„НОВОГРАДСТВО“ – правац у постреволуционарној емиграцији који је свој назив добио по социјално - философском и друштвено - политичком часопису „Нови град“ који је излазио у Паризу од 1931. до 1939. године. Идејни инспиратори и коаутори часописа били су И.И. Буњаков (Фондамински), Степун иФедотов, а стални сарадници - Берђајев, Бицили, Вишеславцев, Н.О. Лоски, Б. С. Ижболдин, монахиња Марија (Ј. Ј. Скобцова) и др. Часопис је обједињавао оне духовне снаге руске емиграције које су преовладавање дубоке, економске и духовне кризе виделе на путевима учвршћивања релгиозних принципа културног и социјалног стваралаштва, афирмације социјално - моралног потенцијала хришћанства и његовог духовног усмерења. Ослањајући се на учења Ф. Ж. Бишеа, Ф.Р. Ламнеа, К.А. Сен – Симона, словенофила, В.С. Соловјова и Фјодорова, „новоградовци“ су истицали идеју стварања друштва које комбинује елементе државног управљања и привредног стваралаштва, социјалну правду и слободу личности, националну културну аутономију и светско политичко јединство на основу вредности хришћанске религије. Његову суштину је изразио Степун у синтетичкој формули: „ хришћанска идеја апсолутне истине, хришћанско - просветитељска идеја политичке слободе и социјалистичка идеја социјално - економске правде” (О человеке "Нового града" // Новый град. 1931. № 1. С. 18). Дефинишући себе као „постреволуционарну“ струју, „Н.“ је ипак тежило да се дистанцира од таквих струја као што су сменевеховство, евроазијство, младоруси, сматрајући да је овим последњим страно „поштовање слободе личности“ (Федотов). При томе, делећи идеолошку стратегију „заједничке судбине“, они су је градили на неподударности Русије, њене културе и народа са политичким системом који је у њој успостављен. Тема Русије – водећа је тема чланака сарадника часописа. Одбацујући насилни пут ликвидације совјетске власти и васпостављања дореволуционарне Русије, „новоградовци“ су стављали акценат на подршку конструктивним снагама у самој Русији, које изражавају њене националне интересе. Отуда неопходност анализе социјално – политичке ситуације у Русији, критика њеног историјског и културног искуства, осуда свакојаких апстрактних пројеката њеног ослобођења и препорода. Симбол руске идеје,схваћен у духу В. С. Соловјова, треба, по мишљењу „новогадоваца“, да буде реализован не у апстрактним конструкцијама рускости уопште и руским историјским задацима посебно, већ као утемељен на хришћанским принципима конкретне оцене руске стварности и перспективама њеног развоја. Интересовање за Русију код њих није прешло у национализам, који је посматран као један од узрока светске кризе. Тиме је условљен захтев за ограничењем политичке и економске слободе националне државе уз поштовање слободе националног културног стваралаштва у име очувања светске заједнице и изласка из кризе. Идеје „Н.“ наишле су на широк одјек међу емигрантима. Неки чланци сарадника часописа изазвали су критички одзив због њиховог слагања с бољшевицима, есхатолошких тежњи, постреволуционарног активизма и погрешног уношења социјално - политичких реалија у хришћанство. Критици је такође била подвргнута и неодређеност и утопијски карактер социјално политичке стратегије „Н.“
Лит.: Варшавский В. С. Незамеченное поколение. Нью-Йорк, 1956; Он же. Перечитывая "Новый град" // Мосты. 1965. № 11; Старые молодым: Сб. статей. Мюнхен, 1960. М. Г. Галахтин Извор : Енциклопедија руске философије, Београд 2009. године, Логос, Укронија, 528 - 529 стр.
