У свакодневном говору се под конзерватизмом (или конзервативизмом) подразумева опште људски став очувања (традиционализам) који понекад доводи до крутог заступања нечег превазиђеног (рекационарна мисао). Од тог нивоа до конзервативизма, као посебног правца духовне и политичке историје између → либерализмаи → социјализма, не овди јасан пут. Духовни развој конзерватизма сеже од критике просветитељства и рационализма, преко социјал-конзерватизма (Г. Шмолер и Савез за социјалну политику, 1872), „конзервативне револуције“ и критике Франкфуртске школе, до данашње критике културе и друштва. Политичка линија започиње бављењем Француском револуцијом, води преко оснивања првих конзервативних партија ( 1832. у Енглеској), социјалног законодавства Бизмарка (1883. и даље) и национал-конзерватизма у Вајмарској републици, до хришћанско-демократски конзервативних партија Савезне Републике Немачке (ЦДУ тј. Хришћанско-демократска унија и ЦСУ као Хришћанско-социјална унија). У свим фазама свог духовног и политичког развоја конзерватизам је, сходно времену, постављао своје властите, изједначавајуће и континуарне акценте. Насупрот наглашавању једнакости истицао је слободу, одговорност и ауторитет; наспрам рационализма – разум, који је везан за одређена правила; еволуцију и традицију наспрам револуције; вредности, етику и морал наспрам равнодушности и произвољности; нацију наспрам анархије и хаоса; поверење у будућност и искуство наспрам → конструктивизама и → интервенционизма. Конзерватизам свих нијанси је, међутим, пре свега повезан са реалистичним схватањем човека, и тако отпоран на екстремистичке антрополошке утопије које полазе од прецењивања човека и његових могућности. Модеран конзерватизам, као позиција средине, не може се стога замислити без једне хришћанске или хуманистичке антропологије (учење о човеку; →Тилике), као основне критичне историјске свести, личне етике обавезе и одговорности, породичне и заједничке мисли, љубави према природи и одговорности према животној средини, државног етоса оријентисаног према општем добру и „уставног патриотизма“ (Д. Штернбергер). Из свега овога произилази духовни захтев модерног конзерватизма и његова орјентисаност ка будућности, у времену индивидуалистичког хедонизма (живот орјентисан према стицању личног задовољства), материјалистичке орјентисаности ка потрошњи и масмедијалне произвољности у штампи, на радију, телевизији и филму. Данас се у свим сферама може се приметити скоро већ застрашујући недостатак орјентације, у којем и цркве, школе и →партије тешко могу да понуде неки смисао јер су и саме у потрази за орјентацијом и образовањем, и немају одговоре на горућа питања времена. Последица је губитак ауторитета, све до политичке, партијске и државне инертности. Политички захтев произилази, с једне стране, из све прогресивније орјентисаности конзерватизма: приципи одговорности, као што су збрињавање (на пример у здравству), одрживост ( у екологији), правда (код социјалних реформи и у утврђивању тарифа) и супсидијарност (на пример у расподели федералних надлежности од општина, преко покрајина и држава, до Европске уније), повезују моћи очувања и обликовања конзерватизма. С друге стране, актуелна, глобалност политичких и економских повазаности захтевапоуздано орјентисање у комплексности животних услова путем размишљања кроз међузависности (узајамне зависности; →Ојкен) и осигурање „→ конкуренције, као поступка откривања“, без „уображавања знања“ (Ф.А.фон → Хајек), као покретача друштвеног и економског развоја у глобалном нивоу. Ово обнављање демократије и → социјалне тржишне привреде у духу конзерватизма јесте, међутим, услед великих изазова будућности, неизбежно. Литература: OTTMANN, H.(1995), Konservativismus(Конзервативизам), у: Staatslexikon (Државни лексикон), том III, 636 – 640 ( уз даљу литературу); KALTEN-BRUNNNER, G-K. (1974), Die Herausfoderung der Konservativen. Absage an Illusionen ( Изазови конзервативаца. Одбацивање илузија), ( уз даљу литературу); SCHRENCK-NOTZING, C. v. (изд.) (1996), Lexikon des Konservatismus ( Лексикон конзерватизма), ( уз даљу литературу). Клаус Вајгелт Извор: Лексикон социјално-тржишне привреде,Економска политика од А до Ш, Фондација Конрад Аденауер, 2005. 271-280 стр.
0 Comments
Milica Kostić Značaj hrišćansko-demokratskog učenja za pad Berlinskog zida: kulturni pristup U ovom radu nastoji se ispitati da li je hrišćansko-demokratsko učenje imalo značaja za ponovno ujedinjenje Nemačke, nakon pada Berlinskog zida, koristeći se kulturnim pristupom. U tom kontekstu, potrebno je istražiti koliki je doprinos imala politička kultura nemačke zajednice, naročito istočnog dela, ako u vidu imamo da kulturni pristup naglasak stavlja na stavove, uverenja i vrednosti koji su svojstveni određenoj grupaciji, koje je determinišu i tako razlikuju u odnosu na druge grupe. U cilju dolaska do odgovora na pređašnje pitanje, najpre će se fokus staviti na osnovne postulate hrišćansko-demokratskog učenja, a potom tragati za njegovim elementima u svakodnevnom delovanju sekundarnih agenasa socijalizacije, kao što su političke partije (u prvom redu CDU), ali i crkvene organizacije, jer su one svojim aktivnostima mogle uticati na pojedince. Ukoliko na osnovu relevantnih dokumenata dokažemo da postoji korelacija između ova dva elementa, implicirao bi zaključak da, bez obzira na višedecenijsku podelu Nemačke nakon Drugog svetskog rata, građani istočnog i zapadnog dela su ipak identičnog političkog mentaliteta, što je imalo značaja na proces rušenja Berlinskog zida. Preuzeto sa sajta: http://veraznanjemir.bos.rs/tekstovi-i-analize/32/2016/06/18/znacaj-hriscansko-demokratskog-ucenja-za-pad-berlinskog-zida_-kulturni-pristup.html Označavanje radnih odnosa kao „socijalnog partnerstava“ po prvi put se pominje 1947. u kontekstu zajedničkih napora sindikata i poslodavaca da država ponovo izgradi. Ovako uspostavljanje ravnoteže socijalnopolitičkih interesa od tada nije dovelo samo do toga da su protesti radnik u Nemačkoj bili relativno retki već da je ova činjenica umnogome doprinela da su široki slojevi društva osetili blagodeti kako ekonomskog, tako i socijalnog napretka. Socijalno partnerstvo postalo je, shodno tome, konstitutivni nosilac → socijalne tržišne privrede, koja po zamisli svojih idejnih tvoraca treba da bude „učenje o miru“, a sve sa ciljem da se najznačajnije kreativne snage društva nateraju da svoje interesne konflikte principijalno rešavaju konsenzusom. Pri tom, međutim, svakako postoji opasnost da pojedine interesne grupacije, kao što su, na primer potpisnici kolektivnih ugovora, svoje konflikte pokušavaju da reše na teret trećih lica (→socijalni partneri). Ispravno shvaćeno socijalno partnerstvo stoga ne nastoji samo da istakne činjenicu da pored različitih postoje i zajednički interesi već isto tako i da podseti na postojanje društvene odgovornosti. Ovo povezivanje sa opštom dobrobiti društvene zajednice neophodno je kako bi realizacija radnih odnosa povezala ekonomsku sa socijalnom efikasnošću, ostvarujući na ovaj način viši stepen opšteg društvenog standarda. Socijalno partnerstvo predstavlja pokušaj usklađivanja zahteva → evangelističke socijalne etike sa predstavama o liberalnom ekonomskom sistemu. Literatura: MÜLLER-ARMACK, A. (1962), Das gesellschaftspolitische Leitbilt der Sozialen Marktwirtschaft (Društvenopolitička ideja – vodilja socijalne tržišne privrede), reprint u: MÜLLER-ARMACK, Wirtschaftsordnung und Wirtschaftspolitik, Studien und Konzepte zur Sozialne Marktwirtschaft und zur Europä ischen Integration, Bern, Stutgart; SANMANN, H. (1988), Sozialpartner (odrednica Socijalni partneri), u Handwörterbuch der Wirtschaftswissenschaft (HdWW), tom VII, Stuttgart, Tübingen, Göttingenn; RÖSNER, H.J. (1990), Grundlagen der marktwirtschaftich Orientirung in der Bundesrepublik Deutchland und ihre Bedeutung für Sozialpartnerschaft und Gemeinwohlbildung (Osnove tržišno privredne orijentacije u SR Nemačkoj i njen značaj za socijalno partnerstvo i opštu dobrobit društva), Berlin. Hans Jirgen Resner Izvor: Leksikon socijalno-tržišne privrede,Ekonomska politika od A do Š, Fondacija Konrad Adenauer, 2005. 