Back to Blog
Delovanje demohrišćanana pripremi terena za prihvatanje ideje evropskih integracija-Petar Petković10/2/2013 SAŽETAK
Prva katolička udruženja, kao osnova konfesionalnim, ali i kasnije demohrišćanskim partijama, javljaju se kao reakcija na antiklirikalne napade u godinama sukoba crkve i države. Baza za stvaranje ovih organizacija bila je postojeća mreža klubova, bratstava i različitih udruženja, koja su organizacionom katoličkom strategijom dovela do pojave novog političkog aktera–katoličkih aktivista. Njihovo delovanje uticalo je na to da ideja katoličkog univarzalizma, dodatno aktuelizovana istorijskim okolnostima, pokrene i projekat evropskog ujedinjenja. Radi obezbeđenja institucionalnih mehanizma dugoročnog mira i bezbednosti u Evropi, među posleratnim generacijama demohrišćanskih vođa javlja se želja za oživljavanjem hrišćanske civilizacije i stvaranjem demokratske verzije Svetog rimskog carstva. U tom smislu, počevši od dvadesetih godina XX veka, katoličke partije i nevladine organizacije započinju uspostavljanje okvira prvih demohrišćanskih međunarodnih organizacija i foruma, koji suuovom članku istaknuti kao nosioci izgradnje društvene i političke svesti otpočinjanja procesa evropskih integracija. Ključne reči: evropske integracije, katolički aktivisti i udruženja, socijalna doktrina, demohrišćanske partije, internacionalno delovanje demohrišćana, Ženevski krug, Nouvelles Equipes Internationales Извор: http://www.fpn.bg.ac.rs/wp-content/uploads/Petar-M-politika-br.-1143.pdf
0 Comments
Read More
Back to Blog
Десет нацрта Роберта Шумана10/2/2013 Европа формира институције базиране на њеној дугој култури
1. Европа мора бити господарица сопствене судбине „У интересу је Европе да буде господарица своје судбине“. „Распарчавање Европе постало је апсурдни анахронизам“. 2. Европа мора имати душу „Европа жели да разуме своје постојање: она зна да је њена будућност у њеним сопственим рукама“. „Садашње уређење не може и не би требало да буде техничко и економско предузеће. Она захтева душу, свест о својим историјским афинитетима и њеним садашњим и будућим одговорностима, политичку вољу која је у служби истог људског идеала“. „Европа ће добити своју душу у диверзитету својих квалитета и аспирација. Јединство ових есенцијалних концепција може да се помири са плуралитетом традиција и убеђења и са одговорношћу за лични избор.“ Заједница базирана на закону 3. Демократија је основана на божанском позиву на братску љубав „Демократија... је рођена дана када је човек у свом ограниченом животу био позван на братску љубав према свима, било у достојанству човечанства, у нашој индивидуалној слободи или у правима свакога од нас. Демократија је, стога, везана за хришћанство, у погледу доктрине и хронологије. Обликовала се у складу са њим, постепено, уз дуга оклевања, понекад по цену грешака и западња у варваризам.“ „Хришћанство је учило једнакости природе свих људи, деце истог Бога, спојених од стране Христа, без разлике у раси, боји коже, класи и професији. Прокламовало је достојанственост рада и обавезу да му се сви предамо. Признало је доминацију унутарњих вредности, јединих који оплемењују човечанство“ „У закључку цитирам Бергсона: ‘Демократија је у суштини заснована на Јеванђељу, зато што је покреће љубав.’“ Мир 4. Политичка интеграција мора бити обавезан комплемент економској интеграцији „Интеграција Европе је бескрајан посао, најтежи задатак који је било ко од нас покушао да постигне. Она захтева да се односи између држава дијаметрално измене.“ „Након што је наша генерација спознала патњу и мржњу у њиховим најгорим облицима, ми сви заједно преузимамо велику одговорност на потпуно једнаком нивоу и у међусобном поверењу и уважавању.“ „Економска интеграција коју тренутно остварујемо не може бити постигнута на дуже стазе без минимума политичке интеграције. То је логичан и потребан комплемент. Новој Европи је потребан демократски темељ; скупштине, комитети и други органи морају да се ставе под контролу јавног мњења, контролу која би била ефикасна, а не паралишућа за акције и корисне иницијативе. Европска интеграција мора генерално да избегне грешке наших националних демократија, посебно у погледу бирократије и технократије. Тиме што би се машинерија учинила комплекснијом, запошљавањем више радника, не би се обезбедила заштита од злоупотребе. То је понекад резултат протекције и интереса. Окоштавање административне флексибилности је највећа опасност која прети нашим наддржавним службама.“ 5. Политички интегрисане земље доносиће заједничке одлуке у интернационалним питањима „Следећи корак који је предвиђен овим планом је још већи и тежи. Он подразумева не само интеграцију бирача, већ и политика. Одлуке о интернационалним питањима могу се спроводити само заједничком активношћу држава.“ „Тако, стране политике више неће бити збир опозитних тачака гледишта, усмерених једне против других, већ добро усклађених нагодби које спречавају да се наше разлике распламсају када се отворено признају и разматрају.“ „Нова политика је заснована на солидарности и прогресивном поверењу. Она конституише акт вере у здравом разуму људи који су уверени да њихово спасење лежи у договору и сарадњи, која је тако добро организована, да ниједна влада не може да је одбије.“ 6. Политичка унија не означава апсорпцију нације „Пре хиљаде година у примитивним племенима, прве људске заједнице су формиране на ширем нивоу од породице, али су на њој биле засноване. Касније су настала села, и градови су постали развијенији. Нико не тврди да таква еволуција иде против улоге породице. На исти начин свака наддржавна организација која се простире изван нације, никако је не умањује или не апсорбује, већ додаје још шире и више поље акције.“ 7. Политичка интеграција не подразумева угрожавање суверенитета нације „То није питање фузије држава ради стварања супер-државе. Наше европске државе су историјска реалност. Било би психолошки немогуће да учинимо да оне нестану. Њихова различитост је чак врло срећна околност и ми не желимо да их доведемо на заједнички ниво или да их изједначимо. Али, унија, кохезија и координација су неопходни... Из политичког аспекта, дуготрајно и развијајуће разумевање, институисано између различитих држава, мора да ојача мир у нашој подељеној Европи.“ „Штавише, идеја федералне владе и федералног парламента би подразумевала, чини ми се, најодлучније силе везивања федералних држава. Судим да то укључује спаљивање мостова, и преурањено и неразумно ступање на пут у губљење нашег националног суверенитета у тачкама од виталне важности.“ „Блиска сарадња која је већ успостављена у европским заједницама одвешће нас до тога да све разматрамо из угла интереса дељене одговорности. Навикли бисмо се да испитујемо све из аспекта који је изван оног, стриктно националног. Ми, наравно, не бисмо запоставили национална размишљања, али бисмо их обавезно поново нашли, и схватили да су једнаког значаја, када погледамо у једном ширем контексту. Ми ћемо их инкорпорирати са другима у аспекту заједничке међузависности. Тако, то је неопходни наставак из националног, да се ситуирамо као део у целини, где све мора да повезује и да буде потпуно.“ „Мораћемо да научимо да разумемо тачку гледишта наших сарадника, као што ће они морати да учине исти труд у погледу нас.“ 8. Европска граница подразумева заједничке интересе „Ми нисмо у послу распродавања наше домовине, нити ћемо икада бити. Нити ће бити заборављене дужности које имамо наспрам ње. Ипак, изван наше домовине ми препознајемо све јасније постојање заједничког добра, које је изнад националног интереса. У овом заједничком интересу су индивидуални интереси наших земаља помешани и сједињени.“ „Ова идеја ‘Европе’ ће свима открити заједничке основе наше цивилизације и створиће, мало по мало, везу сличну оној која је пре много времена створила наше домовине. То ће бити сила која ће превазићи све препреке.“ 9. Европа мора да служи човечанству „Европа је пут достизања пуног потенцијалног раста. Од Европе зависи да покаже овај нови пут, који, супротно од потчињавања, допушта супротним цивилизацијама да цветају, показујући узајамно поштовање једне према другима.“ Солидарност 10. Европска солидарност предочава општу солидарност будућности „Закон солидарности наших народа постао је уписан у нашу модерну свест. Ми стојимо раме уз раме у очувању мира, у одбрани од агресије, у борби против сиромаштва, уз поштовање интернационалних договора, или чувајући правду или људско достојанство.“ „Демонстрирањем чињеница, постали смо убеђени да државе јесу независне, али не и самодовољне, и да најбољи начин да неко служи својој земљи јесте тај да сарађује са другима једнаким трудом и удружује своја богатства.“ „Континенти и народи више него икад зависе једни од других.“ „Политичка економија је неизбежно постала светска економија.“ „Последица ове независности јесте да срећа или несрећа једног народа не сме оставити друге индиферентне.“ „Сви су уједињени у добру и злу, у оквиру заједничке судбине.“ Роберт Шуман из књиге Роберта Шумана, „За Европу“ Превела са енглеског: Олга Јокић
Back to Blog
Svesni svoje odgovornosti pred Bogom i pred ljudima, mi, hrišćanske demokrate, ovim načelnim programom iznosimo svoje vrednosti i ciljeve, pružajući ujedno i odgovore na izazove našeg vremena.