0 Comments
Приоритети РХДП:
• Изградња истински правне, демократске државе (власт права, а не чиновника); • Изградња ефективних и пред грађанима одговорних органа локалне самоуправе; • Подршка породици као основи здравог друштва (без које нема опстанка Русије); • Подржавање поштеног, економски ефективног пословања оријентисаног на реалне националне интересе Русије уз помоћ равноправне интеграције њеног народног власништва у светски економски систем (то пре свега мора укључити промишљену пореску политику која подржава производњу и сферу услуга); • Подршка истински независним синдикатима који изражавају законите интересе људи који раде за плату; • Брига о науци као снази која може да обезбеди технички, привредни и социјални напредак земље; • Брига о духовном стању народа, а отуда и учествовање у препороду Цркве и очувању националног културног наслеђа; • Брига о здрављу народа и очувању животне средине; • Промишљена и одговорна спољна политика; • Стварање ефективне и одговорне државне службе; • Развој оружаних снага на основу неопходне довољности, спремности, професионализма, нормалних услова службовања и одговорајуће награде; • Одлучна борба са преступништвом и, пре свега, у његовој организованој форми (стварење ефективног правног система); РХДП - центристичка странка, не само по називу и не због политичке ситуације, већ по самој својој природи. Уласко у РХДП или подршком, Ви тиме одржавате своју шансу да коначно постанете господари своје земље, а Русија преузме своје заслужено место међу цивилизованим народима. Преузето са сајта Руске хришћанско-демократске партије http://www.aha.ru/~rcdp/resume.htm Европа се мора назвати хришћанском:
1) Ако жели да се уједини. Да би настала уједињена Европа, иако су њене институције подељене и ма какв да је облик власти, потребан је народ који би имао идентитет и који би се осећао као нација. Европа данас не осећа ништа од свега тога, а покушај да се осећање припадности нацији које недостаје надоместити патриотизмом принципа, нема резултата јер нико не може да осећа наклоност апстрактно. Да би се осећаји покренули, потребна је душа, управо она коју су европеисти прве генерације показали, а они из друге генерације почели да траже у катедралама када их је обузимао очај да се неће постићи циљ стварања Европске уније. Та душа је хришћанска душа. 2) Ако жели да се потврди као цивилизација основних, људских и либералних права. Либерална Европа вековима пише та права у својим повељама и „извози“ их, мада се данас овај израз сматра сумњивим. Почев од Декларације људских и грађанских права из 1789. године, па до Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године, као и Европске повеље из 2000. године, Европа „признаје“-израз који се стално користи да би се избегао став да се може „створити“, „издати наредба“ или „допустити“ – да људи имају права и основне слободе пре свега као људи, а не као државе чланице. То признање је лаички омаж који Европа даје хришћанској традицији. 3) Ако жели да се брани и заиста избегне верске или грађанске ратове. Данас се Европа налази под жестоким ударом исламског фундаментализма и оног ненасилног, али подмуклог исламске имиграције. Након што она изговори mea culpa, њена уобичајена реакција је смиривање(appeasement ): буса се у груди, како би се одбранила од свега што јој се дешава, „потеже“ увек оно заштитничко и оправдавајуће „али“. Неке исламске групе уништавају по Мадриду, Лондону, европским туристичким местима? Одвратно, али амерички империјализам је сам по себи терористичке природе. Отимају и убијају? То је за сваку осуду, али се заборавља да су издржљиви и да се боре за ослобађање сопствене земље, добро се односе према противницима, не дирају жене. Постају камиказе? То је злочин против људског рода, али га чине из очаја. Убијају још увек хришћане? Ужасно, али се бране од прозелитизма. Прескачу наше амбасаде и показују да су против нас? Није цивилизовано, али изазвани су или неким сатиричним цртежом, филмом, књигом, говором неког политичког лидера или папиним предавањем. И тако даље. Поново потврдити хришћански идентитет за Европу није гест ароганције, затварања или непријатељства према другима: напротив, то је услов да би могла да се разговара са другима или да их уједини. 4) Ако жели да превазиђе трагичност догађаја из скорије прошлости. Нису благостање, наука или технолошки развој ти који чине имуним на Холокауст, концентрационе и логоре принудног рада(Lager i gulag): Европа никада није имала такав напредак као у време када је чинила та злодела. Није ни паганство, као што смо такође чули, чак и од политичара, то које ствара демократију. А нису ни агностицизам, лаицизам или атеизам ти који потхрањују слободу. Ако људи желе мир, заједнички живот, поштовање, потребно је веровати у вредности од којих све то зависи. Вредности хришћанства су још увек најбољи отров за огрешења сваке врсте, укључујући и она почињена у име тих истих вредности. 5) Које нсиу имале границе смисла, Европа се осећа несигурном, неизвесном, забринутом. Можда се још увек не враћа у Цркву, али је свакако поново открива.Примећује моралну оскудицу и духовну празнину и теажи од двојице последњих папа – а не од политичких лидера – да је попуне. Људи почињу да схватају да отпадиштво од хришћанства делује попут дроге: прво ствара занос свемоћи, а затим изазива изнемоглост од фрустрације. Ако Европа одбија хришћантво, биће кратког даха и неће више имати ништа тако чврсто на шта би могла да се позове и тако трајно ко чега би могла да се уједини. Quod erat demonstrandum http://www.slglasnik.com/filozofsko-teoloska-biblioteka/zasto-se-moramo-zvati-hriscani, Марчело Пера, Зашто се морамо звати хришћани, Либерализам, Европа, етика, са писмом Бенедикта XV100-105 Евро је у виду новчаница и кованица уведен 1.јануара 2002. у укупно 12 држава чланица Европске уније. То је, свакако био историјски догађај. По први пут после 1500 година исти нивац важи од Средоземља, па све до Балтика.