387-388 str. I. Унутрашња политика а) Државни систем. Конзервативна Странка, почивајући на идеји да развој политичкога и правнога живота у држави има да се врши законским и еволуционим путем, ставља себи у задатак да ради на промени садашњег устава, који је донесен на неправилан и једностран начин. Конзервативна Странка ће тежити да се кроз тај нови устав спроведу ова начела конзервативизма: Код устројства владалачке власти: Начело високога монарховога ауторитета обезбеђенога прерогативама, које му пропадају као представнику монархизма и од којих владалац, пошто су те прерогативе не њгова права већ његове дужности, мора, саобразно Уставу земаљском, чинити употребу. Код устројства законодавне власти: Дводомни систем с тим да Сенат, као горњи дом, буде тако састављен да, бар у већини чланова својих, представља стално и независно тело, како би могао бити озбиљан и користан регулатор између владаоца и Народне Скупштине; a) Као једна од последица увођења дводомнога система биће: да се функције Државнога савета сведу једино на расправљање административних спорова; б) Да би чланови законодавних тела, Сената и Народне Скупштине, били што независнији у својој законодавној улози, као и да би се обезбедила политичка моралност њихова, Конзервативна странка ће тражити да се чланови искључе из свих материјалних послова са државом (као што су нпр. државне набавке, концесије итд.) за време трајања њиховога мандата. Код устројства управне (административне) власти: Начело ауторитета власти у свим гранама државнога живота, које је начело подлога реда и сигурности у земљи као и јемство против сваког демагоштва у држави. У вези са овим Конзервативна странка ће радити на решењу чиновничкога питања на овим двема главним основама: прво, да се побољшањем њиховога данашњега и сувише зависнога положаја, чиновници заштите од сваке самовоље, и друго да се, ипак, претпостављеним државним органима обезбеди над потчињеним службеницима довољна власт у интересу реда и дисциплине у државној служби. Код устројства судске власти: Начело судске независности обезбеђене на првом месту судиском непокретљивошћу и таквим системом постављања и унапређивања судија који ће, у том државном послу, спречити свако партизанство, гарантујући постављање и унапређивање у судској струци најисправнијим и најспремнијим правницима. Питање о јавном правозаступништву у Србији, Конзервативна странка скинуће с дневног реда на тај начин што ће радити на томе да се ова помоћна судска служба преустроји на модерној основи и да се правозаступнички ред, што се дисциплине и његовога угледа тиче, стави под старање и надзор Правозаступничке Коморе. Конзервативна странка трудиће се да се, у вези са питањем о јавним правозаступницима преустроје Апелациони судови и Суд Касациони тако, да парничари излазе и пред те судове на расправу заједно са својим правозаступницима, онако како је то урађено и у другом културном свету. Код устројства војске: Конзервативна странка ће се трудити да, на систему сталнога кадра, непрекидно ради на материјалном снажењу војске као и њеном моралном снажењу развијањем идеје о дисциплини и идеје о њеном високом позиву. ц) Законодавство Пошто је Конзервативној странци крајњи циљ морално и материјално благостање српскога племена, како би оно и међународној заједници било елеменат мира и културе, то ће се Конзервативна странка старати да се доносе закони који ће обезбедити постигнуће тога циља. Морално благостаније народа. Црква: Конзервативна странка ће се нарочито старати, да се преуреди стање свештеничкога сталежа, како би свештеници, припадајући својом службом само цркви и олтару, могли бити у правом смислу верски учитељи народа, подижући хришћански дух његов. Али, Конзервативна странка ће одржавати уопште начело верске трпељивости. Школа: Исто тако Конзервативна странка ће се старати да побољша и положај учитеља у народним школама, како би се они што више и што боље одали своје учитељском позиву. Материјално благостање народа. Имајући у виду да се главни привредни извор Србије налази у земљораду и сточарству, Конзервативна странка ће се трудити да, подесним законима, осигура опстанак и напредовање земљорадника, а специално, малих поседника којима је државна потпора најпотребнија. II Спољашња политика Односно спољашње политике Србије, Конзервативна странка ће имати увек, и нарочито, пред очима народносне задатке Србије. У том погледу она ће водити на првом месту рачуна о интересима српскога народа и имајући у виду стварне чињенице и односе у светској политици, тражити за осигурање речених интереса, наслона и на оној страни на коју те чињенице и ти односи упућују.“ Србија. Орган Српске конзервативне странке, бр.2, 20. април 1914. Извор: Српска десница у 20. веку, Књ. 2, Преглед конзервативних идеја и покрета / Живојин Ђурић, Драган Суботић.- Београд: Институт за политичке студије, 2006 (Београд : КИЗ Центар). 75-77 стр. Владимир Марјановић
„Хришћанска свест мора да води хришћанску политику.“ Семјон Франк Пропаст сталешког друштвеног уређења, заснованог на тзв. савезу круне и олтара, догодио се на Западу током Француске револуције (1789), а касније и на Истоку као последица Фебруарске и Октобарске револуције (1917). Појава модерне секуларне државе, јачање либерализма и социјализма негативно су се одразили на положај хришћанских цркава. Било је потребно пронаћи адекватан начин учествовања хришћана у друштвеном и политичком животу. У западном хришћанском свету, развиле су се различите форме хришћанско-демократске политике. Православно хришћанство је вековима било повезано са монархијским државним уређењем. Односи државе и цркве уређивани су на принципу сагласја тј. симфоније духовне власти свештеника и световне власти цара. Са сломом Византије (1453) та идеја је пренета на царску Русију, а са њеном пропашћу (1917) нестала је последња православна монархија. Православни су, као и римокатолици и протестанти, били суочени са истим друштвеним проблемом, потребом за проналажењем адекватног односа између вере и политике. Крајем XIX и почетком ХХ века у православном свету (пре свега у Русији) јављају се нове хришћанско-политичке концепције. Оне се у многим сегментима разликују од доминантне идеологије изражене у крилатици „православље – самодржавље – народност.