CDU je narodna stranka centra. U njoj su još i danas žive one političke struje od kojih je nastala posle 1945. godine: hrišćansko - socijalna, liberalna i vrednosno konzervativna. Našu osnovnu ideju čini hrišćanska slika čoveka i njegovo nedodirljivo dostojanstvo, iz čega proizilaze i osnovne vrdnosti, a to su sloboda, solidarnost i pravičnost. Težimo ispravnim odnosima među ovim vrednostima. U svetu koji se neprestano menja naš zadatak i dalje ostaje povezivanje ovih vrednosti i stvarnosti, i delovanje u skladu s tim. Svest o čovekovoj grešnosti štiti nas od opasnosti ideologizacije politike i ukazuje nam na njene granice. Demohrišćanske unija postavila je suštinske smernice u istoriji Savezne Republike Nemačke. Danas se sa istom odlučnošću suočavamo sa izazovima XXI veka. Nakon 1949.godine, CDU je sa svojim suštinskim odlukama o smernicama svoje politike, kao što je socijalno - tržišna privreda, povezanost sa Zapadom i evropske integracije, postavila temelje slobodnom, pravednom i dinamičnom razvoju naše zemlje. Uprkos otporu, CDU je ustrajala na ponovnom ujedinjenju Nemačke. A kad se ta mogućnost ponudila, pod vođstvom CDU - a pošlo nam je za rukom da, posle gorkih decenija podeljenosti, u miru i slobodi dovršimo ujedinjenje naše domovine. Nemačka može biti ponosna na ono što je postigla. CDU je dala značajan doprinos ovom uspešnom razvoju događaja. Namčka je po prvi put u svojoj istoriji okružena samo prijateljima i partnerima. Veliki doprinos ovome dali su naši prijatelji u Americi i Evropi. Nikada pre san osnivača ujedinjene Evrope nije bio tako blizu: Evropa ujedinjena u miru i slobodi, privredno snažna, socijalna i spremna da preuzme veću odgovornost u svetu. Poverenje i pouzdanost vode nas daljem ujedinjavanju i razvoju našeg kontinenta. Ovakav privredni i društveni system koji se zasniva na slobodi i odgovrnosti, naš je model međunarodne politike stvaranja svetskog poretka. Globalizacija zahteva novu dimenziju socijalno tržišne privrede i pruža mogućnost određivanja globalnih socijalnih i ekoloških standarda. S obzirom na izazove 21. veka potrebno je novo shvatanje bezbednosti. Ono u jednakoj meri obuhvata unutrašnju i spoljnu bezbednost u svetu u kojem neprestano nastaju nove pretnje, ali i socijalnu sigurnost u uslovima globalizovane privrede i demografskih promena, kao I koheziju našeg društva i izvestnost da ćemo i u budućnosti živeti u okruženju dostojnom života, koje svaka generacija čuva za onu narednu. Želimo da Nemačku povedemo napred jačajući građanske vrednosti i vrline koje su našu zemlju učinile uspšnom. Cilj i misao vodilja za nas jeste Nemačka kao društvo otvorenih mogućnosti u kojem građani žive slobodno i sigurno. To je Nemačka koja predstavlja simbol zalaganja i uspeha. Želimo da u društvenom centru svoje čvrsto društveno uporište nađu i oni koji su do sada iz njega bili isključeni. Ključ ka boljim mogućnostima na tržištu rada nalazi se prvenstveno u jednakim obrazovnim mogućnostima i u učenju tokom čitavog životnog veka. Naša etička uverenja i naše bogato iskustvo daju nam snagu i političku svest za usmeravanje i vođenje Savezne Republike Nemačke u duhu slobode, pravičnosti, sigurnosti i otvorenih mogućnosti za sve ljude. Na tim temeljima delujemo zajedno s građankama i građanima naše zemlje za srećnu budućnost. Programska načela CDU usvojena na XXI kongresu partije Hanover 3. i 4. decembar 2007. SLOBODA I BEZBEDNOST Programska načela CDU za Nemačku, Fondacija Konrad Adenauer, Beograd, 2009. str 8 - 9
Back to Blog
"Х" у Хришћанско - демократској унији10/2/2013 Већ неких 28 година Хришћанско Демократска Унија Немачке моја је политичка домовина. Каква је то странка? Шта се крије иза тог назива и како она оправдава свој назив, питања су која себи стално постављамо.
Релативно лако може се објаснити шта се крије иза појма „Унија“. Сходно жељи једног од њених суоснивача, Конрада Аденауера, ХДУ, странка која је основана након II Светског рата, постала је политичка домовина свих хришћана, протестаната, као и католика, али и запослених и њихових послодаваца, жена и мушкараца, односно, савез најразличитијих људи којима је заједничка била једна иста политичка визија. Уколико се осврнемо уназад, мирне душе можемо рећи та Унија још увек успешно функционише. И дан данас у нашој странци постоји крило запослених, као и евангелчка групација и Унија жена, да поменемо само неке од многих страначких групација које постоје унутар ње. Објашњење онога „Х“ у називу странке није тако једноставно дати. То „Х“ је у време оснивања странке значило окупљање свих хришћана, независно од њихове конкретне вероисповести. У току последњих шест деценија, свет се, међутим, изменио. У времену у којем у неким деловима Немачке, као што је, на пример, случај са новим Савезним покрајинама, живи много више агностика него хришћана, а ХДУ не може и не сме бити само странка свих хришћана, без обзира која је њихова појединачна вероисповест, утолико пре што она и даље тежи да буде народна странка. Стога је неопходно да се много темељније позабавимо оним што то „Х“ представља. Те неопходности постала сам сасвим свесна, пре свега, за време изборних кампања у новим Савезним покрајинама. Стално ми се догађало да су ми се људи обраћали говорећи да им се политички циљеви моје странке чине исправним, да се са њима поистовећују, али да не могу гласати за ХДУ, зато што нису припадници одређене цркве. Тек приликом тих расправа постала сам свесна чињенице да ми у странци сматрамо природним то што се политиком бавимо као активни хришћани, полазећи при том од хришћанске представе о човеку. За људе који нису припадали нашој странци то, међутим, очигледно није било тако једноставно. Многи грађани који не припадају некој од цркава хришћанство поистовећују са црквом, а цркву не прихватају, односно, сматрају се агностицима, из чега произлази и чињеница да ни хришћанство не прихватају, између осталог, и зато што не знају како да баратају појмом „хришћански“, али и зато што их ништа не повезује са тим појмом. Од оснивања ХДУ то „Х“ у називу наше странке иритира многе људе. Брине их, а то нам и пребацују, то што наша странка “хришћанску заједницу, а посебно њене поруке, компромитује на сваком кораку“, како то формулише теолог Карл Барт. Многе људе то „Х“ у називу наше странке иритира и зато што ми са оним што по нашем схватању оно подразумева повезујемо морални захтев који нисмо у стању да испунимо. Због тог „Х“ у називу подмеће нам се да доводимо у питање хришћанске животне постулате других људи. То, међутим, нипошто није наша намера. Та питања која се тичу нашег поимања себе самих и та узнемиреност изазвана делом имена наше странке објашњавају и то да „Х“ које постоји у нашем називу не служи као његов украс. Оно за нас представља и огроман изазов и прилику да водимо политику која ће бити примерена људима. Неки савременици захтевају да изоставимо то „Х“ из имена своје странке, и то како, с једне стране, не би Христово име доводили у везу са рђавим значењима и како би, с друге стране, поново себи омогућили да политички будемо странка већине. Међу онима који то сада заговарају има најразличитијих људи, од историчара какав је професор Михаел Волфсон са Универзитета Бундесвера у Минхену, до келнског кардинала Мајснера. Сви ти критичари назива наше странке превиђају, међутим, нешто суштинско. ХДУ није странка која за себе тврди да у целости преноси Христово учење у свет политике. Чисто Христово учење не може се пресликати на демократску државу, јер, политика превише почива на компромисима. Оријентација наше политике се, међутим, заснива на Христовом учењу. ХДУ није продужена рука цркава у Немачкој. Ми се, међутим, трудимо да им будемо блиски и да наглашавамо оно што нам је заједничко. Дијалог са црквама нам је на срцу. Осим тога, политика оличена, између осталог, и у слову „Х“ садржаном у имену наше странке не ограничава се само на људе који се изјашњавају као хришћани. Она, пре свега, повезује све хришћане у екуменском смислу. ХДУ се не обраћа само нашим држављанима који припадају некој од цркава, али, и поред тога, хришћански начин размишљања, говора и делања јесте одредница ХДУ. Већ су оснивачи ХДУ знали да, уколико странку повежу са Христовим именом, то у квалитативном смислу представља разлику у односу на назив који у себи садржи „социјално“, или „либерално“. Под утиском превазиђеног национал-социјализма све што је хришћанско представљало је неку врсту спасоносног сидра које је могло да представља чврсто упориште на путу у неизвесну будућност. То сидро, које ХДУ и њеним визијама већ 50 година пружа