Развојни пут ка „европској валути“ одвијао се поступно. После закључивања Уговора из Рима, створена је најпре царинска унија са јединственом заједничком царинском стопом, а затим и заједничко тржиште, које је карактерисало укидање граничнох контрола између држава – чланица. Сада настаје заједничко „Европско домаће тржиште“ са заједничком валутом и Европском централном банком. То је, свакако, најчвршћи облик економске → интеграције суверених држава који историја економије познаје (Европска економска и монетарна унија). Истовремено смо и сведоци убрзаног процеса→ глобализације, а налазимо се и на путу ка друштву знања, чије стварање омогућавају нови облици комуникације и протока инфоримација. У тој ситуацији, пред Европљанима стоји задатак да формулишу заједничка начела економске политике за 12 држава чланица монетарне уније. Традиције које се односе на ово питање су веома хетерогене. Са једне стране, имамо француски систем, који карактеришу изражени елементи централистичке државне економије. Поред тога, постоји и англоамеричка варијанта слободне → тржишне економије, коју је Маргарет Тачер у Енглеској скоро беспрекорно примењивала. И, коначно, имамо и немачку традицију „социјалне тржишне привреде“ Лудвига → Ерхарда, која се базира на правнополитичком моделу Валтера → Ојкена и Алфреда → Милер - Армака. Ширење ове идеје отежава чињеница да њихова дела нису објављивана и на другим језицима, те стога и нису позната. Европски парламент правовремено се потрудио да прибави стручна мишљења. У ту сврху послужило је и оснивање Бриселске иницијативе (1994). Она представља удружење универзитетских професора, привредних стручњака и политичара, који су имали задатак да израде концепт економске политике најоптималнијој за Европску унију. Своје основне идеје удружење је представило јавности у октобру 2000, у оквиру Прашке декларације о →социјално тржишној привреди. После тога, уследила је иницијатива немачких и пољских бискупа, који су у оквиру декларације из Килца истакли захтев да се појам социјалне тржишне привреде унесе у Уговор о стварању ЕУ као основни модел економске политике. У Европском парламенту расправља се сваке године о „смерницама економске политике“, које се усвајају у јуну месецу на предлог Комисије и Савета, а после прибављања мишљења Европског парлемента (→Европска унија органи и институција). Овим поводом је 2001. Достављен и такозвани Вогауов извештај који захтева да социјална тржишна привреда постане основна идеја - водиља економске политике Европске уније. Као принципи социјалне тржишне привреде дефинишу се слобода и демократија, → тржишна конкуренција, монетарна стабилност, супсидијарност, приватна својина и солидарност. У својој књизи Capitalisme contre Capitalisme Михаел Алберт описује економски систем Савезне Републике Немачке, који се у начелу доводи у везу са појмом „социјалне тржишне привреде“, као „Рајнски капитализам“. Ово је свакако погрешно. Централни инструмент управљања тржишном привредом није капитал већ је то тржиште. За то су неопходни јасни социјални, еколошки и тржишни оквирни услови. Исто тако, широко је распрострањено и мишљење да су тржиште и тржишна конкуренција сами по себи нешто лоше, те је стога неопходно да социјалне иснтитуције попут сервисне службе иду за тржиштем како би покупиле све жртве „зле“ тржишне конкуренције. Дискусија која се води у Европском парлементу треба да доведе до спознаје да је тржиште, уколико је регулисано јасним правилима, у стању да само по себи доведе до постизања адекватних социјалних резултата. Један од најзначајнијих принципа социјалне тржишне привреде јесте, свакако, тржишна конкренција. У европским институцијама у Бриселу у току је дискусија о томе како изгледа однос између тржишне конкуренције на слободним и отвореним тржиштима и напора државе, општина, односно независних добортворних организација да се осигурају неопходни егзистенцијални услови. Став је да би предност требало дати тржишту, уколико је оно у стању да на исти начин осигура снабдевање грађана него што то могу да чине поменуте институције. Тржишна конкуренција на слободним и отвореним тржиштима представљала је и основу економског система Лудвига→ Ерхарда. Ипак, док је он био министар правде и савезни канцелар, у Немачкој је и даље постојао монопол у области телекомуникација, снабдевања енергијом и саобраћаја. Лудвиг Ергхард је, међутим, у одговарајућим члановима Уговора из Рима утемељио основне принципе тржишне конкуренције. Прихватање ових принципа представљало је његов услов за ратификацију поменутог Уговора. Данас се може констатовати да је у међувремену дошло до реимпорта идеја Лудвига Ерхарда из Европске уније у СР Немачку. Наиме, до укидања монопола у сфери телекомуникација дошло је тек на основу регулативе Европске уније. Но, ту се крије једна велика опасност: да се државни монополи замене приватним монополима. То би значило да би држава продајом својих предузећа остварила једнократну добит, али зато за саме грађане не би осигурала све оне предности које тржишна конкуренција носи са собом. Током припрема за усвајање Уговра из Мастрихта, посебно жучне расправе вођене су око значаја стабилности цена. Чланови странака са еколошким предзнаком, социјалисти и социјалдемократе сматрали су да би централна банка, поред циља очувања