита тежња да се не доведу у питање вредности православног хришћанства које су им свакако на првом месту. На другој страни, они су и хришћани који морају да воде рачуна о најбољем интересу Цркве, схваћене не као институције, него као литургијске заједнице свих хришћана од првих апостола до данашњег дана. У том смислу желе да државна политика на најбољи начин помири њихове световне задатке и осећај дужности према Цркви. Политичка моћ коју стичу током јавног деловања доводи их у искушење да је примене у корист хришћанске заједнице којој припадају и да и на тај начин потврде вредности које дубоко осећају. Да ли је добро да политичари утичу на црквене послове у Србији, питање је које представља тему овог рада. У трагању за одговором требало би се подсетити како је изгледао однос народа и Цркве, као и државе и Цркве у Србији, и то од обнове њене државности до наших дана, и размислити о могућим поукама које би се из тога могле извући. [1] На пример, Срби су једини православни народ којим су владали православни краљеви, док су остали православни народи имали или кнежеве или цареве. Извор: Драган Шљивић, Црква у плуралистичком друштву, Фондација Конрад Аденауер и Хришћански културни центар, Београд, 2009, 60 - 88 стр.
0 Comments
Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. године у Републици Србији одржан је од 1. до 15. октобра. Према коначним резултатима, које је објавио Републички завод за статистику у публикацији Старост и пол, у Србији има 7.186.862 становника. Број становника се значајно смањио (за 4,15%) у односу на 2002. годину, када је био 7.499.001 становник. Осим тога, повећала се и просечна старост (која износи 42,2 године) за 2%. Просечна старост мушкараца 2011. године износи 40,9 година, а 43,5 године када је реч о женама.[1]
У саопштењу Републичког завода за статистику стоји: „Удео лица старих 65 и више година у укупном становништву Републике Србије износи 17,4%, а удео млађих од 15 година је 14,3%, што указује на то да се налазимо у поодмаклој фази демографског старења. Најнеповољнија ситуација је у Региону Јужне и Источне Србије, где је скоро свако пето лице старије од 64 године.“ [2] Србија је суочена са очигледном демографском ерозијом, а њено становништво је све старије и тихо нестаје. Многобројни су узроци пада броја становника: висок број насилних прекида трудноће, емиграција и одлазак у иностранство, економска и политичка нестабилност и учесталост ратних сукоба. ВИСОКА СТОПА АБОРТУСА Према неким проценама, број насилних прекида трудноће износи преко 150.000 у току једне године. Прилично либералан закон о прекиду трудноће, који је абортус учинио веома доступним, у великој мери доприноси оваквој ситуацији. У нашој земљи се много и често говори о борби против беле куге, али се на плану заштите права нерођеног детета не чини готово ништа. У многим европским земљама, попут Пољске, Кипра, Ирске или Малте, абортус је и данас законски забрањен (карактеристичан је и пример Мађарске која је 2011. године усвојила Устав у коме пише да „фетус и ембрион подлежу заштити од тренутка зачећа“). Наравно да у Србији није изводљиво законом забранити абортус јер би тако нешто било контрапродуктивно. Ипак, потребно је нешто учинити да би се заштитило право нерођеног детета на живот и оборила висока стопа насилних прекида трудноће. Када је реч о овој тематици треба бити веома опрезан и избећи сваку врсту моралистичке или шовинистичке осуде жена које су се определиле за насилан прекид трудноће. Проблем високог броја абортуса је проблем за који смо сви помало одговорни и зато је потребно да се читаво друштво укључи у његово решавање. Потребна је озбиљна и широка национална стратегија која би за циљ имала афирмацију тзв. културе живота. Велики значај могу имати и едукативни програми који би имали за циљ да помогну мушкарцима и женама да се определе за рађање. Неопходно је створити услове и за комплементарност пословних обавеза и породичног живота. Декларативну заштиту брака и породице и краткорочну финансијску помоћ и олакшице треба да замени активна и дугорочна демографска политика афирмације традиционалних породичних вредности на свим друштвеним нивоима, чија ће се делотворност показати и у пракси. Економски услови и материјално благостање јесу веома важни, али не и најважнији када је у питању подстицање рађања. Многе економски развијене земље суочавају се са проблемом ниског наталитета. Парадоксално, богата друштва су често сиромашна децом и више је него јасно да је питање ниског наталитета пре свега питање вредности у одређеном друштву. ОДЛАЗАК У ИНОСТРАНСТВО Млади и образовани људи, који би требало да заузму најзначајнија места у српском друштву, већ деценијама одлазе у развијеније земље, у којима имају прилику да се животно и професионално остваре и обезбеде себи или својој породици миран и квалитетан живот. Процењује се да српска дијаспора броји између 4.000.000 и 5.000.000 људи и углавном је заступљена у земљама Западне Европе, Северне Америке и Аустралије. Нарочито одлазак висококвалификованих стручњака има катастрофалне последице за земљу јер то значи губитак највреднијег дела становништва. За многе Србија није добро место за живот, не само због економске неразвијености, већ и због константне ратне опасности и укупне друштвене нестабилности. РАТНА СТРАДАЊА Србија је само у току двадесетог века доживела две велике демографске катастрофе. У Првом светском рату је изгубила око 1.200.000 становника (највећим делом мушкараца). У Другом светском рату у Југославији је према званичним подацима погинуло 1.706.000 (највећим делом Срба). Ако се у обзир узме и број погинулих, рањених и расељених у току ратова деведесетих година, може се разумети данашња суморна демографска слика. Ратна страдања у прошлости су један од разлога због којих је данас биолошки опстанак српског народа доведен у питање. Потребно је окренути се разумној националној политици заснованој на мирољубивости и дипломатској активности. Србија мора да избегава ратне сукобе, нарочито са великим силама, уколико жели да сачува и обнови своје становништво. Патриотизам у будућности мора бити тако конципиран да подразумева спремност да се за свој народ и земљу ради и живи, а не гине и умире. МОГУЋНОСТ ДЕМОГРАФСКЕ ОБНОВЕ Демографи процењују да ће на следећем попису, предвиђеном за 2021. годину, број становника бити још мањи него на последњем попису. Најважнији српски национални интерес у XXI веку јесте очување и заштита становништва од демографске катастрофе, ратова и економског пропадања. Адекватан одговор на реалну могућност биолошког нестанка српског народа јесте у радикалној промени владајућег система вредности. Не може се становништво демографски обновити ако се садашње и будуће генерације васпитавају на вредностима индивидуализма, егоизма и материјализма. Излаз је у духовној обнови, јачању хришћанских, породичних вредности и чврстом традиционалном систему вредности прилагођеном новим околностима, новом времену и новим искушењима. Извор: Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. године у Републици Србији, Књига 2: Старост и пол , Конфернеција за новинаре 14. децембар 2012. године, Републички завод за статистику, http://media.popis2011.stat.rs/2012/publikacije/Saopstenje14%20decembarKnjiga2%20_srb.pdf – приступљено 31. 1. 2013. године. -------------------- ФУСНОТЕ [1] Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. године у Републици Србији, Књига 2: Старост и пол, Саопштење за јавност, 14.12 2011. године, Републички завод за статистику [2] Исто ДЕКЛАРАЦИЈА ВРЕДНОСТИ