чврст ослонац и дан данас је нешто чега се не можемо одрећи. Јер, демократија, која је након рата поклоњена западном делу земље, а неких петнаестак година уназад и источном, мора своју виталност сваки пут изнова да доказује пред изазовима које пред нас постављају нова питања и појаве које непрекидно намећу нова времена. Када се нека странка позива на Христа, она мора бити спремна да себи и свом кредибилитету постави строжије захтеве него оне странке које се позивају на Аугуста Бебела, Фердинанда Ласала, Франца Дункера или Карла Маркса. Та строжа мерила која су оваплоћена у називу странке се на Унију, на њено деловање и њену реторику примењују и споља. Њих намеће само друштво. ХДУ је то искуство стекла на болан начин за време афере са донацијама. Афера са донацијама, али и изазови поново уједињене Немачке, допринели су томе да сучељавање са оним „Х“ постане неопходно. Какав треба да буде наш морални захтев који би смо наметнули себи самима било једно од крупних питања које је постављано унутар странке. Друго питање које је захтевало хитне одговоре било је и оно које се односило на вредности и идентитет грађана у новим Савезним Покрајинама. Рушењем зида некадашњим грађанима НДР-а све се срушило: поверење у државу, наводна социјална сигурност, њихов идентитет. Била је то основа од које је ХДУ пошла да би се поново много интензивније позабавила оним „Х“ у свом називу. И добро је што се све тако догодило, јер се исувише дуго много шта подразумевало, при чему из тог “Х” нису стизали нови подстицаји за остваривање политичких циљева. Наш друштвени поредак је под утицајем представе о човеку чији су корени у хришћанству: Бог је створио човека. Из тога произлази безусловно људско достојанство. Та хришћанска представа човека чини темељ нашег Устава који је ступио на снагу у мају 1949. г. као Основни закон. У члану 1, став 1 пише: Људско достојанство је недодирљиво. Оно подразумева равнотежу између слободе и одговорности. Оно је основа универзалних права свих људи. На њему се заснива наша одговорност за сопствено политичко деловање. Оно нас обавезује на солидарност са слабима, на тежњу ка правди, као и да штитимо укупни људски живот, одговорни за то пред богом и људима. Ове конотације, њихова образложеност хришћанском представом о човеку и њен значај морају савременом друштву стално и изнова бити објашњавани. На тај начин истичемо да је политика заснована на хришћанској представи о човеку истовремено и политика која служи свим људима, а то важи и за све већи број оних који не живе свој живот у хришћанској вери. За ХДУ хришћанска представа о човеку чини основ њене политике. То не задире у раздвојеност цркве од државе, која је, опет, израз хришћанске представе о слободи. Црквама у том контексту припада посебна одговорност за очување хришћанских вредности у друштву. ХДУ се обавезала да очува хришћанске вредности и да их заштити од политичких и правних ограничења. Истовремено, ХДУ у нашем плуралистичком друштву залаже се за трпељивост према и између свих религија и заједничке вредности које признаје наш Устав. Кроз повезаност са хришћанском представом о човеку ХДУ своју политику усмерава ка вредносном поретку који утиче на политику и културу у Европи још од њеног античког и хришћанског прапочетка. Тај поредак се заснива, пре свега, на постулатима равноправности свих људи, без обзира на њихову старост и пол, боју коже, класну припадност, успешност и таленат. ХДУ таквом својом оријентацијом поставља мерила за вођење једне политике која је у поређењу са другим странкама чини различитом и поузданом. ХДУ се на тај начин бори за сагласност, подршку и сарадњу свих оних чија животна полазишта не почивају на хришћанској вери. ХДУ себе сматра народном странком, која и у време дубоких промена хришћана и нехришћана може да понуди политику која се заснива на поузданим вредностима. Хришћани верују у једног Бога, који дела кроз сву историју човечанства и који ће своје дело спасења обавити на крају времена. То дело неће бити довршено уз помоћ човека који греши, политичара који греши. Та спознаја нас штити од охолости политичког, она нас штити од политичких надринаука, од самодопадљивог схватања да политика може пружити решења за све проблеме. Чак и позивање на Бога, када се заклињемо речима „тако ми Бог помогао“, одсликава ту спознају. То је спознаја коју неки занемарују, па чак и не признају. У политици је стално присутна опасност од самопрецењивања. Хришћанска представа о човеку обухвата и сазнање о томе да људи греше и да их власт и злоупотреба власти могу завести. Без обзира на одговорност за постање то сазнање о људској грешности обавезује нас да одустанемо од прекорачења граница, од постављања питања да ли ћемо имати користи од начелне заштите укупног људског живота. То „Х“ у нашем називу нас, дакле, не штити од грешака, већ представља мерило нашег политичког деловања и одговорности пред Богом и људима. Хришћанска представа о човеку препознаје човека као некога чије је достојанство недодирљиво. Она наглашава његову слободу, његову једнакост, али и његову одговорност. На тој представи о човеку као слободном и одговорном бићу почивају наше основне политичке одлуке. Ти циљеви стављају човека, а не државу или друштво, у средиште наше политике. Политика ХДУ није само политика за људе, већ је политика са људима. Политика која се позива на хришћанство, на „Х“, види своја основна полазишта у томе да се људима не сме располагати, а истовремено и у несавршености људских дела. Из тога доследно произлазе појмови који су неопходни за суживот у једном друштву, а то су слобода, солидарност и праведност. То је разлог због којег се залажемо за социјалну тржишну привреду, за повезивање учинка и властите иницијативе са социјалном равнотежом, за праведну политику коју треба водити у вези са породицом, за уравнотежену политику према странцима и за активну политику у односу на тржиште рада која неће изгубити из вида ни слабе ни способне. Последњих година су се на нивоу покрајинских одбора странке, али и на савезном нивоу окупиле бројне радне групе, комисије за начелна и питања вредности, али и евангеличке радне групе, које су се интензивно позабавиле питањем шта значи то „Х“ у називу наше странке за политику наше странке. Комисија задужена за вредности у ХДУ дефинисала је основне постулате политичког деловања странке полазећи од хришћанске представе о човеку, и то у областима политике као што су биоетика и истраживање генома, политика према породици, економска и социјална политика, као и политика у области образовања и васпитања. Објашњења хришћанске представе о човеку, као и хришћанских корена савремене демократије и слободарске државе представљају, у том контексту, њихово религијско и историјско извориште. Из хришћанске представе о човеку се, међутим, не могу извести конкретна упутства за свакодневно политичко деловање странака и парламената. Хришћанска представа о човеку пред свакога ко политички делује увек поставља питање доношења одлуке, на које се може одговорити само кроз личну одговорност. То се, на пример, догађа када су научне оцене супротстављене једна другој, а, упркос томе, захтевају доношење одлука. Једна политичка област за мене има посебан значаја, када је реч о обликовању будућности једне земље, а то је политика коју ваља водити у области образовања и васпитања. Улагање у младост је најбоље улагање у будућност једног друштва, и то, с једне стране, зато што демократију обликују демократе, а демократе се не рађају, већ то постају путем одговарајућег одгоја, а са друге стране, зато што добро образовани људи својим знањем чине темељ економског развоја једне земље. Стога ћу у даљем излагању представити оно што је Комисија за вредности ХДУ у области образовања и васпитања предложила странци као полазиште будућег обликовања политике у тој области. Фундаменталне политичке одлуке у области образовања, или педагогије могу се, с оне стране емпиријског и прагматичног, заснивати и оцењивати само на основу разумевања човека. Људима је потребно образовање и васпитање. Они су способни да их усвоје. Треба имати на уму да образовање и васпитање само наглашавају различите видове и домете једног јединственог процеса: образовање истиче знање, умеће и просуђивање, док васпитање истиче хтење и делање. Образовање у идеалном случају представља процес који траје цео живот, а васпитање је, по правилу, ограничено уласком у одрасло доба. Човек је биће отворено према свету, оспособљено и присиљено да упозна свет, да се у њему оријентише, да га обликује и да сам управља својим животом кроз своје делање. Његово одређење самога себе, света и друштва није нешто што нам је природа подарила тек тако, и оно није непосредно, а његово деловање није унапред уређено датим правилима. Стога се његова надареност и способности не развијају сами по себи, већ је потребно да се њихов замах и развој усмеравају. Незаобилазно средство за остварење тога циља, које не зависи од друштвених оквирних услова, јесте планско и организовано образовање и васпитавање човека од стране човека у циљу постизања узајамно повезаних циљева: - култивисања, т.