стабилности цена, равноправно требало да тежи и циљевима унапређивања → привредног раста и →запошљавања. За разлику од њих, представници народних странака и либерали били су мишљења да би очување стабилности цена требало да буде примарни циљ, док би централна банка могла да се усресреди и на остваривање поменутих циљева једино ако се тиме не угрожава стабилност цена. За овако снажно наглашавање → стабилности нивоа цена постоје два разлога: као прво, инфлација у првом реду погађа оне који морају да живе од малих, сталних → прихода. Они једноставно немају никаву могућност да себе сачувају од последица инфлације. Смањење вредности новца у оваквим случајевима делује као „притајена“ експропријација. Стога и политика очувања стабилности цена представља први корак ка успешној → социјалној политици. Као друго, инфлација усмерава инвестиције у погрешном смеру, а долази и до настанка искривљене слике у погледу сигнала који уређују тржиште. Стога стабилност цена представља један од основних предуслова за функционисање тржишне привреде. Прицип супсидијарности, који је у међувремену утемељен и у Уговору о оснивању Европске уније, мора - поред институционалне примене – да важи и за економску политику. У економији је овај принцип добро познат, пошто су током протеклих деценија готово сва велика предузећа децентрализована, при чему су уједно и интерне структуре подељене на прегледне сфере одговорности. У домену економске политике, примена овог принципа мора да доведе до јасне поделе надлежности и одговорности између појединих нивоа политике. При том, биће неопходно да се заједница, која је окренута наглавачке, постави на ноге. Као последица случајности њеног историјског развоја, Европска заједница се у неким областима и превише централистички развијала, док је – са друге стране – заједничка способност деловања остала недовољно развијена. Стварањем заједничких спољних граница, као и отварањем унутрашњих, уклањањем трговинских баријера међу државама – чланицама Европске уније и увођењем заједничке валуте, интензивирана је тржишна утакмица предузећа у корист грађана, а уједно је повећана и тржишна конкурентност у односу на друге државе. Није, међутим, у питању само тржишна утакмица између предузећа, јер истовремено настаје и утркивање самих држава – чланица и њихових регија око питања ко ће својим грађанима пружати државне услуге на бољи и економичнији начин (→ конкуренција система). Карл фон Вогоу Лексикон социјалне тржишне привреде, Еконoмска политика од А до Ш, Фондација Конрад Аденауер, Београд 2005, 348- 351 стр. Литература ALBERT, M (1992), Kapitalismus contra Kapitalismus (Капитализам против капитализма), Frankfurt am Main; WOGAU, K.v. (1999), Soziale Marktwirtschaft-Modell für Europa (Социјална тржишна привреда - модел за Европу), Europa Union Verlag Prenošenje koncepta Socijalne tržišne privrede u druge zemlje moguće je jedino prilagođavanjem. Ideja Ordo - liberalizma bazira se na humanizmu i hrišćanskoj socijalnoj doktrini, a njeno prilagođavanje je utoliko lakše, ukoliko su ideali i predstava o čoveku dotične partnerske zemlje bliži ovim pretpostavkama. Prilagođavanje je, međutim, u principu moguće i na druge kulture. Važno je, pritom, da se uzmu u obzir odgovarajući istorijski trenutak, kao i vrednosti i ciljevi društva. U tom slučaju , teoretski koncept Socijalne tržišne privrede sa svojim regulativnim principima može da služi kao kompas za usmeravanje regulativne politike. Mogućnost prilagođavanja približava se svojoj granici tek kada su predstave o vrednostima tog društva u suprotnosti sa osnovnim principima Socijalne tržišne privrede, dakle, pre svega, sa predstavama o supsidijarnosti, solidarnosti kao i principom individualnosti. Međutim, po preovlađujućem mišljenju, osnovni preduslovi za uvođenje Socijalne tržišne privrede već su ispunjeni u svim zemljama u razvoju, i u zemljama na pragu industrijskog razvoja. U svim nacionalnim ekonomijama, bez obzira na stepen razvijenosti, isti ekonomski zadatak jeste da se smanji nestašica dobara neophodnih čoveku, a takođe postoji i načelna upućenost u tržišne procese. Uz to, privredni poredak postaje sve važniji kako raste i stepen raavijenosti, jer koordinisanje privrednih delatnosti, uz sve veću podelu posla, postaje teže.
Fondacija Konrad Adenauer Socijalna tržišna privreda: osnovne ideje, principi i koncept / [ priredila] Fondacija Konrad Adenauer; [ prevod Ivana Antić] . – Beograd: Fondacija Konrad Adenauer, 2008 ( Beograd: Publish). – 27 str; 21 cm. – (Biblioteka KAS Ekonomija / Fondacija Konrad Adenauer) 25 str. Politika socijalne sigurnosti suština je koncepta Socijalne tržišne privrede. Iako je konkurentska privreda u stanju da ograniči ostvarivanje prihoda sa pozicije tržišne moći, čime se uspostavlja pravednost po pitanju učinka, tržišni mehanizam je u to meri etički neutralan koliko cena koja se formira odslikava samo nestašicu, ali ne garanatuje i kakogod definisanu socijalnu pravdu. Predstava o pravednosti u Socijalnoj tržišnoj privredi od pravednosti u startu (princip jednakih šansi), koja je, pored principa socijalne države, utemeljena u Ustavu. Sa socijalno – političkih stanovišta obe zahtevaju intervenisanje u tržišnu privredu, što međutim, mora da bude u skladu sa gore navedenim principima privredne politike.