ХРИШЋАНСКОГ ДРУШТВЕНОГ ПОКРЕТА (ХОД) „БЛАГОРОДНА РУСИЈА“ Ми, учесници ХОД „Благородна Русија" тврдимо да Хришћанство открива истинити смисао живота човека, то је повезивање Царства Небеског и због тога усвајање заповести Јеванђеља, које нам је дао наш Господ, наш Исус Христос, треба да лежи у основи свих поступака човека. У савременом руском друштву неопходно је учврстити духовно-моралне идеале и вредности Хришћанства, у коме уникалност човекове личности, бића створеног од Бога по својој слици и прилици, не подлеже сумњи, а људско достојанство га не омаловажава. Подршка тврдњи у животу руског друштва, у међусобним и друштвеним односима система хришћанских вредности је циљ нашег покрета. Ми, хришћани, који живимо како у Руској Федерацији, тако и ван ње, тврдимо да су се Руска држава и руска култура у току многих векова формирале под утицајем Православља, историјски од Православља су неодвојиве, а сама Православна вера је основа традиционалне културе руског народа. Ми, такође сматрамо, да многобројност религија, култура, традиција, световних погледа на свет, иницијатива, друштвених облика представља богатство Русије. Ми, позивамо земљаке, искрено заинтересоване за духовно обнављање наше Домовине, на уједињење, на спровођење друштвених реформи и решавање социјално-економских задатака, који стоје пред нашим друштвом Хришћански друштвени покрет „Благородна Русија“ отворен је за представнике свих других религија, а такође атеисте тј. за све који имају веру у будућност Русије. Ми изјављујемо да смо спремни за сарадњу са свим партијама, друштвеним организацијама, религијским општинама Русије који као и ми поштују следеће вредности: • Човек је личност, лик и слика Божија. Вишим циљем људског живота у његовом друштвеном тумачењу сматра се служење народу, својој Домовини, целом човечанству. • Човек, његов живот, слобода, воља и достојанство су највеће земаљске вредности. Право на живот, слободу говора, слободу избора и слободу изражавања воље су основна и најважнија права човека и морају бити загарантована свакоме. • Живот (и рад) човека, друштва и државе треба да буду базиране на хришћанским моралним нормама, које су у својој суштини јединствена гаранција поштовања права и слободе самих људи, без притисака других. • Институција породице и брака тражи сталну бригу државе и друштва са циљем учвршћивања брачне везе као и везе између жене и мушкарца, спречавање развода и абортуса путем спровођења образовних програма и програма помоћи породицама са много деце и сиромашним породицама. • Извори формирања духовних квалитета човека и духовних основа друштва су хришћанско - моралне норме, а такође васпитање и добро образовање сваког члана друштва узимајући у обзир националне традиције и историјске корене. • Државна власт треба да буде образована од стране друштва на изборним основама и принципима права народа од најнижих до највиших инстанци.Она треба да делује заједно са органима локалног самоуправљања и да представља сам по себи избалансирани систем. Друштво не треба да се меша у лични човеков живот, у оне сфере људског бића, у којима људи могу самостално да решавају своје животне проблеме и задатке. • Друштво и држава су обавезни да граде и подржавају једнаке основне услове за остваривање, развој и реализацију сваком човеку, његових могућности, способности, склоности и животног задатка. Држава треба да постоји због човека, а не човек због државе. Људи који имају природне или стечене мане и недостатке и нису способни за рад, треба да буду издржавани од друштва и државе. • Циљ економског развоја је благодет сваког члана друштва. Основа економског развоја друштва је социјално оријентисана и избалансирана тржишна привреда. Држава је дужна да подржава све облике приватног и корпоративног предузетништва узимајући у обзир опште друштвене интересе, разрешења свих постојећих конфликата и супротности у корист целокупног друштва. • Сваки човек, друштво и држава носе одговорност за очување религиозног и међунационалног мира и слоге и искорењивање неморалних појава у друштву и држави. • Руска држава не може бити изолована или издвојена у савременом свету. Стварање разумне и умерене политике после инеграције Руске Федерације у светске економске и политичке организације треба да се ослања на интересе руског народа. Русија треба да заузме достојно место у светском друштву, доприносећи општој благодети у светском поретку. Ми, учесници Хришћанско друштвеног покрета „Благородна Русија“ молимо се за Русију и наш народ. Ми позивамо све Русе да активно делују у духовном и моралном оздрављењу наше земље, самореализацији личности човека и остваривању друштвених идеала. ХОД „Благородна Русија“ 18.7.2011. Превод са руског: Љиљана Бурсаћ На самом почетку потребно је појаснити шта би требало да се подразумева под профилом једне демохришћанске политичке опције у нашој земљи. Као што је добро познато демохришћанске странке се у политичком спектру најчешће везују уз центар, или припадају странкама десног центра, као што је то у случају Западне Европе. Већина хришћанско-демократских партија припадају тзв. народњачким странкама. Основне идеје хришћаско – социјалне мисли и политике и оно што ову идеју разикује од других система јесте, хришћански поглед на човеково биће и његову личност који почива на светописамској парадигми образа Божијег и неотуђивом достојанству људског бића, снажан нагласак ка једнакости, солидарности, супсидијарности, персонализма насупрот индивидуализма, лојалност заједници, породици и нацији, посебан приступ питањима етике и биоетике, као и залагању за концепт социјалне тржишне привреде.