“ Поједини руски религијски философи, попут Владимира Соловјова и Сергеја Булгакова, критички преиспитују историјска хришћанска државна уређења, залажу се за основне људске и грађанске слободе, социјалну правду, универзализам и концепт хришћанске политике. Идеја хришћанске политике код Владимира Соловјова Руски философ Владимир Соловјов изражава став да пропаст средњевековног схватања света за хришћанство није страшна, јер је реч о компромису између хришћанства и паганства, који се највише рефлектовао на друштвену и политичку сферу. После Миланског едикта, велики број људи у Римском царству је приступао цркви само формално. Они су признали победу хришћанства у спољашњем виду, али су желели да целокупан јавни живот (држава, власт, закони) и даље остане пагански без истинског преображаја. Са друге стране, Соловјов заступа тезу да су у историји номинални нехришћани, нарочито секуларни хуманисти често спроводили хришћанске промене у друштвеној, политичкој, економској и свакој другој сфери. Прогрес учињен на том пољу има хумани, а самим тим и хришћански карактер, иако га нису остварили хришћани. Према Соловјеву, хришћанска политика означава специфично стремљење ка истинском остварењу хришћанских идеала у целокупном друштвеном животу. Он заговара идеју да хришћани имају дужност да већ овде на земљи допринесу победи над злом и у свакодневни јавни живот унесу хришћанска начела. Социјални идеал хришћанске политике је слободна теократија, а њеном стварању треба да претходи уједињење Римокатоличке и Православне цркве. Иако је критиковао друштво које је себе номинално представљало хришћанским, Соловјов је сматрао да будуће друштво треба да буде истински прожето вредностима хришћанства. У слободној теократији која не би настала насилним методама, постојала би световна власт цара (тачније руског цара) и духовна власт римског папе. Слободна теократија би имала универзални карактер, укључивала би политичке слободе и социјалну правду. Држава за Соловјова може имати позитивну улогу само уколико се повинује узвишеним хришћанским начелима. Овај руски философ и књижевник био је велики противник смртне казне, суровог кажњавања преступника и ропства. Осим тога, оштро се супротстављао национализму као и антисемитизму. И поред опредељења за идеју хришћанског царства и привржености теократији у његовој политичкој философији, може се приметити инсистирање на политичкој слободи, хуманости, универзализму и социјалној правди. Пред крај живота Соловјов се одрекао теократских социјалних утопија. Ипак, његова мисао је оставила веома великог трага у стваралачком раду Сергеја Булгакова, Николаја Берђајева, браће Трубецкој и многих других. Хришћанска политичка мисао Сергеја Булгакова Идеју хришћанске политике заступао је и Сергеј Булгаков. У свом интелектуалном и духовно сазревању, овај руски економиста, философ, теолог и православни свештеник прошао је пут од марксизма, преко идеализма до православља. Почетком XX века формирао је групу под називом „Савез хришћанске политике“ као основу за стварање хришћански инспирисане политичке партије. Булгаков је био активан као декларисани хришћански социјалиста и депутат Друге државне думе. Своје социјално-политичке идеје изложио је у многобројним чланцима и књигама, али је спис „Хришћански социјализам“, посебно чланак „Неодложни задатак (О савезу хришћанске политике)“ најзначајнији. Булгаков указује на стање у коме су хришћани или равнодушни према политици или „црностотинашки“ (тј. екстремно десничарски) опредељени. Равнодушност према политици је противна хришћанству, јер је према Булгакову историја богочовечански процес. Ако се одбаци политика, онда се одбацује и историја, а самим тим се одбацује и човечанство. Политика за Булгакова има условни значај али је и као таква, важна и неопходна јер представља организовано доброчинство. Под концептом хришћанске политике Булгаков подразумева заштиту основних људских, грађанских, политичких и социјално-економских права. Он критикује систем државне принуде сматрајући га туђим хришћанском идеалу слободног савеза људи (и идеалу безвлашћа). Ипак, хришћани морају направити својеврстан компромис са државом да би је потчинили хришћанским идеалима слободе и љубави. Државу је, дакле, неопходно христијанизацијом хуманизовати. За разлику од Соловјова, Булгаков се опредељује за федералну републику уместо монархије. Залагање за хришћанску политику Булгакова није довело до клерикализма. Тачније, између концепта хришћанске политике и клерикализма постоји велика разлика. Док клерикализам инсистира на парцијалним интересима одређене конфесије или пак интересима свештенства, у концепт хришћанске политике могу бити укључени хришћани свих конфесија, па чак и они који нису верници. Не треба изгубити из вида да су тзв. хришћанске партије на Западу Европе у почетку углавном биле клерикално-конфесионалног карактера и заступале или католичке или протестантске интересе. Нарочиту пажњу заслужује Булгаковљево заговарање хришћанског социјализма, концепта коме ће бити веран све до своје смрти. „Савез хришћанске политике“ није прерастао у масовну организацију нити је дошло до реализације тачака које је Булгаков предлагао. То је био покушај да се на нов начин и у другачијим околностима хришћани социјално и политички ангажују. Друштвени значај Због теоријске и практичне неразрађености, несистематичности и утопизма, концепт хришћанске политике није добио ширу подршку. Ипак, социјалне идеје појединих представника руске религијске философије могу имати велики политички и друштвени значај јер представљају важну теоријску и идеолошку основу за савремени развој православне верзије хришћанско-демократске политике. Таква политика може да на специфичан начин допринесе развоју плурализма, политичких слобода, социјалне правде, демократије и људских права у православним земљама и спречи јачање екстремизма, државног апсолутизма и сличних ауторитарних и антидемократских тенденција. Извор: Часопис „Православље“ број 1160. Jacques Maritain
Evo nas opet pred nečim što je u opreci i s lažnim novovjekovnim liberalnim shvaćanjem i sa sakralnim idealom srednjeg vijeka. Ako se riječ demokracija shvati kako ju je shvaćao Jean Jeacques Rousseau, takav bi civilizacijski poredak bio čisto protudemokratski, jer unutarnja osobna sloboda ište da se očituje ne u apstraktnoj i neosobnoj slobodi, već na vanjskom drušstvenom planu, kroz konkretne i pozitivne slobode utjelovljene u ustanovama i društvenim tijelima. Ali, s druge strane, upravo bi se ovdje spasila jedna od vrijednosti sadržanih u tako višeznačnoj riječi kao što je demokracija; pri tom više mislim na čuvstveni i ćudoredni smisao te riječi, smisao u vezi s osobnim dostojanstvom, čega je mnoštvo postalo svjesno, i to zacijelo ne tako kao da dostojanstveno zbiljski posjeduje i zaslužuje, već barem u tom smislu da je na nj pozvano; prema tome ta narodna građanska[1] svijest isključuje raznorodnu (čak i dobru) vladavinu jedne društvene kategorije nad narоdnom masom koja bi se smatrala nečim nižim, a na planu društvenog života uključuje poštovanje ljudske osobe u pojedincima od kojih je sastavljena ta masa. Upravo sam rekao da je u novovjekim stoljećima mnoštvo postalo svjesno toga osobnog dostojanstva tako što na nj pretendira a ne što ga odista zaslužuje ili posjeduje; jednako tako novovjeke demokracije zapravo najčešće simboličnim i figurativnim oblicima, katkad veoma himbenima, ispovjedaju kako poštuju osobu u svakome pojedincu u masi. Upravo je tu drama koju komunistička revolucija nastoji razriješiti a koju bi do istinskog raspleta moglo dovesti samo društveno proživljeno kršćanstvo ostvarujući ono što je tek simbol i slika. Stoga