Najvažnija intervenisanja jesu: • Sistemi socijalnog osiguranja od bolesti i nezaposlenosti na nivo iznad preduzeća, obezbeđivanje prihoda starosti kao i osiguranje od rizika u slučaju upućenosti na negu, koji se povećava u starosti. • Obezbeđivanje minimalnog životnog standarda pružanjem socijalne pomoći (danas: pomoć za nezaposlene II), koju, po potrebi, obezbeđuje država nezavisno od toga da li je pogođeni građanin ikada uplaćivao socijalno osiguranje. • Pored toga, posebna važnost u Socijalnoj tržišnoj privredi pridaje se uređenju tržišta rada, jer je za široke slojeve društva plata jedini ili, u najmanju ruku, najvažniji izvor prihoda. • Tarifna autonomija daje sindikatima pravo da u ime svojih članova zaključuju tarifne ugovore sa udruženjima poslodavaca ili sa pojedinačnim preduzećima, kao i da, pritom, u ekstremnim sličajevima, uđu u štrajk. Faktički, tržište rada u Socijalnoj tržišnoj privredi jeste jedino rešenje na kojem se karteli ne samo u pojedinim slučajevima tolerišu, već su čak i izričito poželjni. • Zaposleni preko svojih izabranih predstavnika ostvaruju prava na saodlučivanje u preduzeću, po kojima je za odluke koje su važne za zaposlene, obavezno davanje njihove saglasnosti (recimo u otpuštanju i programima sanacije). • Sloboda ugovaranja se u brojnim segmentima radnog prava ukida u cilju zaštite zaposlenih. Zakonske odredbe o ugovorima o radu obavezno se primenjuju, a široko postavljeno pravo zaštite od otkaza obezbeđuje da gubitak radnog mesta ostane ultima ratio, i da se pre davanja otkaza iskoriste sve alternative prilagođavanja kapaciteta preduzeća. Načelna neophodnost politike socijalnog osiguranja i regulisanja tržišta rada utemeljena je u osnovnim načelima Socijalne tržišne privrede, ali ne i precizan način na koji će se ona ostvariti. U proteklih šezdeset godina je zbog toga iznova dolazilo do prilagođavanja sistema socijalnog osiguranja. Dok se osamdesetih godina uled porasta životnog standarda uglavnom radilo o izgradnji samog sistema, u svetlu sve veće globalizacije u politici se došlo do zaključka da je neophodna izvesna konsolidacija u oblasti socijalne politike. Na ovaj način postaje jasno da Socijalna tržišna privreda ni za socijalnu politiku ne predstavlja neki okamenjen sistem, već pre da svako društvo i svaka generacija moraju da pronađu neki nov konsenzus o željenoj i primerenoj meri socijalne sigurnosti. Fondacija Konrad Adenauer Socijalna tržišna privreda: osnovne ideje, principi i koncept / [ priredila] Fondacija Konrad Adenauer; [ prevod Ivana Antić] . – Beograd: Fondacija Konrad Adenauer, 2008 ( Beograd: Publish). – 27 str; 21 cm. – (Biblioteka KAS Ekonomija / Fondacija Konrad Adenauer) 17-19 str. Po ideji Ordo – liberalizma, privredni poredak čine konstitutivni faktori i regulativni principi. Dok konstitutivni faktori čine dugoročni okvir koji se može uspostaviti jednim odgovarajućim pravnim poretkom, regulativni principi opisuju neophodnost intervencija koje su uvek neminovne kako bi se postiglo da konstituisani poredak donese za društvo optimalne rezultate. Ovde se uvek pravi poređenje sa jednim motorom koji se proizvodi u fabrici (konstitutivni faktori), koji, međutim, samo redovnim održavanjem i podmazivanjem (regulativni principi), može da vrši svoju funkciju.
Konstitutivni faktori Socijalne tržišne privrede Kao konstitutivne faktore Socijalne tržišne privrede, Frajburška grupa definisala je sledeće principe: • Mehanizam tržišnih cena: najviši princip konkurencije jeste nastojanje da se postignu konkurentne cene, jer je tržišno ekonomski sistem jedino slobodnim formiranjem cena na tržištu usled konkurencije u stanju da ispunjava svoju kontrolnu funkciju. • Primat monetarne politike: potrebno je obezbediti stabilnost nivoa cena. Ovde se u prvom redu reflektuje nemačko iskustvo sa dve hiperinflacije početkom XX veka. Pod inflacijom cene gube svoju informativnu funkciju. Na taj način racionalna ekonomska računica gubi svoje osnove, a kontrolni mehanizam tržišnog formiranja cena gubi svoje dejstvo. • Princip otvorenih tržišta: treba obezbediti slobodan pristup tržištu. Kod slobodnog pristupa tržištu monopoli ne mogu da nastanu, a karteli ne mogu da ostvare svoje efekte. Otvorena tržišta sprečavaju nastanak pozicija moći i s njom povezanog prihoda. • Privatna svojina ima primat nad državnom svojinom: garantovanje individualnog prava na raspolaganje imovinom stimuliše akciju, neophodan je preduslov za decetralizovano postavaljanje i realizaciju planova, i obezbeđuje nezavisnost i sigurnost pojedinaca. • Princip slobode ugovaranja: privredni subjekti slobodni su da zaključuju ugovore s kim god i sa bilo kakvim sadržajem, ukoliko se time ne krši važeće pravo i ne sputava. Ova sloboda ugovaranja jeste preduslov da se kroz konkurenciju afirmišu najefikasniji ponuđači. • Princip odgovornosti: odgovornost u Socijalno tržišnoj privredi mora biti u rukama onih koji imaju pravo da raspolažu nekim pravom, i koji donose odluke. • Konstantnost privrede treba – kao poslednji konstitutivni princip – da obezbedi da domaćinstva i preduzeća imaju najveću moguću sigurnost prilikom donošenja svojih odluka, i da se ne otežava donošenje dugoročnih investicionih I potrošačkih odluka usled česte promene kursa politike. Regulativni principi Socijalne tržišne privrede Pomoću konstitutivnih faktora uspostavljeni tržišno – ekonomski