Сувише је празњикавих и сентименталних новинарских речи потрошено у прилог идеји да је хришћанство сродно демократији, већина таквих натписа је или недовољно снажна или ће недовољно јасно оповргнути чињеницу да су се две горепоменуте идеологије итекако, тком времена, спориле. Истинска земља над којом хришћанство и демократија стоје заједно далеко је дубља. Једна посебна и посебно анти-хришћанска идеја плод је Карлајлових промишљања – идеја да би човек морао владати над онима које сматра покорнима. Нека је све друго хришћанство, али ово је безбожништво. Ако би наша вера замерила начину владања и понашања власти, она би изрекла нешто налик овом – да би човек требало да влада над онима који су непокорни. Карлајлов јунак би могао рећи: „Ја ћу бити краљ“; али, хришћанских светитељ би морао рећи: „Nolo episcopari“[i]. Ако велики парадокс хришћанства нешто и значи, смисао му је овај – морамо узети кљуну у руке и отићи у потрагу по пустињама и мрачним забитима, ловити све док не пронађемо оног јединог човека који ће рећи да је недостојан круне. Карлајл греши. Није нам циљ да крунишемо изузетног човека који мисли да уме владати. Напротив, морамо крунисати још изузетнијег који не зна да уме.
Сада је време да поменем два-три животно важна закључка у одбрану текуће демократије. Пуки процес гласања није демократија, премда је данас немогуће применити какав једноставнији демократски метод. Но, машинерија гласања је дубоко хришћанска у једном сасвим разумљивом смислу - то је покушај да се измами мишљење оних, сувише скромних да га понуде. То је једна мистична авантура: веровање онима који не верују ни себи самима. Та енигма је хришћански парадокс. Нема ничег реално смиреног у одрицањима будисте. Благи Индус је благ, али није кротак. Међутим, има нечег психолошки хришћанског у идеји тражења мишљења међу пониженим слојевима, и неприхватања општеприхваћених ставова истакнутих људи. Рећи да је гласање делимично и хришћанска идеја делује помало чудновато. Рећи да је агитација хришћанска идеја може звучати и лудачки. Но, то је хришћанство у својој идејној бити, то је бодрење кротких. Овим се скромном човеку каже: „Пријатељу, ступи на виши ниво.“ Ако и има какве мане и идеји такве агитације, имамо ли у виду њену савршену и непобитну побожност, онда само зато што она може бити запуштена умереношћу агитатора.
[i] Noli episcopari – или Nolo episcopari. На латинском „Не желим да будем бискуп“. Обредне речи које сваки новопостављени бискуп мора изговорити пре инаугурације.
Честертон, Гилберт Кит. (2011). Правоверје. Бернар: Стари Бановци - Дунав - Београд. 148 – 149. стр.
Сада је време да поменем два-три животно важна закључка у одбрану текуће демократије. Пуки процес гласања није демократија, премда је данас немогуће применити какав једноставнији демократски метод. Но, машинерија гласања је дубоко хришћанска у једном сасвим разумљивом смислу - то је покушај да се измами мишљење оних, сувише скромних да га понуде. То је једна мистична авантура: веровање онима који не верују ни себи самима. Та енигма је хришћански парадокс. Нема ничег реално смиреног у одрицањима будисте. Благи Индус је благ, али није кротак. Међутим, има нечег психолошки хришћанског у идеји тражења мишљења међу пониженим слојевима, и неприхватања општеприхваћених ставова истакнутих људи. Рећи да је гласање делимично и хришћанска идеја делује помало чудновато. Рећи да је агитација хришћанска идеја може звучати и лудачки. Но, то је хришћанство у својој идејној бити, то је бодрење кротких. Овим се скромном човеку каже: „Пријатељу, ступи на виши ниво.“ Ако и има какве мане и идеји такве агитације, имамо ли у виду њену савршену и непобитну побожност, онда само зато што она може бити запуштена умереношћу агитатора.
[i] Noli episcopari – или Nolo episcopari. На латинском „Не желим да будем бискуп“. Обредне речи које сваки новопостављени бискуп мора изговорити пре инаугурације.
Честертон, Гилберт Кит. (2011). Правоверје. Бернар: Стари Бановци - Дунав - Београд. 148 – 149. стр.
RSS Feed