bi se jedino u budućem novom kršćanskom svijetu zbiljski mogla spasiti ćudoredna i čuvstvena vrijednost koju sadrži riječ demokracija i koja odgovara onome što bi se moglo nazvati narodnim građanskim[2] osjećajem. Premda bi, uostalom, tada bila nadvladana sadašnja podela na klase[3] to društvo bez buržoazije i proletarijata ne bi bilo bez organskog uraznoličenja i nejednakosti. No ljestvica uloga i prednosti ne bi više bila vezana za čvršće nasljedne kategorije, kao nekoć za krv (što je, uostalom, načelno bilo zdravo riješenje) ili kao danas (što je nezdravo riješenje). A tada bi trebalo da životno kršćanski vremeniti poredak nauči istinsku, na radu zasnovanu aristokraciju ( u svoj punini i kvalitativnoj raznolikosti te riječi[4] kako bi poštovala ljudsku osobu u svakom pojedincu i u mnoštvu ( ali ni to zacijelo neće biti lako). [1] U izvorniku civique ( op. pr) [2] civique ( op. pr) [3] Tu riječ shvaćam strogo omeđenu i veoma preciznu značenju, onako kako je primejrice definira Briefs u svojem proučavanju industrijskog proletarijata; klasa uključuje trajan i nasljedan položaj; budući da je proleter bez vlasništva, prisiljen je da iznajmljuje svoj rad za plaću koja nije tolika da bi mu omogućila zgrtanje materijalnih dobara; stoga je neizbježno, osim u iznimnim slučajevima, da njegov položaj nasleđuje i njegovo potomstvo iz koljena u koljeno. Usp. Goetz Briefs, Le Proéltariat Industriel, Paris, Desclée, De Brouwer, 1936. [4] Usp. Du Regime temporel et de la Liberteé, str. 68 – 70. Izvor: Cjeloviti humanizam, Kršćanska sadašnjost Хришћанско-демократска странка Шведске (Kristdemokraterna) на сајту пружа информације на српском језику о својој идеологији и политичким ставовима. Преносимо документ:
Извор: https://www.kristdemokraterna.se/Global/pdf/Other_Languages/Val%202014/val2014_SERBISKA.pdf
Владика Николај Велимировић
Изнад греха и смрти БЕСЕДА О СЛОБОДИ Говорена у ослобођеном Скопљу. Стојте у слободи, којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити. Галат. 5, 1. Нико није слободан до онога, ко собом влада. Епиктет Коме од вас да упутим данас своју реч, - вама, ослободиоци, или вама ослобођени? Вама који сте донели слободу овој земљи, или вама који сте чекајући ту слободу сачували кроз векове своје хришћанско име? Вама који сте једним ударом на Куманову сломили грозну моћ муслимана, или вама који сте, заједно са својим прецима, давали отвор тој непријатељској моћи пет стотина година? Вама који сте целог свог века, ломећи се по бурном муслиманском мору водили очајну борбу да у ово не потонете, или вама који сте својим мушким грудима гурнули то море и вратили га у његово старо азијско корито? Коме од вас да упутим данашњу своју реч? Упућујем је и једним и другим као победиоцима. Јер гле, ви сте победиоци и једни и други. Победиоци сте и ви, који сте 13-ог октобра 1912. г. становали у овој земљи, морајући освајати од својих господара патњом и сузама сваки дан и сваки час живота свога, а победиоци сте и ви, који сте са слободом дошли у овај град Великог Цара трновитим и мучним путeвима, преко косовског и кумановског поља. Хоћу да говорим и једним и другим као браћи по крви и вери. Крв није вода, вера није бајка. Једна иста крв гонила вас је, да се при сусрету заплачете, једна и иста вера гонила вас је, да се са сузама загрлите. Јер крв, која тече у жилама свију вас, није каква сумњива течност, но то је крв моћне и свеже словенске расе, крв младићка и крв племенита. Крв ваша није ма каквог сумњивог и ниског порекла, - ви сте је наследили од Светог Цара, који је на Косову пао као последњи бранилац слободе српске и балканске, и од Великог Цара, по чијим стопама ходимо ми кад ходимо по овоме граду, из кога је он владао целим хришћанским Балканом, с правдом и слободом. Вера ваша није вера у камене и дрвене идоле, но у живог и великог и доброг Бога, и у живог и великог сина Божијег, Христа. Вера ваша није увео босиљак, који се случајно чува још у неком куту собе, но вера ваша је један вечито свежи цвет, који својим мирисом опија. Вера ваша није вера најгорих, но најбољих у свету. Вера ваша не покреће само брда, но и звезде, и не васкрсава само људе из мртвих но и народе. Вера ваша, ослобођени, светлила вам је кроз пет столећа у тами ове земље; вера ваша ослободиоци, превела вас је као огњени херувим преко опасних поља: Косова и Куманова. Вера ваша, браћо, учинила вас је, и једне и друге, победиоцима. Вера ваша, драга браћо, то је друга крв ваша. Вама свима хоћу да говорим још и као браћи по глади и жеђи. Хоћу да вам говорим о ономе, за чим је душа ваша најдуже и најстрашније осећала глад и жеђ. О слободи! Слобода је најрадоснија но и најгрознија реч, која се икада на земљи чула, - најрадоснија за угњетене, најгрознија за угњетаче. Та реч је палила човечанство као огањ и витлала га као олуја трску кроз целу историју његову. Та реч је кравила срца робовима и залеђивала душу тиранима. Та реч је вазда била мелем за рањену правду и отров за осиону неправду. Борба за слободу испуњава целу људску историју. Прво је човек водио борбу с природом око себе, јер прво његово ропство било је ропство природи. Друга борба била је борба човека с другим људима, себи равнима, који су га притиснули својом влашћу и силом, као господари и тирани. Трећа борба то је вечита борба човека са самим собом, са горим самим собом, за једног бољег самог себе; са ропским бићем у себи, за једно слободно биће у себи. Какви су методи и резултати многостолетне човекове борбе с природом - о томе нас уче природне науке. Какви су методи и резултати дуговремене борбе човека с човеком - о томе нас учи политичка и ратна историја. А какви су методи и резултати борбе човека са самим собом, - о томе нас учи религија. Из борбе с природом човек је изишао паметнији. Из борбе с људима човек је изишао хуманији. Из борбе са самим собом човек је изишао узвишенији и благороднији. Па ипак - ни из једне борбе човек још није потпуно изишао. Још човек води борбу с природом, и са својим ближњим, и са самим собом. Још се природне науке усавршавају; још се историја ствара, и још религија узвишава људски род. Ми се још налазимо усред тога општечовечанског и опште-историјског процеса ослобођења. Слобода је најсимпатичнија ствар на свету. И кад је мрзе, људи јој се диве. Према сваком акту ослобођења свет се односи с поштовањем. Свет се усхићава једним научником, који објави какав нов успех у науци, који означава нову победу човека над природом. Свет се диви једном потиштеном народу, који устане против својих тирана и извојује слободу. Свету импонује један човек, који савлађује слабости своје и ходи као слободан човек у односу према вишој природи својој. И српска војска изазива у ово време дивљење и поштовање целога света. Српска војска извојевала је слободу овој земљи. Можда то целом свету није мило, но цео свет то цени и респектује. Српска војска донела је слободу овоме неслободноме - свакако најнеслободнијем - куту наше планете. Српска је војска скупо и прескупо платила слободу ове земље. Не сребром и златом, но крвљу, многом и скупоценом крвљу својом. Да не говорим о многобројним жртвама, палим на Куманову, на Прилепу, и Битољу, - о томе се довољно зна, но тешко да ће се наћи и једна варош и једно село у целој ослобођеној Маћедонији, у коме не би било гробља српских војника - ослободитеља. Српска војска била је последња, која се