poredak stvara okvir za rad privrednih subjekata koji se rukovodi efikasnošću. On kao takav, takođe, ima i jednu socijalnu karakteristiku jer sprečava iskorišćavanje tržišne moći na uštrb slabijih, i mnogobrojnim ljudima omogućava da na tržištu ostvare funkcionalni prihod. Međutim, bez dodatnih intervencija, on ne može da ispuni pre svega zahtev koji postavlja princip socijalne države, koji – utemeljen u Ustavu Nemačke ( čl. 20 I, I čl. 28 I) – zahteva od društva da se stara i o onim ljudima koji – bez obzira na razloge – nisu u stanju da izdržavaju sami sebe. Zbog toga su u jednoj Socijalnoj tržišnoj privredi neophodne dalje intervencije u obliku regulativnih principa, a u njih se ubrajaju: • Državna kontrola monopola: Drugačije nego, na primer, američki model konkurencije, u Socijalnoj tržišnoj privredi ne smatra se da je svrsishodno eliminisati monopole. Umesto toga, monopole treba (pri tom je reč o, pre svega prirodnim monopolima), staviti pod nadzor države, i sprečiti zloupotrebu moći. • Za korekciju primarne raspodele prihoda potrebna je politika o prihodima u skladu sa socijalno - političkim aspektima. U Socijalno tržišnoj privredi to znači postojanje progresivnog poreza na dohodak kao i sistema naknade umesto plate koji pruža sigurnost svima koji su ostali bez individualnog prihoda usled bolesti, nezaposlenosti ili starosti. • U cilju internalizacije eksternih efekata potrebno je da se primenom adekvatnih mera na individualne ekonomske kalkulacije dodaju iznosi troškova koji nastaju u društvu. Ovaj regulativni instrument služi naročito problematici korišćenja prirodnih resursa koji bi se – zbog toga što se na prirodna dobra po pravilu ne daju svojinska prava – u slobodnoj tržišnoj privredi koristili besplatno, a time i neumereno. • U slučaju neadekvatnog odnoa ponuda na tržištu rada, naročito poznatog s početka doba industrijalizacije u XIX veku (pri opadajućim platama, radnici su možda primorani da ponude više rada kako bi ipak obezbedili svoju egzistenciju; na taj način se, međutim, plate još više smanjuju), moraju se preventivno preduzeti privredno - političke mere kojima će se onemogućiti smanjivanje plata. Privredna politika Socijalne tržišne privrede u tom smislu obezbedila je ustavno zagarantovanu tarifnu autonomiju (čl. 9 III), kojom se na tržištu rada izričito dozvoljava formiranje sindikata – dakle, kartela zaposlenih – koji s predstavnicima poslodavaca pregovaraju o visinama plate i uslovima rada. Čak iako nije verovatno da danas može da nastupi slučaj neadekvatnog odnosa ponuda na tržištu rada, tarifna autonomija je do danas očuvana jer sprečava uticaj države na politiku plata. Fondacija Konrad Adenauer Socijalna tržišna privreda: osnovne ideje, principi i koncept / [ priredila] Fondacija Konrad Adenauer; [ prevod Ivana Antić] . – Beograd: Fondacija Konrad Adenauer, 2008 ( Beograd: Publish). – 27 str; 21 cm. – (Biblioteka KAS Ekonomija / Fondacija Konrad Adenauer) 15-17 str. Tri osnovna principa privredne politike u okviru Socijalne tržišne privrede glase: 1. Zadatak privredne politike jeste da tako postavi dugoročno važeće okvire privrednog procesa, kako bi tržišni mehanizmi mogli da dovedu do društveno optimalnih rezultata. Privredna politika, je time, u Socijalnoj tržišnoj privredi prevashodno regulativna politika. 2. Kada regulativna politika ne obećava uspeh, onda je zadatak privredne politike da strukturno neutralno i nediskriminišući interveniše u privredni proces. Procesna politika tako ima, s jedne strane supsidijarni karakter, a s druge strane se delovanje države ograničava, te su aktivna strukturalna politika ili čak podrška pojedinim preduzećima zabranjeni. 3. Zadatak privredne politike jeste da u skladu sa sistemom deluje na tržišta, što znači da ne suspenduje mehanizme fukcionisanja Socijalne tržišne privrede. Mehanizmi funkcionisanja Socijalne tržišne privrede su, međutim, mehanizmi tržišno - ekonomskog poretka – cene. Intervencije u mehanizam formiranja cena su, stoga, principijalno zabranjene. Time se ne isključuje povećanje poreza, ali se isključuje utvrđivanje najnižih i najviših cena. Nije uvek politika u Socijalnoj tržišnoj privredi mogla da se odupre iskušenju da ne povredi ova osnovna načela u korist pretpostavljenih bržih političkih uspeha, i da uz pomoć subvencija ili drugih kratkoročnih intervencija na tržištu „ne pomogne“ ekonomskim akterima koji su zapali u nepriliku. Pitanje razloga za neki povremeni slabiji privredni razvoj u Nemačkoj može naći svoj odgovor, takođe, i u ovim principima. Fondacija Konrad Adenauer Socijalna tržišna privreda: osnovne ideje, principi i koncept / [ priredila] Fondacija Konrad Adenauer; [ prevod Ivana Antić] . – Beograd: Fondacija Konrad Adenauer, 2008 ( Beograd: Publish). – 27 str; 21 cm. – (Biblioteka KAS Ekonomija / Fondacija Konrad Adenauer) 12, 13 str. Osnovna ideja Socijalne tržišne privrede jeste ideja Ordo-liberalizma, kombinacije političkog i privrednog liberalizma, s jedne strane, i koncepta reda (Ordo) preuzetog iz katoličke socijalne doktrine, s druge strane. Ordo - liberalizam bazira se na ekonomsko liberalnim principima privatne svojine i konkurencije, ali, za razliku od liberalizma, on zahteva jaku državu čiji su zadaci, pre svega, definisanje i stvaranje jednog regulativnog okvira, koji, ukoliko se za to ukaže potreba, može da se odupre moći tržišta.