Иако ово начелно представљају основне смернице хришћаско демократске идеје поставља се питање какве импликације оне могу имати у нашем друшвено политичком контексту и како би у практичном смислу изгледала њихова примена? Другим речима, како би у основним цртама требало да изгледа социјално – политички програм једне хришћанско политичке опције у нашој земљи? Постоји ли хришћанско демократска алтернатива? Могућност појављивања овакве опције за собом нужно поставља неколико других подпитања на које је неопходно дати адекватне одговоре како би се утврдила нужност и оправдана потреба за актуализацијом политичке опције демохришћанског типа. Пре свега, потребно је утврдити да ли на политичкој сцени постоји странка или странке које у мањој или већој мери осликавају хришћанско – демократске вредности. Затим, потребно је јасно дефинисати шта би конкретно ове вредности представљале у нашем друштвеном контексту, које су њене предности и мане у односу на постојеће политичке програме, да ли би политички програм евентуалне демохришћанске опције требало да осликава програме сродних странака у Европи или би таква опција у нашем контексту у одређеној мери морала бити контестуализована у оквирима нашег културно историјског наслеђа и геополитичке позиције које наша земља има. Добро је познато да у Србији постоји више страначких опција које себе сврставају у партије десне оријентације. Иако је неоспорно да готово све ове опције у својим политичким програмима дају нагласак на социјалним и економским реформама друштва и инсистирању на традиционалним вредностима које се могу наћи у програмима демохришћанских партија, примећује се јака тенденција ка трасирању геополитичке позиције земље ка Русији, приметна националистичка реторика као и изразит антагонизам према евроинтеграцијама и Западном свету уопште. Неке од њих, попут Радикалне странке никада нису одступиле од програма и начела које су заступале за време грађанског рата у СФРЈ и режима Слободана Милошевића чије су деструктивне последице свима добро познате и које осећамо и до данашњих дана. Са друге стране, на нашој политичкој сцени постоје опције које се декларишу као демохришћанске и чији програми у већој мери одговарају начелима и идејама хришћанске демократије, међутим проблем је у томе што до сада ове партије нису оправдале свој епитет. Шта више, оне готово да више немају никакав политички значај а њихово чланство доведено је до на ниво статистичке грешке. Једна од таквих партија управо је Демохришћанска странка Србије која се у своме политичком програму истакла у борби против корупције али је након распада коалиције ДОС-а њен политички утицај нагло опао. Кључна грешка је њен улазак у коалицију неолибералног блока формираним око Либерално демократске партије што представља својеврсно оповргавање вредности које традиционално стоје иза идеје хришћанске демократије. На тај начин су се основне вредности програма ДХСС-а изгубиле у либералном концепту којег је заступала Либерално демократска партија. Нажалост, мора се констатовати да ова странка никада није спровођење програма и демохришћанских начела ставила изнад декларативног нивоа. Јасно је да у друштвено – политичком животу наше земље идеје хришћанске демократије нису у довољној мери актуализоване, шта више, не постоји политичка опција која би на адекватан и веродостојан начин промовисала и спроводила вредности које осликавају идеју и концепт хришћаско демократске и хришћанско социјалне политике. Критички осврт на хришћанско демократске партије у Европи. Пре него што објасним какав би треало да изгледа програмска политика нове демохришћанске опције сматрам веома важним да се критички осврнем на рад демохришћанских партија у Западној Европи. Једна од највећих хришћанско-демократских партија у Западној Европи је свакако немачка ЦДУ (Christlish Demokratische Union) којом председава немачка канцеларка Ангела Меркел. Без сумње, програмски гледано, ова странка и даље представља стожер хришћанско – демократске идеје у Европској Унији. Ипак, да су програми једно а њихова примена друго показује чињеница да су још 1979. године били јаки заговорници стационирања нуклеарног наоружања. Двадесет година касније као најача опозициона партија током 1999. године дала је подршку већинској „црвено – зеленој“ коалицији, партији Зелених и СДП за ангажовање њихових војних снага у НАТО агресији на Савезну Републику Југославију. То је била историјска одлука, будући да је то било прво ангажовање немачке војске од другог светског рата али и прва војна акција НАТО снага на једну суверену земљу. Своју подршку војним акцијама дали су и Бушовој администрацији током сукоба у Ираку 2003. године. Њихови природни партнери ЦСУ - Хришћанска Социјална Унија Баварске, иако реторички много уздржанији, такође су дали подршку војном ангажману Америчке војске у Ираку. Важно је напоменути да странке хришћанске оријентације никако не смеју давати подршку војним интервенцијама офанзивног карактера. Оне морају бити строго пацифистички оријентисане, а расположива правна и политичка средства морају остати крајње средство дипломатије. Демохришћанска странка која је у Италији до 1994. године владала деценијама распала се после гласина које су је повезивале са организованим криминалом и других афера које су биле углавном финансијске природе. Данашњи премијер Италије, Силвио Берлускони, председник хришћанско демократске партије Forza Italia, којој се првобитно придружила и неофашистичка Alleanza Nazionale, превише је контраверзна личност и морално крајње упитна, а оштра имиграциона политика која његова влада води нарочито против припадника ромске популације не помаже демантовању гласина да је и сам близак неофашистичким круговима и идејама. Народна партија која је донедавно била на власти у Шпанији у својим програмима садржи јак нагласак католичког социјалног наука, ипак, свој одлазак са власти у многоме могу захвалити њиховој подршки рату у Ираку. Социјалистичка влада која је недавно освојила власт, за кратко је време максимално поједноставила развод брака, озаконила хомосексуалне бракове, уводи либералну политику побачаја. Кључне смернице Хришћанских демократа Србије. Ово нас доводи до потребе да се у нашој земљи оформи снажан демохришћански блок који би обједино све странке демохришћанске оријентације као и грађане који деле заједничке моралне и традиционалне вредности без обзира на њихову вероисповест по сличном моделу по којем је су састављене друге хришћанско - демократске организације и партије у Европи. Како би требао да изгледа програм једне такве партије имајући у виду друштвене, економске, културне и геополитичке прилике Србије? Пре свега, програмска начела такве странке или коалиције би требало да се темеље на следећим вредностима: Евроцентрична полика - успостављање јаких економских, дипломатских веза са партнерима из Европске Уније и земљама у региону уз неговање пријатељских и економских веза са Руском федерацијом. Оно што би програм хришћанских демократа истицало у односу на остале партије, јесу између осталог следеће вредности: Економска политика социјалне тржиште привреде и социјалног капитализма по Нордијском моделу. Потребно је да се принцип слободе у светлу поверења у тржишта споји са политиком социјаног изједначавања, широким системом социјалне заштите. Jака иницијатива на очувању породице као темеља здравог друштва. Сходно томе инсистирало би се на неопходним реформама у државним институцијама како би се смањио број развода, малолетничке деликвенције, болести зависности, насиља у породици, број високообразованих људи удвостручио. Потребно је такође и поспешити програме који би омогућавали одраслима бесплатно образовање у сврху стручне преквалификације и тако поспешити могућност њиховог запошљавања. Инсистирање на бесплатном образовању свих грађана. Новчана средства која се добијају од пореских обвезника морају се употребити у сврхе који би служили јавним интересима. Србија мора постати друштво знања. Високошколско образовање мора бити доступно свима који испуњавају интелектуалне услове. Улагање у бесплатно образовање као темељно право свих грађана представља улагање у