ј. преношења знања и способности, које се, појединачно и у ограниченом обиму, могу одредити ван времена само помоћу елементарне језичке способности. Данас омиљена и само формална одредница, она сходно којој се мора научити само „учење учења“, међутим, превиђа да су увек неопходни усмерени процеси фундаменталног образовања, као и да садржаји не могу бити препуштени самовољном избору. Управо данас поново је потребан фундаментални канон, који ће свима обезбедити исте шансе и то кроз знање које се може стећи уз примену јединствених и проверљивих стандарда; - цивилизовање, т.ј. оспособљавање за дружење и друштвено опхођење према другим људима; - моралисање, т.ј. формирање моралне личности, успостављање врлина, ставова и делања одређених вредностима и стварање свести. И овде је потребно створити јавну свест о значају основних вредности и врлина како би се постигла слога и пронашао идентитет нашег друштва; и на крају - (само-)дисциплиновање, т.ј. привикавање младих на правила чији је циљ да властито понашање контролишу и да кршење правила као такво препознају и стекну вољу да то исправе; Стога образовање и васпитање нису само пуко лично питање. Оспособљеност за живот обухвата како властиту тако и социјалну надлежност, а она се очитује у моћи расуђивања, самосталности, прихватању одговорности, толеранцији, отворености према култури и свету, отворености срца и хуманости. Зато су, како за појединца, тако и за државу и друштво, од суштинског значаја способности породице да омогући образовање и васпитање и јавног система образовања да их обликују и учине ефикасним. Људско достојанство и у друштво уведена слобода представљају нормативни основ и циљ политичког деловања у области образовања на основу хришћанске одговорности пред Богом и људима.Тиме се хришћанска представа о човеку разликује од других које су искључиво једнодимензионалне, али такође педагошки ефикасних представа људи и забрањује и предупређује њихове тоталитарне политичке концепте, као и инструментализовање људи за намене које се налазе ван њих самих. Она људе прихвата у њиховој целини и кроз све фазе живота и омогућава им да путем основног и даљег образовања учествују у свету: - свесно учешће кроз тежње ка сазнању, кроз њихову знатижељу и интересовања; - стваралачко учешће путем њихових тежњи ка обликовању; - хумано учешће путем њихове тежње ка друштвеном; - упражњавање у љубави путем њихове преданости другима или другоме - обавезујуће учешће у преузимању одговорности кроз радост; - растерећујуће учешће преко њихове потребе за трансцеденталним и спознајном смисленошћу живота којим господари нада. Та одговорност је, међутим, истовремено и увек свесна несавршености људског бића, што јој намеће њен антрополошки и педагошки реализам. - Реализам, с једне стране, значи признавање чињенице да човек поседује разум: његова моћ спознаје, расуђивања и деловања су отворене за разликовање исправног од погрешног, доброг од лошег. Оне су, међутим, стално подложне утицају склоности, нагона, потреба, расположења, емоција и других подстицаја којима не управља разум. - Реализам, с друге стране, значи признавање разлика међу људима које произлази из спознаје да се њихова једнакост не односи на таленат, на пружање доприноса и њихове склоности, и да „исте шансе“ само привидно подразумевају постизање истих резултата. То нужно намеће прихватање принципа способности, као и диференцираног и ефикасног школског система, као и педагошко сазнање да се захтеви и подршка могу осмислити и пружати само индивидуално и стога рашчлањено, а да се исте шансе могу обезбедити само приступом образовном систему усмереном ка постизању успеха. Стога се успешним и слабијим ученицима мора пружати индивидуална подршка; а деца ометена у развоју морају добити највећи могући подстицај. Приликом избора врсте школе приоритет мора имати добробит детета. - Реализам, исто тако, значи да се развој личности и њених димензија – индивидуалних, заједничких, моралних и чулних – може успешно остварити само уколико постоје јединствени обаразовни и васпитни процеси и циљеви, као и оптимално учешће свих институција – пре свих породице и школе – као и одговарајуће медијско окружење за децу и омладину. Из социјалне обавезе проистиче стварање реалних претпоставки и оквирних услова за то да млади људи уопште добију прилику да своје просторе слободе све више сами обликују. Циљ образовног и васпитног система заснованог на хришћанској представи о човеку није образовање за, већ саме личности и обликовање њених способности. Стога се образовна политика преко својих инструмената - школа и високих школа – преплиће, у већој или мањој мери, са социјалном политиком, економском политиком, политиком тржишта рада, политиком која се води у односу на породицу и са политиком која се води у борби против криминала. Она, међутим, не сме да дозволи да буде инструментализована, већ мора да се избори за властите вредности. То се посебно односи на демократију, којој је, као ниједном другом државном облику владавине, потребан образован и просвећен грађанин, који ће на основу свог активног права учествовати у процесу доношења политичких одлука. Он мора схватити да живи и зашто живи у заједници за коју је и сам одговоран, који су извори њене самоперцепције, шта се кроз њену историју показало успешним и на која морална начела и основне вредности се та заједница обавезала. Образовање и васпитање на основу хришћанског схватања данас је опречно широко распрострањеном свођењу човека на његову функционалност и на представу да је у процесу образовања и васпитања важно само оно што се са економске тачке гледишта може искористити на пукој релацији потрошених средстава и постизања циља. Образовање је нешто више од самог учења. Образовање је учешће у култури, образовање садржи моћ расуђивања, способност самосталног размишљања, рационалне аргументације и поседовања властитог става. Образовање је усмерено на морални субјекат, савест, врлину, карактер, самопоштовање, способност дистанцирања и способност да за себе пронађете смисао живота. Стога је превасходни задатак образовања и васпитања стварање смисленог културолошког и општеобразовног концепта који преноси основне вредности и врлине (и „секундарне врлине“), за разлику од пуког оспособљавања за неко занимање, што укључује и стручне школе. Школско образовање, у ужем смислу речи, односи се на лепезу школских предмета, који примарно треба да послуже развијању антрополошке димензије човека и који га на тај начин оспособљавају за живот: човек као историјско (историја), језичко (матерњи и страни језици), знатижељно (математика, природне науке), политичко (политичко образовање у најширем смислу), естетско (уметност, музика, књижевност), моторично (спорт), и морално и верско биће које трага за смислом (веронаука, филозофија). Стога школа мора обезбедити равнотежу традиционалног и иновативног. Пука окренутост школе самој себи, савремености и доживљајима који су у складу са принципом погрешно схваћене прилагођености деци сузила би могућност младих људи да учествују у свету и одузела деци њихову будућност. Учешће усмерено само на садашњи тренутак и на уживање затворило би децу у вечну садашњост: самодоживљене парадигме би представљале врхунац. Образовање под светлошћу хришћанског хоризонта и стицања у контексту знања, умећа и расуђивања се стога не своди само на избор вредних наставних садржаја који треба да укажу на своје специфичне профиле, већ треба да мотивише ученика за процес самосталног учења и самоодређивања кроз облике васпитне наставе и повезивања знања, вредности и моралног расуђивања, стручности и морала изван уских граница једног предмета: Бављење питањима етике и трансценденталности помаже младим људима, и то посебно у савременом животу, да истражују смисао живота уопште и властитог живота у њиховој прегледној сложености. Без бављења тим питањима млади људи би у фази одрастања изгубили једну битну димензију људског постојања – трагање за одговором на питања као што је оно: због чега живимо, да ли се нашом смрћу све завршава, шта је Бог, стварање, срећа, страх, патња, кривица, грех, коначност, бесконачност.. На тај начин је настава из природних наука, чији потенцијал за решавање проблема, као и шансе које из њега проистичу у стању да објасни где су њени ризици и ограничења, као и са тиме повезане етичке опције и последице, а настава музике и естетике може да утре емотивно афективан приступ свету, док настава у областима књижевности, историје и филозофије може да послужи као увод у различите облике срећног живота, као и у непостојаност цондитио хумана, у свет у којем вас могу завести учења о спасењу, може вас научити да се не може постићи све, да се не влада свиме, већ да је саставни део живота и неуспех, коначност, понизност, да поседовање није замена за постојање, нити је туђе мишљење замена за властито, да дух времена и савременост нису исто, и да, коначно, Ја, како у приватном тако и у друштвеном животу увек подразумева и Ти. И у времену технологије генетског инжењеринга и истраживања мозга остају да важе стара хуманистичка питања инспирисана религијом као што су она: шта треба да знам, шта треба да радим, чему могу да се надам, шта је човек? Уставом предвиђеној настави о вери, у том контексту, припада посебан значај, т.