Baza Ordo-liberalizma jeste način uređenog razmišljanja: privredno uređenje deo je društvenog uređenja, i mora da se uklapa kako sa njim, tako i sa njemu nadređenim društvenim vrednostima i ciljevima. Pod vrednostima i ciljevima podrazumevaju se ciljevi humanizma i hrišćanstva. Principi na koje se Socijalna tržišna privreda obavezuje, poznati su i drugim društvenim modelima, a reč je o sledećem: • Princip supsidijarnosti: kadgod čovek može sam da se brine o sebi, država tada treba da se drži po strani; • Princip solidarnosti: ako čovek ne može sam o sebi da se brine, onda društvo mora da pomogne; • Princip individualnosti: čovek je u središtu društva. Ne treba čovek da služi kolektivu već kolektiv treba da bude sredstvo kojim se zadovoljavaju potrebe čoveka. Slobodarski privredni poredak za osnivače Ordo-liberalizma ne razdvojiv od osnovnih ideja demokratije. Tržišna privreda predstavlja prenošenje demokratskih osnovnih načela na tržište, samo tržište nije ništa drugo do svakodnevno demokratsko glasanje kupaca o kvalitetu ponude. Stoga je za osnivače Ordo-liberalizma Socijalna tržišna privreda nezamisliva u nekom nedemokratskom društvu ( barem dugoročno). Fondacija Konrad Adenauer Socijalna tržišna privreda: osnovne ideje, principi i koncept / [ priredila] Fondacija Konrad Adenauer; [ prevod Ivana Antić] . – Beograd: Fondacija Konrad Adenauer, 2008 ( Beograd: Publish). – 27 str; 21 cm. – (Biblioteka KAS Ekonomija / Fondacija Konrad Adenauer) 11 str. Појединац није почео да живи све док бригу за своје личне интересе не замени колективном одговорношћу за човечанство.
Мартин Лутер Кинг Колективна духовна атрофија, морална криза, конзументски менталитет друштва, миграције младих услед неповољне материјалне ситуације и неефикасна социјална политика владајуће елите убрзавају процес депопулације. Поражавајућа статистика наталитета у Србији не оставља много места оптимизму и даје прилично суморну слику ситуације у којој се као народ налазимо. О крање забрињавајућем стању сведочи чињеница да у Србији сваке године нестане град величине 30000 становника а изврши се пет пута више насилних прекида трудноће. Министарство за социјалну политику утврдило је да је током претходне године у Србији рођено 30.000 мање беба него што је потребно за просту репродуктивну замену становништва. Предвиђа се, да ће се, уколико се оваква динамика настави, број становника Србије за четрдесет година смањити за чак једну петину. Нажалост, Србија по много чему заостаје за Европом па и по наталитету, будући да се по броју рођене деце налази на последњем месту. Не желим овде писати о суморним бројкама већ о могућностима које нам могу помоћи да као народ избегнемо трагичан епилог. Пре свега, ситуацију у којој смо се нашли морамо схватити као крање озбиљну и као последњи моменат за промене. Важно је нагласити да се овакав проблем мора сагледавати из више аспеката. Пре свега из етичко - моралног и социјално - политичког аспекта. Етичко морални аспект На почетку, питање абортуса као једног од битних узрока пада стопе наталитета намеће нам се као својеврсни проблем етичко моралне природе. Право на живот представља темељ свих људских права. Достојанство човека и људског живота, укључујући и оно нерођеног детета, представља неизоставну, незаобилазну ставку. Нарочито је важно нагласити фундаментално право људског бића на рођење. Етички аргумент који говори у прилог живота насупрот абортуса - смрти не полази само од премисе верских принципа већ своје оправдање налази и у природном поретку стварања, у основним концептима људских права и социјалне правде. Право на живот не зависи од одређеног верског убеђења, већ оно представља природно и неотуђиво право које извире из достојанства људског бића. Одбрана права на живот од момента зачећа до завршетка живота, јесте одбрана достојанства људског бића. Свако сагледавање овог озбиљног питања мора поћи од јасне премисе да планирани абортус представља одузимање живота људском бићу којем је то постојање дато. Чин који дозвољава да се већ постојећем али не и рођеном људском бићу одузме право на даље постојање, не може ни на који начин бити принцип хуманости и правде. Са друге стране, насилан прекид трудноће често долази као последица прераног ступања у сексуалне односе и недовољне едукације о контрацептивним средствима. Информација која говори у прилог томе је чињеница да је код већине жена до нежељених трудноћа дошло управо услед ослањања на недовољно ефикасну контрацепцију, попут прекинутог сношаја. Ако се овоме дода и податак да се сваки четврти абортус обави код жена која већ имају четири и више намерних побачаја ондa je сасвим јасно да је за добар део људи абортус потпуно природна алтернатива која их лишава „проблема", другим речима, као рутинску процедуру која ће их лишити сувишне одговорности, терета или „исправити направљену грешку". Овакво поимање абортуса, као алтернативе, не само да деградира достојанство људског бића већ може оставити