Back to Blog
Независност и рат или зависност и мир11/4/2017 Живојин Перић
Независност и рат или зависност и мир Недаћа човечанства у колико се тицало тога да се нађе једна организација која би најбоље могла да осигура његову срећу, састојала се не у томе што се истина о човечанству овде измицала већ у томе што се људи нису умели одлучити између два решења. Човечанство је, дакле, увек имало, у овом погледу, један embrras du chois и тај embrass чинио је да је оно патило: истине између којих је човечанство имали да бира делиле су га а деоба је значила борбу и бол. Тако – и ми ћемо се задржати овде само на питању рата и мира – ако се пође од принципа слободе и независности (како народа тако и појединца). Тј. ако се верује да се срећа човечанства налаз и у потпуном остварењу овога принципа онда у исто време треба се одлучити за теорију рата и рећи да је он незбежан пратилац човечанства. Доиста, проповедати доктрину суверености народа, то значи проповедати примену, и на човечанство, биолошкога закона борбе фела, закона који није ништа друго него један специалан случај општега закона борбе међу силама у свету. Једна суверена држава тј. слободна и независна, јесте сила, а свака сила има тежњу да прошири своју моћ како у простору тако и у времену: једна држава чија сувереност се врши само на једном делу земље и човечанства тежи да распростре своју сувереност на целу земљу и цело човечанство: и како на томе своме путу она наилази на друге државе, тако исто суверене, тј. наилази на друге силе, мешу њима започиње борба коју ми зовемо ра, и овој борби обично једна од сила остаје победилац ситуације а друга побеђена и потчињена. Замишљало се, пре Великога Рата, да се може наћи лека овој жалосној последици система слободних и суверених држава, и то помоћу теорије равнотеже сила: велике европске државе беху се поделиле у два табора чије снаге су се изједначавале или се бар тако мислило. Благодарећи овом изједначавању снага бејаше се избегао општи рат, када се, на једно време од четрдесет година, у обема група сила резоновало се: зашто водити рат, када се, пошто су снаге подједнаке не би могло доћи до победе ни са једне ни са друге стране, дошло би се само до узајамног уништења, а то не би претстављало никакво решење, јер би и даље постојала једнакост снага само с том разликом што би била тада једнакост у слабости, и ies Grandes Puissances постале би ies grandes Impussiances. Али, са системом равнотеже снага није се могло ништа друго ни више постићи, као што смо видели, до само то да се рат одложи: исти систем није могао учинити рат немогућим, будући је оно исто стање ствари, стање које је у себи носило клицу рата, било остало и после увођења система равнотеже. И заиста, оне две велике групе сила нису биле ништа друго него две велике коалиције у својим међусобним односима слободне и независне, дакле, суверене, и, према томе, непрестано се имао случај и пример двеју противних сила од којих је свака тежила да се распростре на штету друге. И ако се је помоћу система равнотеже имала више од четрдесет година европског мира, то се напослетку и сувше скупо платило. Велики рат трајао је више од четири године, са ужасима и патњама довољним за читаве векове. То је стога што је систем равнотеже самоповећао недостатке ранијега система који је он дошао био да замени, само је, другим речима био груписао непријатељске снаге и тиме учинио за један већи број држава узме учешћа у рату. У место да спречи рат, систем равнотеже само је овај направио огромнијим. II Ако се, напротив, верује да принцип мира сачињава срећу човечанства, онда треба укинути рат, а он ће се укинути на тај начин, ако се из људског рода, одстрани физички закон борбе сила. Али, да би се дошло до тога, у човечанству не треба да буде слободних и независних сила које би, борећи се за надмоћност на нашој планети, одржавале једно стање вечних сукоба и ратова. Не треба да постоји у човечанству више од једне силе, и чим не би било више од једне силе тада више не би било ни рата, јер једна сила не би могла да ратује са самом собом. Та једна сила, та једна држава то би била Заједница Народа. Само би једна борба онда остала у уједињеном и организованом човечанству, а то је борба са физичким светом, борба, разуме се, у границама могућности и коју борбу у мести да осудимо треба да желимо пошто је она у корист човечанства. У овој Заједници Народа не би било слободе и независности за разне народе који би је сачињавали: сваки народ морао би да жртвује један знатан део и једне и друге да би имао мир без кога не би било ни среће ни напретка за човечанство. III Треба се, дакле, одлучити између слободе (независности) и рата са једне стране и зависности и мира са друге стране. Онај који хоће да има слободу (независност) неће имати мир, а онај који неће да има рат неће имати слободу (независност). Слобода без мира или мир без слободе, то је дилема у којој се налазе народи: нека бирају! Додајемо у корист другог решења, да ако се један народ изјаснио за прво решење, он тада опет не би био сигуран да ће имати слободу, јер ако би дошло до рата и ако би у њему био побеђен – што би се могло врло лако да наступи – онда би он не само остао зависан на начин на који би он то у другом решењу, у Заједници Народа, већ би још био и покорен. За народе, у колико је реч о њиховим међусобним односима, вреди оно исто што и за чланове једног истог народа: и ови су имали исто тако да бирају између ове две алтернативе, или да остану слободни и независни, али онда, зато што не би било државе или државне власти, да се изложе анархији која води потчињавању слабијих од стране јачих, или да буду више или мање зависни, али, у овом случају, имали би то да би, благодарећи држави и државним властима, живели под једним редом и поретком који би био у стању да слабе обезбеди према јачима. Они који чине саставни део једног и истог народа изабрали су ово последње решење, и тај избор им је учинио приступачним срећу и напредак: ова консталација говори, несумњиво, у корист тезе да и сами народи треба, у својим међусобним односима, да усвоје слично мишљење. Повољни резултати које је дало удруживање људи једне и исте нације јесу још сада, и унапред доказ основаности идеје о удруживању нација. Извори: L Independance el la Guarre ou le Paix, 1919. У Цириху ( Imprimaurs Art. Institut Orell Fürsli), »Архив за правне и друштвене науке« (орган Правног факултета Универзитета Београдског), Београд 1921. »La Revue Mensuelie«, Geneva, 1922. Zeitchrift für internationals Recht, Keil’, Nr. XXX.
0 Comments
Read More
Leave a Reply. |
Details
AuthorWrite something about yourself. No need to be fancy, just an overview. Archives
February 2022
Categories |