капитал будућности Србије. Снажна Pro-life иницијатива на поспешивању наталитета. Достојанство човека и људског живота, укључујући и оно нерођеног детета, представља неизоставну, незаобилазну ставку. Свако људско биће треба сматрати као јединствену и самосталну индивидуу током свих фаза живота. Достојанство сваке особе има једнаку вредност без обзира на пол, расу, националност, доб, хендикеп, верска или политичка убеђења, здравље и могућности, успех или мањак успешности и суд других. Солидарност представља бригу појединца за својег ближњег, емпатију, изражај човекове социјалне природе. Као етичка димензија она произилази из достојанства човекове личности. Солидарност подразумева примање а и давање. Свако ко очекује помоћ треба бити бити спреман и да помогне. Солидарност није само императив појединца већ и колектива, као и саме државе. Суштина хришћанско - социјалног учења јесте појам супсидијарности. Остварење слободе захтева одговорно уређење живота по принципима супсидијаности. Из овога проистиче да држава треба да се одрекне преузимања задатака које могу да обаве појединац или мањи део друштвене заједнице. Треба препустити појединцу одговорност да за оне ствари које може постићи сам, у породици или у добровољном заједништву са другима. Идеја супсидијарности важи и у односима између мањих и већих заједница, као и слободних удружења и државних установа. Хришћанска демократија је једина политичка доктрина која је способна да обједини најбоље идеје политичке деснице и левице, да начини простор новим стварима и да очува најбоље и најкорсније елементе прошлости. Снага компромиса, и јединство између различитих друштевних група које хришћанска демократија нуди се не заснивају на некаквом комерцијалном уговору између понуде и тражње, различитих друштвених група и класа, већ на заједничким вредностима Хришћанства за све групе и нивое становништва. Хришћанске демократе признају демократски позив као једини који може да створи услове за одржање достојанства личности и њених фундаменталних права. Примарни задатак демохришћанских партија не сме да буде борба за политичку превласт и политичка трговина које компромитује њихове политичке програме, већ повратак на суштинске вредности хришћанско - социјалне идеје у коме се најбоље очитава став да је „поштење најбоља политика". Данас је више него икада потребно да се младе интелектуалне снаге окупе око заједничких идеја и вредности и дају свој допринос друштвено политичким променама у нашој земљи. Ово представља начин да моралне вредности поново нађу своје место у политичкој сцени наше земље, достојанство у нашим политичким структурама и код грађана врати изгубљено поверење у државне институције. Хришћанска демократија није безвлашће, већ царство народа Божијега. Георгиј Федотов У традиционално православним земљама крајем осамдесетих и почетком деведесетих година ХХ века дошло је до успостављања демократског и плуралистичког политичког система. Настале су многе политичке партије и организације. Међу њима посебну пажњу привлаче тзв. хришћанско-демократске (демохришћанске) странке. ХРИШЋАНСКА ДЕМОКРАТИЈА У ЗАПАДНОЈ ЕВРОПИ Синтагма „хришћанска демократија“ може се учинити парадоксалном јер се под демократијом често подразумева секуларни поглед на свет, супротстављен или равнодушан према хришћанству и духовности. Међутим, иако за многе представља оксиморон, неоспорно је њено постојање и значајна улога у политичком животу. Идеја хришћанске демократије настала је као реакција на урушавање хришћанских вредности и ширење материјалистичких и атеистичких идеологија у Европи. Води порекло из енциклика Rerum Novarum (1891) и Graves de Communi (1901) којима су постављени темељи модерног социјалног учења Римокатоличке цркве. Дуго је била средство утицаја Римокатоличке цркве у тадашњем европском друштву. Временом су настале тзв. хришћанско-социјалне партије, католички раднички синдикати и удружења послодаваца, омладинске и друге еснафске организације. Хришћанска демократија је кроз историју пролазила кроз различите развојне фазе: од клерикалне и чисто католичке, преко социјалне, до вишеконфесионалне и демократске. Протестантски свет је врло брзо прихватио ову идеју и политички је артикулисао кроз многобројне утицајне партије (нпр. Антиреволуционарна партија у Холандији коју је предводио теолог Абрахам Кујпер или Хришћанска народна партија у Норвешкој). Многи западни хришћани су благонаклоно гледали на формирање и делатност хришћанских политичких партија. Демохришћанска политичка опција је у великој мери обликовала политички живот Европе, нарочито у периоду после Другог светског рата. Велики број покрета и партија у Немачкој (CDU/CSU), Француској (MRP) и Италији (DC), са лидерима Конрадом Аденауером, Робертом Шуманом и Алсидом де Гасперијем, поставили су темеље данашње Европске уније. У основи идеје о европском заједништву коју су развијали хришћанске демократе није била искључиво економска заједница, већ и заједница вредности. Пројекат европског уједињења није, како се то понекад представља, либерални пројекат изразито секуларног карактера, већ европски хришћанско-демократски одговор на ратна страдања и последице које су оставили тоталитарни режими. Хришћанска демократија постала је временом политички пројекат отворен за свакога, а њени основни принципи прихватљиви за све три хришћанске конфесије – римокатоличку, протестантску и православну. Њене темељне вредности су: заштита достојанства и слободе човекове личности, поштовање живота од тренутка зачећа до смрти, заштита традиционалног брака и породице, прихватање плуралистичког друштва и демократије, социјално-тржишна економија, неговање националне хришћанске традиције. ИДЕЈА ХРИШЋАНСКЕ ПОЛИТИКЕ У православном хришћанском свету се на различите начине перципирао однос хришћанства и политике као и феномен тзв. хришћанских политичких партија. Многи богослови и философи давали су одговоре на питања о начинима учествовања у политиком животу. Појединих представници руске религиозне философије заступали су идеју о „хришћанској политици“. Познати руски православни богослов Сергеј Булгаков почетком XX века разматрао је однос хришћана према друштвено-политичкој стварности. Истицао је важност укључивања у савремене токове политике и друштва, одбацујући при том сваку индиферентност према овим феноменима. Пре него што је постао свештеник учествовао је у политичком животу као депутат Државне думе Русије, испред Орловске губерније. Политичку активност сматрао је и религиозном делатношћу чији основни циљ треба да буде слобода личности. Он је заступао концепт хришћанске политике као организоване добротворности који је изложио у свом тексту „Неодложни задатак – О Савезу хришћанске политике“ у оквиру књиге „Хришћански социјализам“. Таква политика не би имала ништа заједничко са искључивим циљевима клерикализма као што је нпр. световна власт одређене цркве, већ би настојала да уједини људе различитих вероисповести и различитих философских схватања у борби за политичке и друштвене слободе. „Савез хришћанске политике“ замишљен као хришћанска политичка организација није никад конкретизован у стварности. Поједини представници руске религиозне философије попут В. П Свенцицког, В. Ерна и П. Флоренског надахњивали су се сличним идејама оснивајући 1905. године „Хришћанско братство борбе“ – организацију која се залагала за промену система и тадашњој царској Русији. Семјон Франк, говорећи о моралном усавршавању света и христијанизацији општих услова живота истиче да „хришћанска свест мора да води хришћанску политику“ (Франк, 2004). Мало је позната чињеница да је Николај Берђајев за време свог емигрантског периода у Француској преко персоналистичког учења у великој мери утицао и на римокатоличке философе Жака Маритена и Емануела Мунијеа, који се сматрају утемељитељима идеје хришћанске демократије у XX веку. Георгије Федотов је своје опредељење за хришћанску демократију износио у журналу „Нови град“ као и у многобројним текстовима од којих је најкарактеристичнији „Основи хришћанске демократије“. У многим православним земљама са победом комуниста и њиховом дугогодишњом владавином био је