пре 500 година у одбрани Маћедоније срушила пред турском силом. Српска војска била је прва, која је прошле 1912. године ушла у Маћедонију, да се бори за слободу угњетених Хришћана. Скупо је стала Србију слобода ове земље! Хиљаде мајки у Србији, које су прошле јесени испратиле своје синове у ову земљу, узалуд чекају њихов повратак. Хиљаде сестара завиле су се у црнину за браћом, која су заклана на жртвенику слободе ове земље. Пријатељи тугују за пријатељима својим, удовице плачу за мужевима својим, сирочад пиште за оцем својим. Нема куће у Србији, која није дала злата, и суза, и крви за откуп слободе ове земље. Нема човека у Србији, коме бар један гроб у Маћедонији није толико драг, колико и његов сопствени живот. О како је скупа свака слобода! А нарочито како је скупа слобода ове земље! Она је скупља од злата, и суза, и живота људског. Но иако је Србија тако скупо платила вашу слободу, ослобођена браћо наша, она ипак не тражи ништа више од вас, но од осталих својих синова. Она не тражи од вас ни већу службу, не већи порез, ни већу благодарност, но што јој дају остали синови њени. Шта више, Србија осећа према вама више љубави и више нежности него према нама осталима, који смо у њеном слободном крилу рођени и одрасли. Јер ви сте њени синови, који сте били изгубљени, па сте нађени; који сте били мртви, па сте оживели; који сте били далеко од ње, па сте јој се вратили у загрљај! Кроз сузе за многобројном децом својом Србија се радује због вас, нађених и васкрслих. И ми сви, који долазимо овамо да посетимо гробове своје изгинуле браће, налазимо једину утеху у томе што видимо вашу слободу, изниклу из милих нам гробова. "Нису узалуд погинули!" - говоримо ми на још свежим гробовима и утиремо сузе с очију. Радује се и црква Христова што вас види тако окупљене у слободи, да без страха и стида славите великог Творца света, који је учинио крај вашим искушењима и понижењима. Радује се Христова правда, која је поново засјала после дугог мрака и презрења. Радује се и српска народна правда, која је после дугог народног искупљења и очишћења попела се тријумфално на престо свој. Радујете се и ви сви, ослобођена браћо, што је Бог удостојио вас између толиких покољења, која су од Косова до данас пиштала у ропству, да окусите слободу и видите остварен аманет Косовски. И сен Великог Цара радује се што види овај свој град слободан. А с царем Душаном радују се и сви погинули и умрли борци за слободу ове царске престонице и ове царске земље. Радујте се и ви живи, кад и мртви данас имају разлога да се радују! Ослободилачка и ослобођена браћо! Ви сви већ имате слободу за којом сте жудели и за коју сте се борили. Ви сте слободни од тиранства људи. Но ја рекох да је цео живот испуњен борбом за слободу. Вама сада предстоји нова борба за слободу, на коју вас црква Христова позива. То је слобода религијска, слобода унутрашња, којој је Христос призвао свет. Црква Христова позива вас у борбу против тираније нижег човека у вама над вишим (до јуче сте били заузети другом борбом, данас је ова на дневном реду). Црква Христова позива вас на борбу против греха, за слободу врлине, и на борбу против себичности, а за слободу милосрђа, и на борбу против мржње, а за слободу човекољубља, и на борбу против безбожних мисли и неправедних жеља у себи, а за слободу мисли узвишених и жеља праведних; једном речју: црква Христова позива вас на борбу против роба у вама, а за човека слободна. Нико није слободан браћо, осим онога, ко дође до сазнања своје зависности од Бога. Јер ко се осећа зависан од Бога, тај се осећа независан од свега осталога; ко се пак осећа независан од Бога, тај се мора осећати зависан од свега осталога. А ко сме порицати, да је боље бити завистан од Бога, који је сам разум и сама правда, него ли бити зависан од суровости природне, од неразумности људске, и од свога греха? Слобода у најбољем и највишем њеном смислу значи зависност од Бога. Та зависност није робовска, но зависност синовска. Прво је човек био зависан од природе, па од човека, па од свога греха. Прва борба јесте борба с природом, друга с човеком, последња с грехом. Ми можемо поћи и обратним путем. Ослободимо себе од греха и слабости и лако ће нам бити тада ослободити се и тираније људи и тираније природе. Јер је тиранија греха најгора тиранија у свету. Ослобођена браћо, Србија - ослободитељка ваша позива вас на слободан политички живот, а црква Христова позива вас на слободан душевни живот. Слободу политичку Србија вам је извојевала, но слободу Христову свак од вас сам мора извојевати. Ми смо позвани да од сад сви заједно на добијеној слободи политичкој зидамо слободу Христову, а на слободи Христовој карактер и културу ове земље. Карактер и култура ове земље биће демократска и хришћанска. Демократија и хришћанство пак потребују слободне људе, унутрашње слободне људе. Зато, нека би вас Христос запојио својим духом, који би сагорео у души вашој све што је ропско, све што је нечисто и грешно. Нека би сви ви постали слободни људи од зла у себи, и слободни радници на добру ове лепе и многострадалне земље, да би поставши слободни споља били слободни и изнутра, јер Србија неће робове но слободне људе, и црква Христова неће робове но слободне људе. Поштујте, браћо, слободу, коју вам је Србија донела. Но сећајте се слободе, коју је Христос донео свету. Стојте и у једној и у другој слободи и славите Бога, који је до сад чувао ову земљу и који ће је и од сад чувати, водећи је миру, и култури и срећи. Амин. Извор: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/IznadGrehaISmrti/Nikolaj060207.htm Jan-Werner Müller Savremena Evropa tvorevina je demohrišćana. To su arhitekte evropskih integracija i posleratnog atlanticizma. Imali su ključnu ulogu u oblikovanju ustavne demokratije kakva je prevladala na zapadnoj polovini kontinenta posle 1945. a koja se od pada Berlinskog zida 1989. postojano širila na istok. Najmoćnija ličnost evropske politike, nemačka kancelarka Angela Merkel je demohrišćanka kao i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo i njegov upravo izabrani naslednik, Žan-Klod Junker. Na majskim izbrima za evropski parlament kontinentalna asocijacija demohrišćanskih partija – Evropska narodna patija (EPP) – osvojila je najviše mesta. Pa ipak, uticaj i koherentnost hrišćanske demokratije – i kao skupa ideja i kao političkog pokreta – poslednjih godina značajno slabe. Ovaj pad nije izazvan samo sekularnim zaokretom na kontinentu. Podjednaku važnost ima i činjenica da je nacionalizam, jedan od glavnih ideoloških neprijatelja demohrišćana, u usponu kao i da se smanjuje primarno glasačko telo pokreta, koalicija srednje i ruralne klase. Dok se širenje projekta evropske integracije suočava sa novim rizicima, njegov najvažniji jemac mogao bi se uskoro pokazati nesposobnim da ga odbrani. Religija starih vremena „Demohrišćanin“ je oznaka koja zvuči čudno uhu naviknutom na strogu razdvojenost crkve i države. Termin se prvi put pojavljuje posle Francuske revolucije, kada se povela žestoka borba za sudbinu Katoličke crkve u demokratiji. Tokom većeg dela 19. veka Vatikan je moderne političke ideje, uključujući liberalnu demokratiju, smatrao direktnom pretnjom po svoja osnovna učenja. Ali, postojali su i katolički mislioci koji su se slagali sa uvidom francuskog autora Aleksisa de Tokvila po kojem je, sviđalo im se to ili ne, trijumf demokratije