ј. верској настави о свим уставом признатим религијама. Погрешно је мислити да је школа у стању да се избори са друштвом које је окружује (медији, политика), као и да се сугерише да би сви образовни проблеми били решени када би све школе у техничком смислу биле опремљене на најбољи могући начин. Оваквим начином вођења расправе ради стицања алибија политика и привреда напуштају озбиљну расправу о образовању. То се, пре свега, односи на васпитање. Усвајање основних вредности и врлина увек зависи од постојања узора, у породици и међу професорима. Стога одлучујућу улогу не играју наставни концепти, већ стручни и квалитетно образовани педагози, који су у стању да децу образују и васпитавају кроз дијалог, а не траже се тренери и руководиоци учења. Школа, на крају крајева, може бити успешна само као васпитна заједница која функционише у спрези са родитељима, а може бити добра школа, када је реч о питањима васпитања, само кроз партнерско садејство. Сама школа може бити комплементарна, може покушати да реши друштвене недостатке на тај начин што ће развијати свакодневну школску културу кроз покушај живљења хришћанских начела и наде у будућност. При томе, васпитање не треба мешати са прихватањем свега. Васпитање које почива на хришћанској одговорности значи постојање јасних правила, санкција, као и пружање смерница и руковођење. Надам се да сам на основу примера из области политике коју ваља водити у сфери образовања и васпитања успела да објасним на који начин „Х“ у називу наше странке утиче на формулисање политичких циљева и како у конкретној области изгледа политика која проистиче из хришћанске представе о човеку. Радујем се што смо се током протеклих десет година тако интензивно бавили питањем тог „Х“ у називу наше странке. Радујем се јер смо, с једне стране, својим политичким принципима и визијама посветили дужну пажњу, а с друге, зато што смо данас у бољој позицији када грађанима треба да објаснимо како ваља разумети значење тог „Х“. То „Х“ не представља цркву. ХДУ није везана за једну цркву. Ми, међутим, стално тежимо ка дијалогу са црквама, испитујемо њихове ставове о најважнијим политичким темама и покушавамо црквама да објаснимо своје политичке одлуке. То „Х“ чини основу наше политике. Оно не стоји у имену наше странке да би означило политику за људе, већ политику са људима, И то управо зато што је наше деловање одредила хришћанска представа о човеку. То „Х“ не представља доказ квалитета наше политике. То „Х“ представља велики изазов у односу на нашу реторику и деловање. Тај изазов не желимо да избегнемо. Са тим изазовом желимо да се суочимо. По том питању у нашој странци постоји општи консензус, и тај консензус оличава нашу странку. То „Х“ је одлучујући интегративни чинилац нашег заједничког рада. Оно не представља хришћанску политику – јер нешто такво стварно не постоји, већ политику којом се бавимо на основу своје хришћанске одговорности. Штефи Ламерс Хришћанско Демократска Унија - Немачка (CDU)
Back to Blog
Pismo parohu10/2/2013 Dragi Custodise! Od majke Werhahn dobio sam priloženi članak oca Pribilla s molbom da se o njemu da sud. Pošto ja nemam adresu oca Pribilla, a majka Werhahn mi je saopćila da je preko Tebe dobila ovaj članak, vraćam ti ga u prilogu, s molbom da se dostavi ocu Pribillu. Ja ne bih pustio da izađe ovaj članak. Po mome mišljenju, njemački narod, a i biskupi i kler nose ogromnu krivicu zbog događanja u koncentracijskim logorima. Tačno je da se poslije možda nije imalo više šta da se uradi. Krivica je učinjena ranije. Njemački narod, a i biskupi i kler velikim dijelom, upustili su se u nacionalsocijalističku agitaciju. On se skoro bez otpora, čak djelomično s oduševljenjem, izjednačio na svim područjima koja su označena u članku. U tome leži njegova krivica. Ali uostalom također se znalo – da se i nije znalo za događanja u logorima u njihovoj punoj mjeri – da su lična sloboda, svi pravni principi gaženi nogama, da su u koncentracionim logorima činjene velike grozote, da su Gestapo, naše SS trupe, a dijelom i naše trupe u Poljskoj i Rusiji postupali s besprimjerenim grozotama prema civilnom stanovništvu. Pogromi Jevreja 1933. i 1938. su se dešavali potpuno javno. Mi smo oficijelno obznanili umorstva talaca u Francuskoj. Dakle, odista se ne može tvrditi da javnost nije znala da su se nacionalsocijalistička vlast i vrhovna komanda stalno ogriješili u principu o prirodno pravo, o Hašku konvenciju i o najjednostavnije naloge čovječnosti. Vjerujem da bi, da su biskupi svi zajedno jednog određenog dana javno s propovjedaonica zauzeli stav protiv toga, oni mogli mnogo toga da spriječe. To se nije desilo i za to nema izvinjenja. Da su biskupi zbog toga dospjeli u zatvor ili u koncentracione logore, to ne bi bilo šteta, naprotiv. Sve se to nije desilo i zato je najbolje da se šuti. Ja znam sigurno da se preminuli Papa (Pio XI, prim. prev.) tačno slaže s mojom osudom. Kako misli sadašnji Papa, ne znam. Mnogo hvala za odašiljanje i srdačni pozdravi. Tvoj Adenauer Konrad Adenauer, pismo dr. Bernhardu Custodisu, parohu u Bonnu, 23. februara 1946. Izvor: Konrad Adenauer, Briefe über Deutschland 1945-1955. Eingeleitet und ausgewählt von Hans Peter Mensing aus der Rhöndorfer Ausgabe der Briefe. München 1999, str. 40-42. S njemačkog preveo Mario Kopić Peščanik.net, 27.01.2012.
Back to Blog
Према тумачењу програма ЦДУ - а, личност се по свом постојању и значају налази испред државе.
Достојанство човека, његова слобода и самосталност одређују границе моћи државе, али и њену оријентацију. Човекова слобода не подразумева непостојање граница и самовољу, она сваког обавезује да у упражњавању сопствене слободе има у виду своју одговрност према суграђанима и целом народу. Суштинска основна реченица програма наше партије, реченица од које полазе све премисе нашег програма, јесте кључна мисао хришћанске етике: човек поседује јединствено достојанство и вредност сваког човека је незаменљива. Из нашег основног става произилазе следеће мисли о односу између појединца и државе: држава не поседује неограничену моћ, њена моћ је ограничена досотојанством и неотуђивим правима човека. Већина нема произвољно и неограничено право над мањином. Мањина такође има права и обавезе: једнако право, правну сигурност и признавање основног значаја породице за народ, право жене на слободан избор у професионалном и јавном животу. Мислим да из мог досадашњег излагања произилази зашто се називамо хришћанским демократама. Хришћанским демократа се зовемо због тога што смо дубоког убеђења да само демократија, која своје корене има у европском и хришћанском погледу на свет, у хришћанском природном праву, у основама хришћанске етике, може да оствари велики задатак васпитања немачког народа и његов поновни успон. Називамо се унијом због тога што желимо да све који живе на овој територији ујединимо у политичком раду без обзира на њихову веросповест. Аденауер, Конрад: Избор из говора од 1917. до 1967. Приредио Ханс - Петер Шварц. Штутгард, 1975. Др. Јохан Кристијан Кеке, Хришћанско -демократска идеја, Основни принципи, историја, организација, Фондација Конрад Аденауер, 2008, 36 стр
Back to Blog
Основни принципи Уније10/2/2013 Из хришћанског веровања не може се изнедрити неки посебан политички програм. Али, оно нам својим разумевањем човека нуди етичку основу за одговорну политику. На овој основи могуће је заједничко деловање хришћана и нехришћана.