онемогућен сваки слободан начин изражавања политичких ставова. Верници не само да нису имали могућност политичког учествовања, већ су им и елементарна верска права била ускраћена. То је посебно карактеристично за некадашњи СССР. Дискриминација и репресивна политика државе изазвали су реакцију појединих свештених лица и интелектуалаца. Борба за верска права у СССР-у крајем осамдесетих година ХХ века довела је до формирања бројних „нелегалних“ организација за заштиту права верника, које су претходиле формирању првих хришћанско-демократских партија. У њиховом оснивању су некадашњи дисиденти имали одлучујућу улогу. Многобројни разлози спречили су их у намери да хришћанска демократија добије значајну улогу у политичком животу. МОГУЋНОСТИ ПОЛИТИЧКОГ ДЕЛОВАЊА У документу „Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве“ из 2000. године подробно се разматра однос Цркве и политике. Свештеницима се изричито забрањује учествовање у политичкој борби, кампањи и агитовању за било коју политичку странку, блок или опцију. Међутим, православне вернике ништа не спречава да учествују у политици и припадају политичким партијама. Руска Православна Црква према постојању хришћанских политичких организација има позитиван став: „Постојање хришћанских (православних) политичких организација, као и хришћанских (православних) огранака ширих политичких удружења, Црква посматра као позитивну појаву, као средство које помаже верницима да заједничким напорима остварују политичку и државну делатност на основу хришћанских духовно-моралних начела. Поменуте организације, иако аутономне у својој делатности, истовремено су дужне да се консултују са црквеном јерархијом ради координације акција приликом заузимања става Цркве о друштвеним питањима.“ („Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве“, 2007:81) Црквени социјални документи, отварају могућност за хришћанску демократију као један од начина политичког деловања верника у савременом друштву. Свакако да постоје бројни проблеми када је реч о хришћанској демократији. Имати хришћански назив у политичком животу представља велику одговорност. Потребно је разјаснити да хришћанска демократија није покушај стварања клерикалне партије, теократске државе, нити злоупотреба вере и цркве у политичке сврхе, већ могућност да грађани артикулишу своја политичка уверења и ставове узимајући у обзир и своја верска убеђења. У времену када јача секуларизам који негира легитимност хришћанских вредности у јавној сфери и када бројне антихришћанске политичке идеје поново добијају значај, хришћанска демократија може послужити као добар пример политичког деловања. -------------------------------- Извори: Булгаков С. Н. Христианский социализм. Новосибирск: Наука, 1991. Јубиларно заседање Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Нови Сад, Беседа, 2007. Франк, Семјон, Светлост у тами: оглед из хришћанске етике и социјалне философије, Београд, Бримо, 2004. Владимир Марјановић http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1088/tekst/odnos-vere-i-politike-na-primeru-hriscanske-demokratije/ Многе партије десног центра данас се називају демохришћански или носе овај придев у свом називу. Демохришћанске странке се у политичком спектру најчешће везују уз центар, или припадају странкама десног центра, као што је то у случају Западне Европе. Добро је познато да већина хришћанско-демократских партија припадају тзв. народњачким странкама. Ипак, поставља се питање, у којој мери су све хришћанско-демократске партије заиста хришћанске, односно, на који начин и колико у својим програмима ове странке промовишу идеје које проистичу из хришћанског учења? Да подсетим, основне идеје хришћаско - социјалне мисли и политике и оно што ову идеју разикује од других система јесте, хришћански поглед на човеково биће и његову личност који почива на светописамској парадигми образа Божијег и неотуђивом достојанству укључујући и оно нерођеног детета. Затим, ту су питања једнакости, солидарности, супсидијарности, персонализма насупрот индивидуализма, питања етике и биоетике.
Једна од највећих хришћанско-демократских партија у Западној Европи је свакако немачка CDU (Christlish Demokratische Union) k којом председава немачка канцеларка Ангела Меркел. Без сумње, програмски гледано, ова странка и даље представља стожер хришћанско - демократске идеје у Европској Унији. Ипак, да су програми једно а њихова примена друго показује чињеница да је као најача опозициона партија током 1999. године дала подршку већинској "црвено - зеленој" коалицији, партији Зелених и СДП за ангажовање њихових војних снага у НАТО агресији на Савезну Републику Југославију. То је била историјска одлука, будући да је то било прво ангажовање немачке војске од другог светског рата. Своју подршку војним акцијама дали су и Бушовој администрацији током сукоба у Ираку 2003. године. Њихови природни партнери ЦСУ - Хришћанска Социјална Унија Баварске, иако реторички много уздржанији, такође су дали подршку војном ангажману Америчке војске у Ираку. Демохришћанска странка која је у Италији до 1994. године владала деценијама распала се после гласина које су је повезивале са мафијом и других афера које су биле углавном финансијске природе. Данашњи премијер Италије, Силвио Берлускони, председник хришћанско демократске партије Форза Италиа, којој се првобитно придружила и неофашистичка Аллеанза Назионале, превише је контраверзна личност и морално крајње упитна, а оштра имиграциона политика која његова влада води нарочито против припадника ромске популације не помаже демантовањем гласина да је и сам близак неофашистичким круговима и идејама. Народна партија која је донедавно била на власти у Шпанији у својим програмима садржи јак нагласак католичког социјалног наука, ипак, свој одлазак са власти у многоме могу захвалити њиховој подршки рату у Ираку. Социјалистичка влада која је недавно освојила власт, за кратко је време максимално поједноставила развод брака, озаконила хомосексуалне бракове, уводи либералну политику побачаја итд Ситуација у Србији није ништа боља. Демохришћанска Странка Србије, једина партија која себе декларише као хришћанско - политичку у нашој земљи, поседује добар политички програм који осликава основе хришћаско демократске мисли, међутим, крајње је упитно колико је могуће да овакав програм дође до изражаја и примени у пракси будући да је ова партија практично асимилована у коалицији једне крајње либералне опције каква је ЛДП. Веома је битно да политичари или политичке партије које себе сврставају у оквире хришћанско политичке идеје своје програме издигну изнад декларативног нивоа и постану прагматичније у остваривању својих демохришћанских програмских начела. У данашње време, можда више него икад постоји потреба да ове партије доследно и без преседана, разуме се, колико је год то у политици могуће, спроводе своје политичке програме и тако очувају хришћанско наслеђе у друштву у којем расте све већа аверзија према хришћанским вредностима. Неретко се може ћути да су ове вредности превазиђене, анахроне и ретроградне, без могућности да људско друштво учине бољим, алудирајући притом на saeculum obsurum - мрачно доба цркве. Ово нас доводи до потребе да се у нашој земљи оформи покрет а касније и партија која би објединила све хришћанске вернике без обзира на њихову вероисповест по сличном моделу по којем је су састављене друге хришћанско - демократске партије у Европи. Мишљења сам да би ово могла бити партија би била конзервативна са једне али и либерална са друге стране. Оно што би је чинило либералном либералним јесте нагласак на људским правима и иницијативи којег појединац треба да има према друштву. У супротности либералном становишту стоји програмска иницијатива против секуларизовања вредности у друштву. То су погледи на питања брака, истополних бракова, развода, абортуса али и снажном супростављању идеологизацији друштва. Оно што га чини социјалистичким јесте снажан нагласак на социјалној солидарности, борби против сиромаштва, опорезивања имућних и снажан нагласак на идели социјалног капитализма. Примарни задатак демохришћанских партија не треба да буде борба за политичку превласт и политичка трговина које компромитује њихове политичке програме, већ повратак на суштинске вредности хришћанско - социјалне идеје: Власти без идеологије, права на живот, породице као темеља друштва, хришћанске етике и субсидијарности, персонализма и идеја једнакости, солидарности и социјалне правде. Никола Кнежевић http://blog.b92.net/text/4027/Koliko-su-demohriscanske-partije-zaista-hriscanske/ Одмах након формирања Демохришћанске странке Србије у јавности су се зачули гласови како је хришћанска демократија католички изум и како као таква нема места на српској политичкој сцени. Ти гласови, ксенофобне, полуруралне и – не треба заборавити- веома често нехришћанске Србије могу се чути овде – онде све до данашњег дана. Овај текст не настаје да би се реплицирало таквим људима за које је хришћанство сведено на печеницу на Божићној трпези, већ да би се код добронамерних створила истинска слика о суштини политичке опције хришћанске демократије.