озбиљне физичке и психичке последице по саму жену која је извршила абортус. Поред физичких последица као што су инфекције, крварења, емболије, конвулзије и повреде грлића материце, истраживања су показала да је више од половине жена боловоло од акутних психичких поремећаја, постаборативног синдрома, најчешће разних облика депресија, код одређеног броја долазило је до анксиозних поремећаја - булимије или анорексије. Насилан прекид трудноће доводи и до емотивне дисфункционалности породице и нарушавања односа између партнера. Услед разних гласова који се боре за права људског бића у савременом друштву, нажалост, мали је број оних који се боре за права још нерођене деце. Иако гласове тих мајушних особа не можемо чути то не никако оспорава њихово право на живот. Као један од озбиљних фактора пада стопе наталитета, број намерних прекида трудноће може се значајно смањити уколико држава системски приступи проблему. Одговорна државна социјална политика према афирмацији и повећању наталитета треба да буде један од приоритета. Нашој земљи потребно је системско спровођење едукационих програма који ће промовисати традиционалне породичне вредности, снажне pro - life иницијативе и значајна подршка организацијама које се баве едукацијом, информисањем младих, породица и жена које су суочене са непланираном трудноћом. Ово мора постати неизоставни део нове државне популационе политике. Потребна је јака иницијатива на очувању породице као темеља здравог друштва. Сходно томе мора се инсистирати на неопходним реформама у државним институцијама како би се смањио број развода, малолетничке деликвенције, болести зависности, насиља у породици. Хришћанске демократе Србије ће се у оквиру својих пројеката и програма трудити да допринесу институационализацији решавања ових питања. Социјално - политички аспект Поред значајне стопе абортуса, проблем пада наталитета без сумње представљају лоша социјална политика, економска ситуација и раст незапослености која условљавају миграције младих нараштаја у државе Западне Европе. Свима су добро познате државне мере популационе политике које подразумевају родитељске додатке за прво, друго, треће и четврто дете. Говорећи из аспекта родитеља, иако ове мере представљају известан помак у популационој политици, јасно је да су предвиђени износи недовољни да измире трошкове које подразумева долазак новог живота на овај свет. Износ дечијих додатака је у односу на земље Европске Уније два до три пута мањи. Потребно је значајно повећати износе једнократних родитељских додатака као и дечијих додатака. За очеве је потребно повећати број дана родитељског одсуства са 5 дана на 30 дана, јер је то период када је мајци највише потребна помоћ и подршка супруга. Потребно је озваничити занимање домаћице која би из државног буџета примала минимални лични доходак и потребно пензионо и инвалидско осигурање. Социјални програми скандинавских земаља, добри су модели на основу којих треба унапређивати популациону политику наше земље. Важно је напоменути да ће се Хришћанске демократе Србије унутар свога политичког ангажмана залагати за успостављање економске политике социјалне тржишне привреде и социјалног капитализма по Нордијском моделу. Потребно је да се принцип слободе у светлу поверења у тржишта споји са политиком социјаног изједначавања и широким системом социјалне заштите. Популационе политике скандинавских земаља специфичне су по томе што уважавају родитељство, а не само мајчинство. Тако је помоћ универзална и бенефиције су омогућене свима, без обзира на социјални или брачни статус. Дакле, систем заштите је усмерен и ка појединцима а не само на брачним заједницама. Француска такође може послужити као модел. Свеобухватна заштита мајке и детета, афирмативна кредитна и стамбена политика, флексибилно радно време за мајке, бенифиције у саобраћају и бонуси приликом куповине представљају неке од мера социјалног модела који Француска већ дуго спроводи уз чврсту подршку владе. У овом моменту владајуће елите немају спреман дугогодишњи национални план и програм за поспешење наталитета. Влада повремено доноси одређене краткорочне мере чија је улога само ублажававање последица али се не бави озбиљно отклањањем узрока. Пре свега, неопходно је да постоји национални консензус око мера за афирмацију популационе политике и да се заједничким снагама донесе дугорочан план и програм који ће бити примењиван без обзира на то ко се налази на власти. Дефиницање јасне и дугорочне популационе политике не сме бити предмет страначких калкулација и политичких препуцавања већ мора представљати заједничку тежњу свих релеватних политичких субјеката. У питању је будућност наше земље, опстанак нашег народа и право на највеће достојанство људског бића - права на живот. Никола Кнежевић http://blog.b92.net/text/11851/Apel-na-savest-pravo-na-zivot-legat-za-buducnost/ |
Details
AuthorWrite something about yourself. No need to be fancy, just an overview. Archives
February 2022
Categories |