Politika socijalne sigurnosti suština je koncepta Socijalne tržišne privrede. Iako je konkurentska privreda u stanju da ograniči ostvarivanje prihoda sa pozicije tržišne moći, čime se uspostavlja pravednost po pitanju učinka, tržišni mehanizam je u to meri etički neutralan koliko cena koja se formira odslikava samo nestašicu, ali ne garanatuje i kakogod definisanu socijalnu pravdu. Predstava o pravednosti u Socijalnoj tržišnoj privredi od pravednosti u startu (princip jednakih šansi), koja je, pored principa socijalne države, utemeljena u Ustavu. Sa socijalno – političkih stanovišta obe zahtevaju intervenisanje u tržišnu privredu, što međutim, mora da bude u skladu sa gore navedenim principima privredne politike.
Najvažnija intervenisanja jesu:
• Sistemi socijalnog osiguranja od bolesti i nezaposlenosti na nivo iznad preduzeća, obezbeđivanje prihoda starosti kao i osiguranje od rizika u slučaju upućenosti na negu, koji se povećava u starosti.
• Obezbeđivanje minimalnog životnog standarda pružanjem socijalne pomoći (danas: pomoć za nezaposlene II), koju, po potrebi, obezbeđuje država nezavisno od toga da li je pogođeni građanin ikada uplaćivao socijalno osiguranje.
• Pored toga, posebna važnost u Socijalnoj tržišnoj privredi pridaje se uređenju tržišta rada, jer je za široke slojeve društva plata jedini ili, u najmanju ruku, najvažniji izvor prihoda.
• Tarifna autonomija daje sindikatima pravo da u ime svojih članova zaključuju tarifne ugovore sa udruženjima poslodavaca ili sa pojedinačnim preduzećima, kao i da, pritom, u ekstremnim sličajevima, uđu u štrajk. Faktički, tržište rada u Socijalnoj tržišnoj privredi jeste jedino rešenje na kojem se karteli ne samo u pojedinim slučajevima tolerišu, već su čak i izričito poželjni.
• Zaposleni preko svojih izabranih predstavnika ostvaruju prava na saodlučivanje u preduzeću, po kojima je za odluke koje su važne za zaposlene, obavezno davanje njihove saglasnosti (recimo u otpuštanju i programima sanacije).
• Sloboda ugovaranja se u brojnim segmentima radnog prava ukida u cilju zaštite zaposlenih. Zakonske odredbe o ugovorima o radu obavezno se primenjuju, a široko postavljeno pravo zaštite od otkaza obezbeđuje da gubitak radnog mesta ostane ultima ratio, i da se pre davanja otkaza iskoriste sve alternative prilagođavanja kapaciteta preduzeća.
Načelna neophodnost politike socijalnog osiguranja i regulisanja tržišta rada utemeljena je u osnovnim načelima Socijalne tržišne privrede, ali ne i precizan način na koji će se ona ostvariti. U proteklih šezdeset godina je zbog toga iznova dolazilo do prilagođavanja sistema socijalnog osiguranja. Dok se osamdesetih godina uled porasta životnog standarda uglavnom radilo o izgradnji samog sistema, u svetlu sve veće globalizacije u politici se došlo do zaključka da je neophodna izvesna konsolidacija u oblasti socijalne politike. Na ovaj način postaje jasno da Socijalna tržišna privreda ni za socijalnu politiku ne predstavlja neki okamenjen sistem, već pre da svako društvo i svaka generacija moraju da pronađu neki nov konsenzus o željenoj i primerenoj meri socijalne sigurnosti.
Fondacija Konrad Adenauer
Socijalna tržišna privreda: osnovne ideje, principi i koncept / [ priredila] Fondacija Konrad Adenauer; [ prevod Ivana Antić] . – Beograd: Fondacija Konrad Adenauer, 2008 ( Beograd: Publish). – 27 str; 21 cm. – (Biblioteka KAS Ekonomija / Fondacija Konrad Adenauer) 17-19 str.
Najvažnija intervenisanja jesu:
• Sistemi socijalnog osiguranja od bolesti i nezaposlenosti na nivo iznad preduzeća, obezbeđivanje prihoda starosti kao i osiguranje od rizika u slučaju upućenosti na negu, koji se povećava u starosti.
• Obezbeđivanje minimalnog životnog standarda pružanjem socijalne pomoći (danas: pomoć za nezaposlene II), koju, po potrebi, obezbeđuje država nezavisno od toga da li je pogođeni građanin ikada uplaćivao socijalno osiguranje.
• Pored toga, posebna važnost u Socijalnoj tržišnoj privredi pridaje se uređenju tržišta rada, jer je za široke slojeve društva plata jedini ili, u najmanju ruku, najvažniji izvor prihoda.
• Tarifna autonomija daje sindikatima pravo da u ime svojih članova zaključuju tarifne ugovore sa udruženjima poslodavaca ili sa pojedinačnim preduzećima, kao i da, pritom, u ekstremnim sličajevima, uđu u štrajk. Faktički, tržište rada u Socijalnoj tržišnoj privredi jeste jedino rešenje na kojem se karteli ne samo u pojedinim slučajevima tolerišu, već su čak i izričito poželjni.
• Zaposleni preko svojih izabranih predstavnika ostvaruju prava na saodlučivanje u preduzeću, po kojima je za odluke koje su važne za zaposlene, obavezno davanje njihove saglasnosti (recimo u otpuštanju i programima sanacije).
• Sloboda ugovaranja se u brojnim segmentima radnog prava ukida u cilju zaštite zaposlenih. Zakonske odredbe o ugovorima o radu obavezno se primenjuju, a široko postavljeno pravo zaštite od otkaza obezbeđuje da gubitak radnog mesta ostane ultima ratio, i da se pre davanja otkaza iskoriste sve alternative prilagođavanja kapaciteta preduzeća.
Načelna neophodnost politike socijalnog osiguranja i regulisanja tržišta rada utemeljena je u osnovnim načelima Socijalne tržišne privrede, ali ne i precizan način na koji će se ona ostvariti. U proteklih šezdeset godina je zbog toga iznova dolazilo do prilagođavanja sistema socijalnog osiguranja. Dok se osamdesetih godina uled porasta životnog standarda uglavnom radilo o izgradnji samog sistema, u svetlu sve veće globalizacije u politici se došlo do zaključka da je neophodna izvesna konsolidacija u oblasti socijalne politike. Na ovaj način postaje jasno da Socijalna tržišna privreda ni za socijalnu politiku ne predstavlja neki okamenjen sistem, već pre da svako društvo i svaka generacija moraju da pronađu neki nov konsenzus o željenoj i primerenoj meri socijalne sigurnosti.
Fondacija Konrad Adenauer
Socijalna tržišna privreda: osnovne ideje, principi i koncept / [ priredila] Fondacija Konrad Adenauer; [ prevod Ivana Antić] . – Beograd: Fondacija Konrad Adenauer, 2008 ( Beograd: Publish). – 27 str; 21 cm. – (Biblioteka KAS Ekonomija / Fondacija Konrad Adenauer) 17-19 str.
RSS Feed