На првом месту, хришћанство је универзална религија. Разлике међу појединим конфесијама настају на нивоу еклесиологије и политике која је у свим временима вршила велики уплив на помесне цркве. Христова личност и његово учење – на којима почива монументална западна цивилизација – не може својатати ни један народ. Две заповести, на жалост недовољно усвајане током времена : оли као да се изнад свега воли Бог, а да се ближњега воли као саме себе, укидају све законе будући да онај ко их се придржава неће никада доћи у сукоб ни са једним земаљским законом. Христ их је завештао свим људима, опомињући : „ Ко има уши нека чује!“
У одређеном моменту историје, у време свопште десакрализације друштва, дошло се на идеју да политике које се не осврћу на темељ западне цивилизације - хришћанство – нужно морају имати за резултат урушавање цивилизацијских вредности, што смо у овом веку на измаку имали више пута прилику да видимо и често осетимо на сопственој кожи. Тако је настала идеја хришћанске демократије. Одмах треба напоменути да странке такве опције нису религиозне, већ потпуно лаичке политичке организације у које је добродошао свако коме су блиске еванђеоске поруке о неопходности љубави и нужности ограничавања сопствене слободе у корист слободе другог. Површни тумачи сврставају демохришћанске странке међу партије крајње деснице, што је из основа погрешно, јер је хришћанска демократија у опозицији и према левом и према десном екстремизму. Известан конзервативизам демохришћанске опције почива на уверењу да новотарије – секуларне филозофије и доктрине веома често не доносе ништа добро, већ тоталитарном праксом упропаштавају „велике идеје“ на које се позивају. Две изразито секуларне, штавоше паганске политичке доктрине, нацизам и комунизам до те мере су руинирале европска друштва – не увек и у материјалном смислу - да ће за евенуталну обнову бити потребно много времена. Тај конзервативизам је такође у супротности са чисто грађанским опцијама, попут либерализма, итд. опцијама заснованим на неконтролисаној пермисивности и грађанском солипсизму насупрот грађанској солидарности коју заступа Демохришћанска странка. Такође круже гласине о неспојивости модерне демократије и предзнака „хришћанска“, што је заблуда која такође потиче из недостатка увида у историјско стање ствари. Модерни либерализам позива се на грчку демократију као на идеал, али при том смеће са ума да је атинска демократија била демократија само за веома узак круг повлашћених, док је већина( робови, жене, деца) грцала у тоталној обесправљености. У суштини, идеја да сви имају иста права заснива се на хришћанској догми да ако су сви једнаки пред Божијим, треба да буду једнаки и пред земаљским законима. То што се Демохришћанска странка залаже за неприкосновеност личне својине ни у једном тренутку не значи да је сагласна са немилосрдним капитализмом, са капиталом који је сам себи постао смисао. Сасвим супротно, социјални програм странака хришћанске демократије могао би се мирне душе преписати у програм било које странке левице. Уз ту разлику да демохришћани озбиљно мисле тај програм и да остваре. Ако је негде у Европи потребна Демохришћанска странка, онда је она потребна баш у Србији која је већ више од пола века жртва баснословног опустошења, материјализације, атеизације и атомизације друштва које се опасно ближи цивилизацијском рубу. Охрабрује чињеница да је за кратко време ДХСС израсла у озблиљну политичку странку. Степен, пак, опоравка српског друштва, духовне и материјалне културе у будућности ће се мерити степеном пораста утицаја Демохришћанске странке. Светислав Басара Машине илузија 99 – 102 стр. „Савремени човек и поред своје најбоље воље није у могућности да унутар културног и националног идентитета друштва да религиозним идејама место оне заслужују.“
Маx Wебер, Протестантска етика и дух капитализма Интегритет, правда, саборност, морал, традиција. Ово нису само пуке популистичке фразе већ речи које морају представљати будућност српског политичког живота и темељне смернице сваког ко жели бити политички ангажован. Сасвим је јасно да је да је садашњом политичком сценом у Србији овладао неморал, корупција, властити интереси политичких елита и страначких олигархија који на пластичан начин осликавају морални и духовни дефицит оних који су на себе преузели одговорност да управљају државом. Попут неке добро уигране фарсе на нашој политичкој сцени већ дуже време се мењају улоге и актери али сценарио и епилог остају исти. Публика која све то посматра из атмосфере узбуђења и исчекивања промена упада у стање летаргије, меланхолије, равнодушности, разочарења и фрустрације. Поштење, моралне врлине и етичке норме нису вредности које припадају искључиво домену религије јер се у супротном политика своди на чисте калкулације интересима, малверзације и лицитирања у којем народ постаје највећа жртва а бављење политиком постаје најуноснија професија. Свеоприсутни медиокритет који превладава у избору страначких кадрова на јавне функције продубљује се са чињеницом да одабрани кадрови поред недовољне стручне компетенције, ни морално, ни духовно нису дорасли функцији на коју су изабрани. У тако сложеној констелацији страначких и личних интереса истиче се надасве декларативни карактер бриге за опште добро друштва и интереса грађана што значајно доводи у питање успешност државне политике и њених циљева. Са данашњег становиштва јасна је костантација Макса Вебера да је протестантска етика створила неизоставни темељ напретка савремене западне цивилизације и капиталистичког друштва. Три кључне особине које би требало да красе политичара јесу страст, осечај одговорности и мера. Имајући у виду ове особине јасно је да већину наших политичара не краси ни једна од њих. Неки пак сматрају да већину њих краси прва од поменутих – страст, ипак, рекао бих да је више у питању острашћеност и френетични занос у који их неизбежно води идеолошки образац којег следе. Идеолошки рационализам замењен је идеолошким догматизмом, стручни и морални квалитети појединца подређени су партијској подобности, интегритет и принципијелност замењени су полтронством и поданичком ставу унутар страначке хијерахије. Подсетићу и на речи нашег социолога Чедомира Ћупића: “Неморална је и она политика која обмањује, сеје лажи и манипулише људима. Наравно, и политика која своје поданике третира као малолетнике није далеко од неморалности". Без сумње, успешно друштво мора да почива на јасно утврђеним етичким, моралним принципима који не само да треба да се постулирају у програмима странака већ и да буду доследно примењени у пракси. Свима је добро познато да у Европској Унији постоји јак демохришћански блок који поседује вишедеценијску успешну традицију политичког живота коју заснива на вредностима хришћанског интегралног хуманизма и хришћанске етике. Ради подсећања истаћи ћу да основне идеје хришћаско – социјалне мисли и политике и оно што ову идеју разикује од других система јесу: хришћански поглед на човеково биће и његову личност који почива на светописамској парадигми образа Божијег и неотуђивом достојанству човека, једнакост, солидарност, супсидијарност, персонализам насупрот