1. Хришћанска слика о човеку Прва и основна претпоставка хришћанског разумевања човека јесте да човек није случајна и безначајна природна појава већ је човека створио Бог. Хри-шћанство човека разуме као огледало Бога. Човека је, међутим, Бог, за разлику од остатка света, створио као личност. Ово значи да он има разум и да је способан да буде слободан. Бог је човека створио као личност са задатком да чува и формира свет као и остатак друштвеног заједништва. Одатле произлази стваралачка напетост између слободе и одговорности. Човеку је дата слобода, али његова слобода се завршава код слободе другог (одговорност). Из ових претпоставки се издвајају четири елемента хришћанског разумевања човека: Неотуђиво достојанство човека На основу чињенице да га је Бог створио и сопствене јединствености као личности, човеково достојанство је неотуђиво. Достојанство му не могу одузети ни држава ни друштво нити неки појединац. Достојанство човеку припада увек и у свему. Човек поседује неотуђиво достојанство у свакој својој животној фази: пре рођења до самог краја живота. Човеково достојанство не зависи од његових успеха или неуспеха нити од процена других људи. Сваког човека ценимо као јединствену личност којом се не може управљати. Основним уставним правима штити се људско достојанство (цл. 1-19). Једнакост Из потврде достојанства сваког човека произлази једнакост свих људи. Достојанство једног човека није надређено или подређено достојанству других. Хришћанска слика човека каже да човек у човеку треба да види само себи равно, а не неко „више" биће, али и да увек треба да га види као себи равно, а не као ниже биће. Стога хришћанска слика о човеку сматра потпуно неприхватљивим разликовање «вредног» и «узалудног» живота. Различитост Људи су једнаки, али нису исти. У хришћанској слици, човека одређују његова личност и индивидуалност. Признавање ових разлика обавезно рађа зов за слободом. Држава у којој влада устав поставља себи за циљ да створи отворено и плуралистичко друштво и супротставља се свим покушајима негирања разлика (као што се то покушава у тоталитарном друштву). Несавршенство С обзиром да је човек разуман и слободан, он је и несавршен: може се преварити и може згрешити. Достојанство и слобода могу се очувати само уколико ниједном човеку не буде дозвољено да за себе мисли да је савршен. То у опхођену ЈЦи аругим људима знар: да од њих не треба очекивати да буду надљуди ни да никада не греше. 2. Основне вредности Хришћанска слика о човеку представља основу за вредности које одређују хришћанско-демократску политику. Из идеје о неотуђивости човековог достојанства изводе се људска права, чију заштиту гарантује неприкосновеност људског достојанства. л Сви цитати у сивом оквиру или у курзиву преузети су из основног програма ЦДУ-а из 1978. (програм из Лудвигсхафена'ј. Основне вредности условаљавају једна другу и међусобно се ограничавају. Ниједна вредност сама за себе не испуњава свој смисао. Срж политичке расправе јесте у правилном одређивању њихове тежине. Слобода Човекје створен да се слободно развија у заједништву са другима. Његова слобода почива на његовој стварности која надмашује људски свет. Човек је није створио сам нити ју је створило друштво. Човек није мерило свих ствари. Он не може сопственом снагом да оствари своју потребу да себи и свету да смисао. Он је оспособљен да доноси моралне одлуке. Одговоран је својој савести и, према хришчанском веровању, Богу. Дар и обавеза човекова је да свој живот и свет уређује у одговорној слободи. Ко за себе захтева слободу, мора признавати и слободу својих суграђана. Слобода других условљава и ограничава сопствену слободу. Слобода обухвата право и обавезу. Задатак је политике да човеку осигура неопходан простор за слободу. Да би се могао слободно развијати, Човек мора научити да живи у заједништву са другима. Право које чува људско достојанство обезбеђује слободу. Оно регулише уређен заједнички живот људи у слободи и миру. Солидарност Солидарност значи међусобно помагање пошто су појединци и друштво упућени на то. Солидарност повезује људе и представља основу сваког заједништва. Она је израз социјалне природе човека. Солидарност обележава међусобни однос заједнице и појединца. Заједница се залаже за појединца. Он има право на личну подршку и помоћ. То је његово право на солидарност. С друге стране, и појединац се залаже за заједништво свих. То је његова солидарна обавеза. Солидарност захтева лично ангажовање и даје му социјални смисао. Правда Правда подразумева једнака права за све, укључујући и оне којима је потребна помоћ да би остварили своје право. Право штити од самовоље и злоупотребе моћи. Право чини да слобода буде остварива и за слабије. Правда свима пружа исте могућности да се слободно развијају и преузимају одговорност за себе и друге. Правда захтева да се исто третира једнако, а различито неједнако. Правда укључује признавање личних напора и учинка. Свако треба да има могућност да сопственим радом поправи своје животне услове. Залагање сваког појединца мора да буде повезано са шансом на исплативу будућност. 3. Супсидијарност и хришћанска социјална етика Протестантска социјална етика и католичко социјално учење развијају се у XИX веку као реакција на друштвени слом индустријализације. Етика се претходно бавила искључиво тиме који су приступи и деловања појединца добри (индивидуална етика) или тиме која се држава може сматрати добром (политичка етика). Проме-ном економског и социјалног живота настала је потреба за етиком друштвеног заједништва у индустријском друштву. За обе вероисповести основно питање гласи: «Шта је добро друштво?» Протестантска социјална етика се при том ослања на рад теолога као што су Адолф фон Харнак и Ернст Трелч, док је католичко социјално учење углавном одређено тумачењем традиције (Аристотел, Тома Аквински), теорије природног права и пре свега папских енциклика (на пример «Рерум Новарум» папе Лава XIII, 1891. године или «Qуадрагесимо Анно!» папе Пија XИ, године 1931). Суштина хришћанског социјалног учења јесте појам супсидијарности. Остварење слободе захтева одговорно уређење живота по принципу супсидијарности. Због тога држава мора да се одрекне преузимања задатака које могу да обаве појединац или мање друштвене заједнице. Оно што грађанин може да уради сам, у породици или у добровољном заједништву с другима, треба да му се препусти. Идеја супсидијарности важи и у односима између мањих и већих заједница, као и слободних удружења и државних установа. Појам супсидијарности се изводи из латинског субсидиум = «резерва, замена». Овим се наслућује основна идеја супсидијарности: мање друштвене јединице (појединац, породица итд.) треба да буду актери друштвеног живота, оне треба да сопственом одговорношћу уређују живот. Држава и надређене друштвене јединице јесу, за почетак, само «резерва», тј. делују тек када мање јединице нису у стању да живе одговорно. У односу на мање јединице, држава има тек помоћну и услужну функцију. Принцип супсидијарности тако обухвата две компоненте: «приватно пре државног* и «мало пре великог«. Класична формулација принципа супсидијарности формулисана је у папској Енци-клики «Qуадрагесимо Анно», папе Пија XИ из 1931. Ова енциклика је, као што наслов каже, објављена 40 година после прве социјалне енциклике «Рерум Новарум» папе Лава XIII (1891.), која је увела нову епоху и позива се на њу. «Рерум Новарум» се бави опасностима по слободу појединца у индустријском друштву, а «Qуадрагесимо Анно» опасностима од тоталитарних државних диктатура. У енциклики 1931. стоји: «...Као што се појединцу не сме одузети оно што може да постигне сопственом иницијативом и сопственим снагама, тако се ни надређена заједница не срне окористити оним што су постигнућа мањих и подређених заједница.» Др. Јохан Кристијан Кеке Хришћанско -демократска идеја, Основни принципи, историја, организација, Фондација Конрад Аденауер, 2008, 11 - 14 стр.
Back to Blog
Позив на окупљање немачког народа
Националсоцијализам је унесрећио немачки народ на начин који је незапамћен у читавој његовој дугој историји. Он је немачко име наочиглед целог света обавио срамотом. Ово нам се никада не би десило да се велики део нашег народа није повео за грамзивим материјализмом. Тако су многи поверовали националсоцијалистичкој демагогији која је сваком Немцу обећавала рај на земљи. Без сопственог моралног ослонца, подлегли су расној охолости и националистичком заносу моћи. У спрези са мегаломанијом националсоцијализма јави/а се жеља за владањем међу милитаристима и великим капиталистичким произвођачима оружја. На крају се десио рат који нас је све одвео у пропаст. Једино што нас у овом часу може спасити јесте искрено освешцење хришћанских и европских вредности које је немачки народ некада неговао и које су га чиниће великим и поштованим међу европским народима. Стога прекинимо диктатуру и тиранију, појам надчовека и милитаризам! Нека се поново роди слободан народ, чија је основна вредност поштовање људског достојанства. Треба да се створи нова Немачка која се ослања на право и слободу. Наша омладина треба поново да научи да дух, а не моћ одражава част Немачке у свету. Стога и духовни ствараоци треба да поново задобију поштовање које приличи њиховој стваралачкој способности. Наш друштвени живот треба да води истина, искреност и верност датој реци. Лаж, претварање, лицемерје, та куга хитлеризма, нека се никада више не врати. Социјална правда и социјална љубав треба да обједине нову народну заједницу која ће умети да повеже богомдану слободу сваког појединца и потребе заједнице са захтевима заједничког благостања. Тако заступамо искрени хришћански социјализам који нема ничег заједничког с погрешним колективним циљевима супротстављеним суштини људског бића. Имамо чврсту вољу да успоставимо социјални поредак који је у складу са демократском традицијом немачке историје као и са ширином и духом хришћанског природног права. Веровањем у живог Бога клањамо се његовим заповестима, јединим и истинским заштитиницима социјалног поретка и заједнице. На почетку овог великог дела одајемо почаст погинулима на бојним пољима и под рушевинама наших села и градовима. Са страхопоштовањем се клањамо сведоцима хришћанске вере и грађанске слободе који су били жртве националсоцијализма. Духом сједињени с покојнима, чврсти смо у одлуци да у оквирима царства свим снагама служимо немачком народу. Због тога смо се ми, хришћанске демократе Немачке, окупили и донели следеће смернице за обнову наше домовине. 1. Признаје се духовно достојанство човека. Човек се цени као личност одговорна за себе, а не као бледи део заједнице. 2. Породица је основа социјалног животног поретка. Њен животни простор је свет. Она по природи има своја сопствена права која су под посебном заштитом државе. 3. Правда је темељ државе. Поново се успоставља правна држава. Суд ство је независно и слободно. Његова основна водиља је закон, пред којим су сви једнаки. 4. Сваки Немац има право да своје мисли износи слободно, усмено и пи смено, у оквиру постојећих закона. Обезбеђује се с/обода удружива ња и окупљања. 5. Сва верска опредељења су слободна и јавно призната. 6. Природно право родитеља да васпитавају своју децу јесте основа школе. Њега обезбеђују верске школе за све верске заједнице признате у др жави као и хришћанске опште школе са верском наставом као редовним 7. Културно стваралаштво мора бити ослобођено сваке државне принуде. Његова основа је немачка хришћанска и европска традиција. Искључује се свака врста расног култа. 8. Одбијамо централизам као немачкој традицији стран. Немачка се дели на самосталне слободне покрајине. Њихово заједништво има форму слободног републиканског савеза. 