u modernom svetu neizbežan. Takozvani katolički liberali gledali su kako da položaj religije u demokratiji obezbede ispravnom hristijanizacijom masa: na kraju, smatrali su, demokratija koju čine bogobojažljivi građani imala bi daleko bolje šanse za uspeh od one čiji su podanici sekualrni. Što je najvažnije, krajem 19. i početkom 20. veka i sam Vatikan je konačno shvatio prednosti učešća u demokratiji i odgajanja stranaka koje će braniti crkvene poslove. U početku je to išlo podmuklo – demohrišćanske partije su u suštini dejstvovale kao interesne grupe u okviru sistema čiji je legitimitet crkva i dalje odbacivala. Upotrebom termina „demokrata“ nisu nameravali da pokažu da su prihvatili reprezentativnu demokratiju, već je to radije bio znak ambicija prema običnom narodu. I danas je taj pristup očigledan u isticanju pojmova kao što su „narodni“ ili „narod“ u zvaničnim nazivima demohrišćanskih partija. Ove stranke su postale najjače u zemljama gde su crkva i država bile na ravnoj nozi. Nije bilo potrebe za hrišćanskom demokratijom u duboko katoličkoj zemlji kao što je Irska, recimo, ali nije uspela da pusti koren ni u Francuskoj, gde su katolici uzmicali pod žestokim napadima antiklerikalnih republikanskih vlada, i gde su stranke trošile sve svoje snage za potpunu promenu režima. Nasuprot tome, tamo gde su kulturni ratovi između sekularnih politika i crkve bili žestoki ali na kraju rezultirali remijem, poput Nemačke i takozvanih zemalja Beneluksa (Belgija, Holandija i Luksemburg), katolici su investirali u stvaranje partije. Vremenom su, kako je pokazao politikolog Statis Kalivas, lideri demohrišćanskih partija razvili sopstvene interese. Igra po pravilima demokratije donela je priznanje i resurse, i demohrišćani su konačno prihvatili političku participaciju kao legitimnu. Posle Prvog svetskog rata, kada se demokratija proširila čitavom Evropom, i Vatikan je popustio u izvesnoj meri: pošto je potpuno odbacio italijansku nacionalnu državu i zabranio katoličkoj crkvi da u njoj igra bilo kakvu ulogu (čak je zabranio glasanje), papa je svoju podršku dao novoj partiji po imenu Popolari. Ujedinjujući seljake i nižu srednju klasu, Popolari je postala druga po veličini, iza socijalista. Tokom međuratnog perioda, odnosi demohrišćana i Svete stolice hlade se širom Evrope. Vatikan je partije koje može da kontroliše smatrao korisnim, dok je ignorisao one koje nisu bile voljne da slušaju instrukcije iz Rima i obraćao se direktno državi. U te svrhe, Vatikan je odustao od stranaka kao što je Popolari i zaključio niz diplomatskih sporazuma namenjenih zaštiti katoličkih interesa; najzloglasniji među njima bio je takozvani Rajhskonkordat, sklopljen jula 1933. između Hitlera i kardinala Euđenija Pačelija koji će kasnije postati Papa Pije XII. Tek su se posle Drugog svetskog rata demohrišćanske partije u potpunosti oslobodile Vatikana i preuzele vodeću ulogu u stvaranju posleratnog evropskog poretka. Okolnosti su teško mogle biti povoljnije. Fašizam i rat diskreditovali su rivalske pokrete na desnici. Demohrišćani su smatrani tipičnim atlantistima i antikomunistima u zemljama kao što su Italija, Zapadna Nemačka i drugim državama iz pogranične zone Hladnog rata. Štaviše, sada su prihvatili demokratiju, doduše uz ogradu: da bi izbegle totalitarizam, tvrdili su, demokratskim vladama su potrebni duhovni temelji – ono što najbolje stvara crkva. U tom smislu, demohrišćani su odbacili i komunizam i liberalizam kao oblike materijalizma. Taj stav ih, međutim, nije sprečio da na kraju sklope pakt sa kapitalizmom, mada će tvrditi da je religija neophodna da zauzda tržišna zla. Stranke kao što su nemačka Demohrišćanska unija zdušno su se trudile da privuku i protestante, čime je okončan vekovni verski sukob. Zapravo, demohrišćani su se trudili da budu što je moguće inkluzivniji, kako ne bi izgledali kao neki sektaški delegati. Glavno obeležje im je bila centristička politika konsenzusa i kompromisa, u skladu sa katoličkom predstavom o harmoničnom društvu u kojem čak i kapital i rad mogu sarađivati i gde crkva može igrati presudnu ulogu u pružanju socijalnih usluga. Ipak, u to vreme su komentatori često govorili o katolicizmu onako kako danas mnogi Evropljani govore o islamu: da je suštinski neliberalan i, kao oblik monarhije sa kraljem u Rimu, nesposoban da istinski prihvati demokratiju. Tako je 1958. harvardski istoričar H. Stjuart Hjuz pisao: „Hrišćanski demokrata je pre svega hrišćanin, a demokrata tek u sporednom svojstvu. Pridev je važniji od imenice.“ Ipak, demohrišćani su zbunjivali svoje kritičare. U Nemačkoj, Italiji i, u nešto manjoj meri, Francuskoj, stvarali su istinske demokratije. Sa druge strane, upravljali su uz značajan stepen nepoverenja u narodni suverenitet. U suštini su gledali kako da ograniče narod kroz institucije poput ustavnih sudova, nametnu mu moral preko crkvenog učenja i podvrgnu ga novom, nadnacionalnom poretku: Evropska konvencija o ljudskim pravima, na primer, bila je tvorevina britanskih torijevaca i kontinentalnih demohrišćana. Ovi drugi će postati i glavne arhitekte onoga što danas zovemo Evropskom Unijom. Konačno, demohrišćani su – kao i katolici, po prirodi internacionalni – slabo vrednovali nacionalnu državu. Odjek je to i takozvanih kulturnih ratova iz 19. veka (što će ostati poznato kao Kulturkampf Ota fon Bizmarka) koje su tada sveže ujedinjene države poput Nemačke i Italije vodile protiv katolika, osumnjičenih da odanost Vatikanu stavljaju iznad lojalnosti državi. No, demohrišćani su takođe pluralisti: odgovarala im je federalna, pravno fragmentisana evropska zajednica koja je više ličila na srednjovekovno carstvo nego na savremenu suverenu državu. Partibrejkeri Posle više decenija u ulozi dominantne političke sile Evrope, demohrišćani su sada suočeni sa lošim izgledima. Za slabljenje narodne podrške neki analitičari krive sekularizaciju. Istina je da se od početka 1960-tih crkve prazne širom kontinenta. Ali su i same stranke u to vreme počele da tvrde da je dovoljno držati se humanističkih ideala da bi se bilo dobar demohrišćanin. Pravi problem nastao je s trijumfom upravo onog političkog modela koji su zastupali još od 1950-tih. Većina zemalja centralne i istočne Evrope usvojile su ovaj model posle 1989. ali ni u jednoj od njih nije se razvila demohrišćanska stranka po ugledu na nemačku CDU ili italijansku Democrazia Cristiana. U nekim zemljama poput katoličke Poljske, demohrišćanske grupe izgledale su suvišno; u drugim, ispale su radikalno drugačije od svojih zapadnoevropskih uzora, iz dva razloga: bile su ostrašćeno nacionalističke i zbog toga nespremne da se odreknu dela nacionalnog suvereniteta koji su iščupale iz šaka Sovjetskog Saveza; bile su i sklonije populizmu, ne nalazeći razloga za nepoverenje u običan narod koji je uspeo da preživi diktaturu državnog socijalizma naizgled nepoljuljanog morala. U međuvremenu, dalje na zapadu, demohrišćani su izgubili svog najvećeg neprijatelja – komunizam – a sa njim i veći deo onog ideološkog lepka koji je na okupu držao često frakcijaške političke koalicije. U Italiji, demohrišćani su učestvovali u svakoj vladi od Drugog svetskog rata – pod izgovorom da se kabinet mora sačuvati od italijanske komunističke partije, najveće u Zapadnoj Evropi. Silno korumpirana Democrazia Cristiana se urušila početkom 1990-tih. Tadašnji