индивидуализма, конкретни ставови по питањима етике и биоетике. Хришћанска демократија је најмлађа од данашњих водећих политичких доктрина. Хришћанска демократија је једина политичка доктрина која је способна да обједини најбоље идеје политичке деснице и левице, да начини простор новим стварима и да очува најбоље и најкорсније елементе прошлости. Снага компромиса, и јединство између различитих друштевних група које хришћанска демократија нуди се не заснивају на некаквом комерцијалном уговору између понуде и тражње, различитих друштвених група и класа, већ на заједничким вредностима Хришћанства за све групе и нивое становништва. Хришћанске демократе признају демократски позив као једини који може да створи услове за одржање достојанства личности и њених фундаменталних права. На жалост, у Србији етичко – политичке норме хришћанске нису довољно актуализоваме од стране политичких елита, чиме је обезбеђена страначка сцена без грађанске и демократске алтернативе, демохришћанског типа. У земљи постоје странке које се профилишу као демохришћанске али у претходним годинама ове странке нису у довољној мери оправдале свој епитет. Веома је битно да политичари или политичке партије које себе сврставају у оквире хришћанско политичке идеје своје програме издигну изнад декларативног нивоа и постану прагматичније у остваривању својих демохришћанских програмских начела. У данашње време, можда више него икад постоји потреба да ове партије доследно и без преседана, разуме се, колико је год то у политици могуће, спроводе своје политичке програме и тако очувају хришћанско наслеђе у друштву у којем услед недостатка емпатије и конзументског менталитета друштва, индолентност, себичност и похлепа банализују људскост, врше својеврсну инверзију појмова и вредности. Ово нас доводи до потребе да се у нашој земљи оформи снажан демохришћански корпус који би обједино све странке демохришћанске оријентације као и хришћанске вернике без обзира на њихову вероисповест по сличном моделу по којем је су састављене друге хришћанско – демократске организације и партије у Европи. Примарни задатак демохришћанских партија не треба да буде борба за политичку превласт и политичка трговина које компромитује њихове политичке програме, већ повратак на суштинске вредности хришћанско – социјалне идеје: Власти без идеологије, права на живот, породице као темеља друштва, хришћанске етике и субсидијарности, персонализма и идеја једнакости, солидарности и социјалне правде, борби против сиромаштва, опорезивања имућних и снажан нагласак на идели социјалног капитализма у коме се најбоље очитава став да је „поштење најбоља политика“. Мишљења сам да ово представља један од начина да морал поново нађе своје место у политичкој сцени наше земље, достојанство у нашим политичким структурама и код грађана врати изгубљено поверење у државне институције. Никола Кнежевић Новине Борба, 28, 29 април, 2009 Данас је неопходно је да на рушевинама моралних и материјалних вредности дамо свој допринос обнови Србије која треба да има хришћански идентитет и либерално - демократско уређење са социјално - тржишном економијом.
Заштита хришћанског идентитета Србије У времену владавине секуларизма треба нагласити православни и хришћански идентитет српског народа. Православље је вековима и у добру и у злу формирало, одржавало и чувало српски национални идентитет васпитавајући генерације у духу правих и трајних вредности вере, слободе, традиције, напретка, мирољубивости и патриотизма. Православна Црква је установа од највећег значаја за српски народ. Зато би било пожељно да православно хришћанство у Србији буде уздигнуто у ранг званичне и државне религије, уз поштовање свих других цркава и верских заједница, њихових потреба и пре свега њихових верника. У том контексту заштита хришћанског идентитета и вредности укључивала би и помињање Бога у Уставу државе Србије. То никако не значи клерикалну, фундаменталистичку државу или повреду начела одвојености цркве и државе већ пре свега очување хришћанских православних вредности Србије у савременим искушењима секуларизма. У многим европским и демократским земљама попут Грчке, Финске или Кипра православље је државна религија, Србија у том смислу не би била изузетак. Јачање демократије и прозападна оријентација Од почетка стварања модерне државности, српски народ је настојао да изгради Србију као демократску државу. Ту традицију морамо и ми да наставимо. Србију треба развијати као либералну, демократску, правну и социјалну државу. Опредељење за представничку демократију неће искључивати ни елементе непосредне демократије. Данашње друштво је друштво различитих ставова, мишљења као и различитих интереса. То пред све нас ставља задатак да обликујемо друштво у коме се супротна мишљења и интереси сливају у већину, уз сву заштиту и уважавање уверања и права мањине. Начело већине повезује се за заштитом мањине. Демократско уређење и либерално демократску државу сматрамо несавршеним, на чијем побољшању треба стално радити. Странчки систем сам по себи није и не мора бити лош, лоше је то када странке себе доживаљавају апсолутно, егоистички и самодовољно, без икакве одгворности према заједници. У том смислу развој цивилног и грађанског друштва сматрамо приоритетом и предусловом за развој демокатије у Србији. Политичке обнове нема без моралне обнове. Колико год изгледало тешко и немогуће, сматрамо да су политика и етика неодојиви. Демократија за коју се залажемо јесте прожета хришћанским духом и у складу са српском традицијом човечности. Суштину демократије ми не видимо у владавини већине, већ пре свега у заштити слобода у држави и друштву и достојанству човекове личности. Не одбијајући и уважавајући републикански облик владавине, као потпуно легитиман, Србија ипак треба да буде уређена као парламентарна монархија. То је наставак српске државне традиције како из средњевековног периода, тако и у периоду стварања модерне државе. У Србији монархијски облик владавине и либерално демократско уређење нису били у супротности. Напротив, златно доба демократије постојало је у периоду када је Србија била монархија. Србија треба себе да види као део шире европске породице и члан Европске Уније. Сукоб водећих западних земаља са Србијом деведесетих година (бомбардовање Републике Српске 1995. године и бомбардовање СРЈ 1999.године) и признавање независности Косова и Метохије пореметили су и прекинули традицију историјског савезништва Србије с САД-ом, Великом Британијом и Француском. Наш задатак је да то савезништво и поред зла и неправде које су нам нанете обновимо. То није лак, а ни брз процес. Ми не можемо негирати чињеницу да велики број Срба у иностранству данас живи у западним земљама, да су наши велики стручњаци живели и учили на училиштима западних земаља, као и да су западне земље биле савезнице Србије у оба светска рата. Обнова старог савезништва, не значи заборав жртава и неправди учињених на крају прошлог и почетком овог века, као ни евентуалну антируску позицију. Србију и Русију деле бројне везе које никада не смеју бити прекинуте и нарушене. Социјална и тржишна економија Када говоримо о социјалној Србији пре свега имамо у виду социјалну одговорност и социјалну правду. Транзиција и прелазак са социјалистичког економског модела на тржишни и капиталистички у Србији је изазвао, поред бројних позитивних учинака и велике социјалне разлике. Тржишно привређивање и пословање у Србији још увек чека на своју социјалну компоненту која је данас потиснута. Желимо да повратимо достојанство рада и радника, борећи се са кршењем радничких права и закона. Послодавци у Србији морају се научити социјалној етици и одговорности. Неопходно је ојачати мрежу социјалне заштите и социјалну државу чији је основни задатак сузбијање сиромаштва. Зато је окосница српске хришћанске демократије успостављање еколошке и социјално тржишне економије која може бити најбоље решење за Србију, између погубних последица како социјалистичког колективизма тако и неолибералног економског модела. Један од најважнијих интереса Србије и српског народа у 21. веку јесте избегавање ратова и очување становништва од великих демографских губитака које је проживео у 20. веку. Српски народ мора спровести своју демографску обнову, која је једино могућа јачањем породице и породичних вредности. Хришћанска демократија, као нови српски конзервативизам треба у томе да види свој приоритет. Владимир Марјановић Карактер и култура ове земље биће демократска и хришћанска. Демократија и хришћанство пак потребују слободне људе, унутрашње слободне људе (Свети Владика Николај Велимировић)