9. Поново се успоставља традиционална немачка самоуправа општина и про винцијских удружења. Управљање државом мора се поједноставити. 10. Гарантује се право на власништво. Власнички односи се уређују у складу са основама социјалне правде и захтевима општег благостања. Пра ведном расподелом имовине и социјалним регулисањем зарада треба онима који немају имовину омогућити да је стекну. Заједничка имови на се сме увећати онолико колико то захтева опште благостање. Пошта, железница, рудници угља и прозводња енергије искључиво су јавне услуж не делатности. Банкарство и осигурање подлежу државној контроли. 11. Циљ привреде је да задовољи потребе народа на основама слободног самоуправљања. Отклања се владавина крупног капитала, приватних монопола и концерна, а задржавају се приватна иницијатива и сопствена одговорност. Средња и мала предузећа се стимулишу и умножавају. 12. Људски рад се цени као достигнуће засновано на врлини, а не као пука роба. У налету велике потребе за радницима треба омогућити учешће свих који су вољни да раде на изградњи немачког животног простора. Услови рада и плате регулишу се колективним уговорима. Одрасли радни човек има право на надокнаду која му омогућава заснивање и издр жавање породице. Социјална давања се задржавају. Мора се обезбедити оснивање синдиката и осталих видова професионалног заступања запо слених. 13. Снажно сељаштво представља темељ здравог народа. Планским него- вањем свих грана пољопривреде треба повећати принос и обезбедити исхрану нашем народу. Прави/но осмишљеним насељавањем унутраш њости треба увећати број самосталних пољопривредних добара и малих пољопривредних газдинстава. 14. Занатство представља самосталну и равноправну делатност, са инду стријом, пољопривредом и трговином. Унапређује се занатско задру- гарство. Задржава се самоуправљање у занатству. 15. Растуће бреме настало после катастрофалног Хитлеровог режима биће равноправно расподељено у складу са социјалним критеријумима. Ратна одштета ће као заједничко оптерећење бити распоређена на цео народ. Она ће одговарати имовини и приходима појединца. Одговорни за рат и његово продужавање неће добити надокнаду ратне штете. На добит из времена националсоцијалист/чке коњунктуре, као и на ратне приходе, биће примењен посебан порез. 16. Порушени градови и села биће обновљени. Управљаче се постојећим про стором за становање. Правилно осмишљеним програмом изградње биће створен нов простор за становање. Велики градови ће бити растерећени изградњом здравих средина изван града. Подржаће се изградња поро дичних кућа. Избегаваће се неадекватни помоћни животни простори. 17. Из демократије потичу све форме јавног заједничког живота. Злоупотре ба демократије, поготово у недемократске сврхе, неће се толерисати. Држава штити себе и своје институције, свим средствима која јој стоје на располагању. 18. Парламент ће бити биран на општим, равноправним, тајним и директним изборима. 19. Јавни живот и целокупна привреда биће очишћени од непоузданих елеме ната. Поново ће се успоставити систем с поузданим службеницима лојал ним држави. 20. Основу спо/јне политике Немачке чини поштовање других народа и при државање склопљених споразума. Став да је политика насиља и рата не само грех према сопственој домовини него и злочин против човечности мора постати општенародно добро. Немачка мора постати водиља у жељи народа за вечним миром. Немци и Немице! Ово су смернице хришћанских демократа Немачке! Окупите се око њих! Помозите да заједно изградимо нову и лепшу Немачку на чврстом темељу хришћанства и европске културе. Келн, јуна 1945. НЕМАЧКИ НАРОДЕ! У најтежој катастрофи која је икада задесила неку државу, странка Хришћанско-демократска унија Немачке из огромне љубави према немачком народу позива хришћанске, демократске и социјалне снаге на уједињење, на сарадњу и на изградњу нове отаџбине. Из хаоса кривице и срамоте у које нас је увукло обожавање једне злочиначке авантуре могућ је настанак поретка у демократској с/ободи само ако се окренемо културно-моралним и духовним снагама хришћанства и тај извор снаге сасвим приближимо нашем народу. Наш задатак је неизрециво тежак. После 1918. године политичко руководство спаси/о је органе државног, културног и привредног живота од војне пропасти. Неуништени градови и села, фабрике, радионице, поља и шуме остали су нам као основ за постепено уздизање народа. Данас се, међутим, налазимо пред страшним нас/едем, пред рушевинама моралних и материјалних вредности. Овога пута је бескрупулозни диктатор са својим присталицама водио разуздан рат све до последње капи крви нашег народа. Хитлерје оставио за собом земљу у рушевинама. Лажним националним фразама и празним залагањима за мир преварио је сопствени народ и све туђе народе и срамотно з/оупотребио идеализам наше омладине. Тако је наша омладина, верујући да се бори за своју домовину, постала жртва потпуно неразумног руководства. Велика је кривица широких кругова нашег народа који су сувише лако пристали да буду Хитлерови помагачи и саучесници. Свака кривица захтева покајање. Са свима онима који су се огрешили, пати и велики број Немаца чија је савест остала чиста. Они нису успели да се изборе против силе и терора. Борци истинског демократског опредељења, протестантски и католички хришћани, многобројни јеврејски суграђани, мушкарци и жене из свих слојева народа, патили су и губили живота због тог терора. У духу њиховог нас/еђа, уједињени у истој љубави према нашем народу, препознајемо своју дужност да са овим народом кренемо путем покајања,путем препорода. Страховита размера неправде коју је са собом донело Хитлерово вре-ме, обавезује на то да се кривци и њихови помоћници одлучно, праведно, али без освете и без казне. Уместо изопачене државне заједнице Хитлеро-вог времена треба сада створити истински демократску државу која се ослања пођеднако на обавезу народа да буде лојалан, да подноси жртве због општег добра и да му служи, као и на поштовање права личности, њене части, с/ободе и људског достојанства. Право мора поново да постане темељ читавог јавног живота. Уместо лажи: «Праведно је оно што користи народу», мора се потврдити вечита истина: «Народу користи само оно што је праведно«. Поново треба успоставити независност и правно уређење. Апел за праведним су-дијама пролама се као крик кроз читав немачки народ. Сваку самовољу и безакоње треба искључити. Никада више не срне настати Гестапо и његов терор. Јавни живот мора се одвијати у строгој штедњи и мора бити заснован на самоуправљању, слободној и добровољној сарадњи. Парламент треба да представља братску сарадњу пуну поверења између свих политичких партија које служе демократији и свих снага спремних да учествују и изградњи. Захтевамо јавни живот ослобођен лажи, масовне хистерије и масовног ширења мржње, као и одговорно новинарство којем жеља за истином представља врховни закон. Захтевамо духовну и верску слободу, независност свих црквених заједница и јасно одвајање црквених и државних задатака. Право родитеља на васпитање деце мора бити загарантовано, омладина мора бити васпитавана у духу поштовања Бога, старијих и искуснијих. Верска настава коју води црква представља саставни део васпитања. Својим фаталним учењем о расној мржњи и хистеријом народа, Хитлер је затровао велики део омладине. Она мора да поново истински спозна моралне вредности. Наука и уметност морају се слободно развијати, а учење истинског хуманизма, чији заговорници потичу из Немачке, али припадају читавом човечанству, треба да помогне у поновној моралној изградњи нашег народа. Немерљива беда у нашем народу приморава нас да поново изградимо свој привредни живот, обезбедимо посао и храну, одећу и кров над главом без обзира на личне интересе и привредне теорије, следећи строго планирање. ПРОГРАМ ЗА ХЛЕБ, КРОВ НАД ГЛАВОМ И ПОСАО има апсолутну предност. При томе је нужно да рудна богатства пређу у државно власништво, како би се држава за сва времена заштитила од илегалних утицаја привредних моћника. Рударство и друге монополске значајне области наше привреде морају да буду подређене државној власти. Ми се залажемо за приватно власништво које обезбеђује развој личности, али истовремено подразумева и осећај одговорности за заједницу. Индустрија, трговина и занатство морају суштински сарађивати на поновној изградњи и стога их треба плански подржати. Захтевамо пуну заштиту и могућности ширења за самостално занатство, које се након уништења многих индустријских предузећа налази пред новим, великим задатком. Планско насељавање села мора, уз помоћ великих газдинстава, омогућити што је могуће већем броју Немаца да имају сопствеу земљу и да самостално раде. Привредно обезбеђење рада слободних се/јака и пољопривредника представља саставни део сваке трајне политике изградње и захте-ва јак развој задругарства на селу. Ххшћанским и демократским законима живота у држави и друштву одговара слободно удруживање свих стваралаца. Стога поздрављамо заједнички синдикални покрет радника и запослених ради остварења њихових привредних и социјалних права. Признајемо снагу коју радници преносе на читав народ. Свесни смо одговорности коју имамо према слабима и болеснима, према жртвама рата и Хитлеровог терора и према онима којима треба посебна брига. Хуманитарни рад се мора неометано развијати. Поручујемо мајкама и запосленим женама да ћемо учинити све како би се ускоро олакшао њихов живот у тихом херојству све теже и теже свакодневнице. За односе са другим народима желимо да важе исти принципи слободе и правде као и за наш лични живот и живот у нашој држави. Лојално испуњавање наших обавеза проистеклих из изгубљеног рата и изузетна напетост унутрашњег опоравка треба да буду основе за крчење пута ка поверењу и сарадњи са другим народима. При томе се надамо разумевању окупационих снага за безграничне проблеме немачког народа, као и њиховој конкретној помоћи како би се поново покренула немачка привреда. Потресени стојимо поред свежих гробова наших мртвих. Нећемо заборавити наше ратне заробљенике. На рушевинама наших кућа, наших села и градова одајемо почаст и жртвама народа око нас са којима смо људски и хришћански повезани. И заклињемо се да ћемо уништити све оно што је изазвало страховите крваве жртве и ужасан јад и да ћемо учинити све што је могуће како би се човечанство убудуће сачувало од такве катастрофе. Немци и Немицел Позивамо вас да оставите иза себе све што вас раздваја. Одазовите се позиву у велику партију која жели да заједно са осталим партијама нове демократије ради на изградњи Немачке. Позивамо омладину која је тешко погођена ратом и пропашћу, а која је посебно дужна да учествује у изградњи будућности. Позивамо жене и мајке без чије се снаге доказане у муци не може ићи у правцу спасења нашег народа. Позивамо све који желе да стану иза нас и наше воље за изградњом. Испуњени вером у Бога желимо да својој деци и унуцима створимо срећну будућност. Берлин, 26. јуни 1945 . Андреас Хермес ВВилхелм Хап Петер Хенсен Артур Херцог Ернст Хилзе Паулус ван Хузен Јакоб Кајзер Хајнрих Кроне Ернст Лемер Ото Ленц Ханс Лукашек Елфриде Небген Ото Нушке Рудолф Пехел Еберхард Плеве Фердинанд Сауербрух Валтер Шрајбер Мартин Шваб Хилдегард Сте/е Теодор Штелцер Хајнрих Вокел Рајнхард Мелер Катарине Милер Хајнрих Ф. Алберт Ханс Фон Арним Едуард Бернот Теодор Бонер Емил Довифат Маргарете Елерт Јозеф Ерзинг Јохан Ојденбах Фердинанд Фриденсбург Вили Фукс Ото-Хајнрих фон дер Габленц Граф Јорк фон Вартенбург Седиште службе "Хришћанско-демократске уније Немачке"; Берлин Њ8, Јаегерстр. 59-60. Др. Јохан Кристијан Кеке Хришћанско -демократска идеја, Основни принципи, историја, организација, Фондација Конрад Аденауер, 2008, Београд, 37 - 45
Back to Blog
Хришћанска демократија у Русији10/2/2013 Закључак из истоимене књиге.