italijanski premijer Silvio Berluskoni – čovek poznat po tome da se katoličkih vrednosti ne drži kao pijan plota – zapravo je nasledio glasače propale stranke. Nesumnjivo, kao što je uostalom i pokazao nedavni uspeh EPP, demohrišćani nominalno ostaju najjača politička snaga na kontinentu. Ipak, partija je duboko disfunkcionalna. Čarke oko glavnog kandidata za predsednika Evropske komisije, Žan-Kloda Junkera, očigledan su primer. Tokom kampanje neki lideri iz EPP pokušali su da iskoriste antievropske sentimente birača. Berluskoni je pokušao da uzjaše antinemački resantiman i približi se onim Italijanima kojima je dozlogrdila politika surove štednje. Odmah posle izbora, mađarski premijer i bivši potpredsednik EPP Viktor Orban napao je Junkera kao staromodnog promotera evropskog jedinstva, koji ne poštuje nacionalne države i njihove tradicije. Poslednjih godina, Orban je već izazvao negodovanje kada je objavio „rat za nezavisnost“ čiji je cilj bio da Mađare učini nezavisnim od sopstvenog EPP političkog projekta – evropskih integracija. Deo problema, tvrde neki komentatori, leži u tome što je EPP – koja obuhvata čak 73 stranke iz 39 zemalja – prosto preglomazna. Početkom 1990-tih kada su tadašnji nemački kancelar Helmut Kol i bivši belgijski premijer Vilfred Martens, u to vreme predsednik EPP, regrutovali političare širom Evrope, držali su se relativno niskih standarda ne obazirući se posebno na stvarnu posvećenost partijskim idealima potencijalnih kandidata. Kol je bio rešen da demohrišćani nisu napravili Evropu da bi je prepustili socijalistima, te da bez obzira na sve EPP mora da sačuva mesto najveće političke grupacije na kontinentu. Dublji problem, međutim, tiče se ideoloških karakteristika pokreta. Lideri kao što je Kol bili su spremni da u ime Evrope preuzmu rizike. Danas je teško naći prave sledbenike koji bi za evropske integracije stavili na kocku svoju karijeru; aktuelna nemačka kancelarka najmanje od svih. Posle finansijske krize, demohrišćani su imali izvanrednu šansu da se ponovo pozicioniraju po pitanjima kao što su tržište i etika: mogli su, recimo, da vrate svoje stare ideale ekonomije u kojoj je moralno relevantna jedinica društvena grupa sa legitimnim interesima, a ne pojedinac koji maksimizuje profit. Umesto toga, Junker i Merkel su prigrlili konvecionalnu politiku stroge štednje; danas je uglavnom zaboravljeno da je italijanski premijer Mateo Renci – velika nada evropske levice – u stvari počeo kao član rekonstruisane stranke Popolari (a još ranije kao katolički izviđač). Evropski demohrišćani mogli su i da preuzmu ponešto iz priručnika američkih konzervativaca, i vrate fokus na socijalna pitanja uz sopstveni Kulturkampf protiv sekularizma. Neki su već pokušali: u protekloj deceniji, španska Narodna partija mobilisala je katolički glas protiv premijera Hozea Luisa Zapatera iz redova socijalista, za čijeg je mandata legalizovan istopolni brak. Protivno klišeu o religioznoj Americi i nereligioznoj Evropi, u nekim južnim i istočnoevropskim zemljama postoji značajan potencijal za takve kampanje. Međutim, očigledno je da su španski glasači u krajnjoj liniji odustali od Zapatera zbog postupaka u vreme evrokrize. Takmičenje u popularnosti Demohriščani su suočeni sa teškom dilemom. Po ekonomskim pitanjima, njihovi politički ciljevi ih ne razlikuju mnogo od socijal-demokrata. Kulturkampf je rizičan, dok bi preterana bliskost mejnstrimu oko socijalnih pitanja otvorilo politički prostor za grupe koje se predstavljaju kao istinski konzervativne. Koristi od toga imaju političke partije kao što je Alternativa za Nemačku, uglavnom fokusirana na suprotstavljanje EU i sve više na odbranu tradicionalnog morala, ili francuski Front National. Što je najvažnije, demohrišćani su pod snažnim pritiskom nacionalističke desnice i populista. Pošto se više ne usuđuju da brane ambiciozne planove za jaču evropsku integraciju, nekadašnje arhitekte kontinentalnog jedinstva ostale su manje-više bespomoćne. Njihova politika sporazuma neuspešan je odgovor populistima, koji bujaju na polarizaciji i politikama identiteta. Stara klasna koalicija koja je podržavala evropsku integraciju na biralištima i od toga imala ekonomske koristi – srednja klasa i seljaci – smanjila se bukvalno svuda. Ova dugoročna transformacija čini slabo verovatnim da će hrišćanska demokratija ikada više povratiti dominantnu poziciju koju je imala u posleratnim godinama. EU tako ostaje prazna školjka: ideali koji su nekada inspirisali integracije naizgled su zaboravljeni, i danas ih brane samo male partije kao što su Zeleni. Evropska Unija se neće urušiti zbog toga. Njen pravi problem je poludovršena evrozona. Evropljani su skupo platili lekciju da je evrozona, kakva danas postoji, nepotpuna i nedosledna: monetarna unija koja ne omogućava pravu koordinaciju fiskalnih politika ni stvarnu usklađenost nacionalnih ekonomija. Poplava jeftinog novca iz Evropske centralne banke – aktuelno rešenje krize evra – nije uspela da reši strukturne probleme pojedinačnih država niti evrozone kao celine. Da bi se evro održao na duge staze biće potrebna volja da se preduzmu politički rizici i podnesu materijalne žrtve. A dani kada je demohrišćanski idealizam bio kadar da inspiriše tu volju su prošli. Foreign Affairs, 15.07. 2014. Prevela Milica Jovanović Peščanik.net, 19.07.2014. Izvor: http://pescanik.net/2014/07/uspon-i-pad-evropskih-demohriscana/ Грубо узевши, руски религијски мислиоци могу се поделити на он који су ишли низ струју, он који су ишли против струје и они који су с налазили изван струје. О овим последњим заправо се и не може говорити у множини, јер је практично једино Лав Шестов остао до краја живота неко ко је размишљао изван политичке вреве. Већ сама ова чињеница социолошки је индикативна. Она сведочи пре свега о снази политичког притиска коме су руски религијски мислиоци били изложени, најпре у царској Русији, а потом, у знатно већој мери, у совјетској верзији комунизма. Према репрсивним режимима свако ко мисли мора се на неки начин одредити, па било тако што ће их улепшавати, било тако што ће их критички сагледавати. У руском 19. веку заставу оспоравања постојећег политичког поретка носио је само Владимир Соловјов. Међутим, у 20. столећу његови следбеници увелико преовлађују међу религијским филозофима Русије. И ова чињеница социолошки је индикативна. Са почетком 20.