Друштвени и политички систем у коме живимо назива се демократским. То је облик уређења који је доминантан у већини земаља на свету. Постоје различити типови демократије, као нпр. социјалдемократија, либерална демократија, народна демократија итд. Да ли је православље спојиво са оваквим системом владавине? To питање постављали су многи теолози, социолози, философи и др. Једноставног одговора на ово питање нема. Чак се може рећи да постоје различити ставови и одговори међу православнима када је ова проблематика у питању. Када се каже „демократија“, обично се под њом подразумева западна либерална демократија са својим већ познатим устројством као што је суверенитет, чији је носилац грађанин, подела власти, партијски и идеолошки плурализам, слободни избори, тржишна привреда, политичке слободе и вредности какве су нпр. рационализам, индивидуализам, конкурениција и сл. Свакако да постоје и други типови демократије, али овај тип је данас у друштвено-политичком смислу највише прихваћен. А и наше друштво и држава се квалификују као демократски управо у овом смислу. Мисија Православне Цркве, није таква да је она усмерена на обликовање друштва, креирање политичког живота и уређење државе, нити је то њен основни „задатак“. Црква је усмерена ка човековом спасењу, избављењу од греха и смрти. Она је богочовечански организам, мистично Тело Христово које чине људи свих нација, раса, сталежа, грађани разних друштвених и економских система. Али Црква је и институција, и као таква је кроз своју историју деловала у различитим државним моделима: у робовласничком систему, у феудалном поретку, у државама социјализма, диктатурама, више или мање ауторитарним владавинама. Њена друштвена улога у тим уређењима била је различита. Данас се Црква налази пред изазовима демократског уређења. ЗА И ПРОТИВ ДЕМОКРАТИЈЕ Међу православнима постоје верници чија уверења искључују могућност коегзистенције православља и демократије. Познате су речи Св. Јована Кронштатског: „Демократија је у паклу, а на небу – Царство“. Оне одражавају један православно-монархистички став. У периоду у коме је Јован Кронштатски живео о демократији су говорили људи који су имали антихришћанске намере, док је опредељење за монархију значило и опредељење за православље. Осим извесних изузетака (Федотов, Булгаков), никаквог компромисног правца није било. Сличне погледе изражавао је и Св. Јован Шангајски који је демократе окарактерисао као „прикривене безбожнике и полуверце“. У основи овог става, који потпуно одбацује демократију, стоји православни монархизам који полази од тога да је монархијска власт од Бога, да је православни цар миропомазан у Цркви и да постоји симфонија Цркве и државе. Православна критика демократије односи се и на аргумент да је демократија владавина руље, као и да легитимитет власти не долази од Бога, већ од народа и воље већине. Истина, савремена демократија или либерална демократија има корене у Француској револуцији која је у својим основама била врло непријатељски расположена према Цркви, а и хришћанству уопште. Међутим, постоје и другачији ставови. Још тридесетих година прошлог века поједини представници руске религиозне философије сматрали су да демократија и православље не морају бити супротстављени. Историчар Георгије Федотов наводио је у својим есејима Основи хришћанске демократије и Република Свете Софије историјске примере постојања демократије на тлу Русије и источно-хришћанског света. Реч је о Новгороду, који је вековима био устројен на принципима хришћанске демократије. ДЕМОКРАТСКЕ ТРАДИЦИЈЕ ПРАВОСЛАВНИХ СРБА Када је реч о Србији и православној српској историји, можемо констатовати да, за разлику од других земаља, у њој није било сукоба између монархистичког и демократског принципа. Напротив, ови принципи су се међусобно допуњавали без нарочито разрађене идеологије која би то оправдавала. Наиме, модерна историја српске државе почиње са ослобађањем од турског, тј. феудалног ропства. Царство и целокупан поредак нису били хришћански, тако да са ослобађањем од Османлијског царства српски народ своју државу настоји да уреди на демократским начелима. Демократија није била споља увезена идеологија, већ домаћа пракса. Бирање вођа устанка, одбацивање феудалног система, успостављање народне династије и слободне сељачке народне државе, све то спада у демократске традиције српског народа. Демократија је доживљавана као слободна народна владавина и у томе нико, па ни Православна Црква, није видео проблем. Никада Српска Црква није иступала против потребе за слободном и народном државом, напротив, такву идеју је подупирала. Зато је управо у Србији било могуће да у монархијском облику уређења у коме је краљ православно миропомазан постоји истовремено и велики степен политичких и друштвених слобода, како је то био случај са Србијом на почетку 20. века. Монархијски облик власти, коме су православни склони, није био сукобљен са демократским уређењем државе. И када нису имали своју државу, православни Срби су имали једну институцију која је по много чему демократска. То је институција црквено-народних сабора. На тим саборима доношене су важне одлуке. Традиција саборности која постоји код православних врло је блиска демократији. Наравно да саборност није демократија у правом смислу те речи, али саборно одлучивање се може окарактерисати као облик демократског одлучивања. Оно није пуки збир разноврсних ставова, већ њихово усаглашавање. У саборности постоји равнотежа између личног и друштвеног принципа. Та равнотежа постоји у слободи, јер саборност без слободе може да се претвори у ауторитарни колективизам. ДЕМОКРАТИЈА ИЛИ „ДЕМОНОКРАТИЈА“ После пада ауторитарних социјалистичких режима, у традиционално православним земљама главни заговрници демократије постали су често антихришћански расположени појединци и организације. Тако да се под концептом демократије почео подразумевати систем вредности који је дијаметрално супротан од хришћанског. То је разлог што је реч демократија у Србији понекад замењена негативном квалификацијом „демонократија“, указујући на тај начин на деградацију хришћанских вредности у демократији. Либерална демократија има својих позитивних и негативних особина. Постоје вредности које су прихватљиве са становишта православног хришћанског погледа на свет, као што је нпр. високо вредновање достојанства и слободе човека, широк спектар друштвених и политичких слобода, као што су слобода мисли, говора, слобода окупљања, смањење социјалних разлика, слобода вероисповести. Али постоје и оне које не могу бити прихватљиве, као што су индивидуализам, секуларизам и рационализам. Свакако да се и са православног становишта демократија може критиковати, али то значи да се може критиковати сваки политички поредак, не само демократски. Сваки политички поредак је несавршен и Црква се не може идентификовати ни са једним од њих јер је Христос рекао „да Царство моје није од овога света“. У том смислу, социолошки гледано за Цркву као институцију је најбоље да нити подржава, нити критикује демократски поредак. Демократија није ни најбољи нити најгори политички систем. Каква ће бити демократија понајвише зависи од вредности које у друштву владају. А вредности зависе од људи који их прихватају или не прихватају. Демократија може бити прихватљива уколико у њој хришћанске вредности буду поштоване и цењене. У супротном ће се претворити у „демонократију“. Демократија – као и све на свету – може се користити и на зло и на добро. Извор : http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1072/tekst/mogu-li-pravoslavlje-i-demokratija-zajedno/ |
Details
AuthorWrite something about yourself. No need to be fancy, just an overview. Archives
February 2022
Categories |