века у Русији се отвара већи простор за политичке и духовне слободе, па тако настају основне претпоставке за то да известан број даровитих и по свом психичком склопу бунтовних личности у религијско филозофском облику испољи своје критичке ставове. На подручју Совјетског Савез духовна делатност ових бунтовних мислилаца окончана је њиховим прогонством, али и у емиграцији морали су се одређивати према комунистичком поретку што је био ухватио корена у њиховој отаџбини, а највећи међу њима, Булгаков и Берђајев, задржали су свој ранији критички однос према руској царској власти. Истини за вољу, самим чином одређивања неког становишта као критичког или апологетског не може се још увек установити мера његове истинитости и вредности. Међутим, анализа апологетског, или како би Соловјов рекао „пузећег“, религијско – филозофског правца руске мисли упућује недвосмислено на закључак да је овај правац како у теоријском тако и у емпиријском погледу био рђаво заснован. Натурализам Леонтјева и Данилевског, коме је краће време био склон и Николај Берђајев, није проблематичан само због тога што подразумева стављање знака једнакости између природе и друштва, него и стога што у потпуности искључује било какву истинску религијско – филозофску опцију и то не би требало посебно доказивати. Опсежније разматра захтева, међутим, „хришћански“ алиби руских апологетских мислилаца, а пре свега њихов покушај да за своје гледиште нађу потврду у Новом завету, односно у Христовом изворном учењу. На први поглед неке Христове речи као да им иду у прилог, а у првом реду она позната порука: „ Дајте ћесару ћесарово, а Богу божје“. Ако се порука Сина божјег размотри изван контекста у коме је изречена, онда је она несумњиво позив на послушност свакој власти без разлике, у овом случају као тоталитарној власти римске империје тако и ништа мање тоталитарној власти ондашњих Јевреја. Истина, остаје онда нејасно како се могло догодити да неко ко је наводно тако недвосмислено лојалан ондашњим властодршцима буде од стране тих истих властодржаца разапет на крст. Недоумица о којој је реч отпада чим наводни позив Христов на послушност властима онога доба сагледамо у његовом изворном контексту. Порука „Дајте ћесару ћесарово, а Богу божије“ није била намењена апостолима већ Христовим непријатељима који су били наумили да га испровоцирају, а потом и денунцирају, римском прокуратору. У овом погледу једнодушни су аутори сва три јеванђеља у којима се налази епизода о плаћању пореза, а писац Јеванђеља по Луки и сасвим одређено каже да је циљ фарисеја и иродоваца био да Христа изруче римским властима тако што ће га навести да каже нешто што би оправдало његово гоњење. Јеванђелисти о којима је реч једнодушни су и у суду да је Христос прозрео лукавство својих противника, те да је његов одговор био начин да се избегне једна вешто постављена замка. Према томе, Христов позив на послушност ћесару није начелног већ тактичног карактера. Другим речима, Исус није апеловао на лојалност тоталитарним режимима онога доби него је само домишљато отклањао опасност која му је од истих режима претила. Апологетска струја руских религијских мислилаца није се, дакле, могла с правом позивати на Христово научавање и његов живот, научавање и живот који су по свом духу били потпуно супротни тоталитарном поретку и тоталитарним моћницима онога света. На ово и овакво учење и овај и овакав живот са знатно више разлога могли су се позивати они религијски филозофи који су ишли против струје. Посебан осврт у склопу ових завршних разматрања заслужује и распрострањено уверење да између религијске филозофије у духу православља, и руске или словенске националне припадности с једне стране и византијске традиције с друге стране, постоји извесна дубока духовна, такорећи мистична веза. Оставимо ли по страни проблем византијске духовности, који за нашу тему није од пресудног значаја, ваља најпре указати на чињеницу да византијска политичка традиција нема у себи ништа што би се битно разликовало од традиционалних деспотских уређења старог времена. Додуше, византијски цар, као уосталом и сви хришћански цареви, није имао статус Бога, али је зато био намесник божји на земљи, „космократор“, или другим речима господар света, а све што се на његову личност односило имало је атрибут светости. Своју круну византијски космократор добијао је наводно од анђела или чак од самог Христа, па је тако под плаштом хришћанске правоверности у Византији остао очуван стари, добри пагански принцип обоготворења земаљских власти, односно њихових носилаца јер у начелу нема много разлике у томе хоћемо ли неког владара прогласити за Бога или пак намесника божјег на земљи. Државни принцип Византије и његова идеолошка легитимација били су у суштини истоветни са свим другим, у друкчијим историјским околностима насталим, деспотским управама. Ову „интернационалну“ природу византијског државног начела најбоље је уочио његов ватрени поборник Константин Леонтјев, када је у свом аутобиографском спису Моја књижевна судбина записао да би стари словенофили на питање шта је боље – стапање Руса са Јужним Словенима, уз губитак сопствене културне оригиналности, или „савез, зближавање па и мешање чак са Турцима, Тибетанцима и Индусима“ у циљу стварања нечег оригиналног, одговорили да је боље ово последње. [77] Разуме се, Леонтјев по оригиналношћу овде није подразумевао оно што се обично подразумева под тим појмом, већ деспотско државно уређење, заједничко и Турцима и Византинцима и Русима, у коме по природи ствари није било ничег оригиналног. Отуда потиче и гнев Леонтјева на Јужне Словене или тачније Србе и Бугаре, којима је љуто замерао пресађивање западњачких демократских институција на словенско тле. У свом главном спису Византизам и словенство Леонтјев је истицао да не види никакве гарантије за то да се у Србији може успоставити апсолутна монархија, јер Срби нису умели да отрпе чак ни самовољу свог ослободиоца и националног јунака Милоша, захтевајући устав, упркос високој мери сопствене патријахалности. [78] Да је Леонтјев добро проценио политички смер у коме се Србија била запутила, најбоље показује период владавине Петра I Карађорђевића с почетка овог столећа. У време Петра I, Србија је, под окриљем парламентарне монархије, имала аутентичне демократске институције. Једна истинита прича из тог времена довољна је да нам то илуструје. На препоруку Петра I дворски баштован је почео да сади шебој у дворској башти. Сазнавши за ову краљеву препоруку, опозиција је покренула расправу и парламент је донео одлуку да краља укори и да му не дозволи да се убудуће меша у послове дворског баштована. Није, свакако, случајно ни то што је краљ Петар I превео и на српском језику објавио класично дело либералне политичке филозофије О слободи, Џона Стјуарта Мила. Чињеница да је овај и овакав демократски режим могао ухватити корена у Србији, речито оповргава уверење или тачније предрасуду да словенски народи такорећи органски не прихватају демократске политичке институције. Истина, политичка историја Русије, као да доводи у питање овај наш закључак. Међутим, не треба сметнути са ума да је у тзв. фебруарској револуцији спонтаном акцијом самих Руса укинут самодржавни политички поредак, и да је бољшевичка варијанта самодржавља устоличена насилним путем, да и не говоримо о томе да су на последњим слободним изборима бољшевици, упркос парама немачког цара и упркос за њихову идеологију погодним историјским приликама, остали у мањини. Леонтјев је, дакле, добро увидео да не постоји никаква мистична спрега између православља, византизма и националне односно расне припадности Срба, Бугара или Руса, као и свих других словенских народа уосталом. Према томе, ако данас неки словенски народи, међу којима и српски народ, имају деспотску државну управу, она је искључиво последица одређеног сплета историјских околности. Реч је, значи, о нечем што није везано на небу него на земљи. А све што се на земљи веже, по природи ствари не траје вечито и на земљи ће се и развезати. [77] Моя литературная судьба, New York, London, 1965, стр. 57. [78] Восток, Россия, Словенство, том 1, Москва, 1886, стр. 128. Никола Милошевић, Православље и демократија, Београд, Нови Сад, Терсит Прометеј, 1994. 73-80 стр. |
Details
AuthorWrite something about yourself. No need to be fancy, just an overview. Archives
February 2022
Categories |