Деведесетих година XX века Русија је одустала од идеје масовног атеизма и прогласила слободу савести. Религија је постала слободна, али је њена зависност од тада актуалних политичких процеса била очигледна. Политичари који су долазили на власт, заинтересовани за масовну, максимално широку подршку, тежили су да иступају као заштитници не само и не толико групних, колико општенационалних интереса, интереса читавог друштва. Групни идеолошки интереси морали су бити представљени као општи. Религиозни системи, по правилу, имају општељудски карактер, и упоредо са идејама опште једнакости и социјалне правде јесу у стању да придају политичкој делатности друштвени призвук. Почео је спори процес десекуларизације политике, који је у почетку носио не толико смисаони, колико спољашњи, прагматични карактер. Истовремено, и то знатно интензивније, политизовале су се религиозне организације и пред себе су стављале два задатка: а) развитак преко продора у друштвени живот, б) утицај на друштвену свет, у складу са овим или оним религиозним концепцијама. Ови повезани процеси, на фону којих се родила хришћанско-демократска политика, упркос својој важности нису били одлучујући у формирању друштвених односа у постсовјетском периоду. Зато је намера руске хришћанске демократије да одигра улогу алке (обједињавајућег фактора) која би повезивала власт, народ и религију, била неостварива. Истовремено, хришћанска демократија је постала један од кључних симптома уласка религије у политику, и њој припада заслуга у формулисању одређених принципа учешћа верника у друштвеном и политичком животу. Настанак руске хришћанске демократије изазвао је и касније историјске промене у животу руског друштва; друштвено супротстављање државном атеизму, општи процес политизације религије, карактеристичан за 90-те године, и законодавно утврђивање слободе савести. Руска хришћанска демократија ослањала се на идеолошку базу социјалног учења католичке цркве, протестантску утопистичку идеју социјалне јеванђелизације, као и на православну богословску мисао почетка XX века, антикомунистичку идеологију илегалних, андерграунд хришћанских организација и програмске документе западних хришћанско-демократских партија. Који су разлози ишчезнућа хришћанско-демократског покрета са политичке карте Русије? 1. Одсуство хришћанско-демократске политичке традиције у Русији. Европске и латиноамеричке хришћанско-демократске партије прошле су неколико важних етапа развитка. Прво су се појављивале клирикалне партије, које су као свој циљ постављале праведно социјално преуређење. Они су преживеле периоде утопијских надања повезаних са идејом социјалне јеванђелизације, покушавале да претворе идеал Царства Божијег у неку технологију за „побољшање“ капитализма. Касније је на Западу директна зависност од црквених структура нестала, и хришћанско-демократски покрет почео је да се структуира као савез различитих делова хришћанског света, којем се могу приближити и представници других религија, као и неверујући људи. Руска хришћанска демократија је, због историјских околности, била принуђена да копира ову последњу конструкцију, не доживевши цео процес свог раста и настајања. 2. Одсуство сопствене идеологије. Политичка идеологија може да освоји присталице само уколико поштује специфичне национално-државне особине, у складу са којима предлаже неке технологије које могу побољшати живот грађана. Хришћанска демократија се није изборила са задатком стварања оригиналне идеологије – руске и хришћанско-демократске у исто време. У интервјуу за новине Невско време, један од лидера ХДС, Виталиј Савицкиј, признао је: „Перспектива развитка хришћанске демократије у Русији чини нам се реалном, али и веома далеком. Нажалост, данашња свест људи боље усваја принципе клирикалног прилаза.“ 3. Одсуство социјалне базе. Велики темељ хришћанске демократије у Русији, ако узмемо у обзир европско искуство, могао би бити средња класа. Али њено формирање је било закочено економским моделом који је власт прихватила. ХДС је била принуђена да се обраћа сиромашним слојевима, али они су заштитника својих интереса видели у КПРФ (комунистичка партија руске федерације). Постсовјетској руској буржоазији хришћанске демократе нису биле потребне. Она је била заинтересована за директне контакте са официјалним црквеним структурама, које су имале утицаја на власт. Осим тога, контакти са званичном црквом дозвољавали су „новим руским“ (то су они њихови богаташи, скоројевићи) да нађу краћи пут до руског естаблишмента, којем још од Стаљиновог времена припадао епископат РПЦ МП (руска православна црква московске патријаршије). Покушаји ХДС да апелује на хришћане различитих конфесија нису успели, јер су унутар самог руског хришћанског света постојале озбиљне противречности. Тежња РХДП (Руски хришћански демократски покрет; у оригиналу РХДД) да присталице државне идеје обједини под знамењем хришћанске демократије није могла да заживи, будући да је за њих хришћанство (православље) било само споредни фактор. Они су рађе прилазили комунистичким или националистичким партијама. 4. Одсуство подршке од стране главне цркве – РПЦ МП. Хришћанска политика – политика која се позива на религиозне идеале – могла је да успе само у случају да су лидери партија могли да сакупе значајне богословске основе за политичку делатност. Како су те основе позајмљене из западне традиције, оне су остале туђе за православне вернике, јер се они оријентишу на традиције сопствене цркве која није износила званичне судове о месту хришћанина у друштву. У практичним политичким деловањима црква је контактирала непосредно или са влашћу, или са партијским структурама, способним да утичу на власт. Како у првој половини 90-их година још увек није било формулисано званично социјално учење Руске Православне Цркве, није било могуће ни да се православље повеже са појмовима демократије. Као последица – губитак православаца у нивоу социјалне базе. Другим речима, у основи руске хришћанске политике може се налазити само комплекс идеја који је „освећен“ од стране православне цркве. Осим тога, не треба заборавити да се средином 90-их година приврженост демократским принципима у свести масе (народа, већине) схватала као противречна православној црквености. Појавила се дилема. Ако су хришћанске демократе по свом усмерењу првенствено демократе, они (као партије Огородњикова и Савицког) разводњавају своју хришћанско-православну специфичност. Ако су хришћанске демократе, пак, пре свега православни, онда они (као што је то случај са РХДД) постепено губе своју демократску оријентацију, претварајући се у једну од национално-државних партија, за које је хришћанска црква један од инструмената за учвршћивање националне државе и за грађење нове државности. На оба ова пута партије су се лишиле специфичног хришћанског карактера. Коначно, идеје хришћанске демократије су се, на путу свог ширења од центра ка регионима (периферији), изобличавале, распадале и користиле се маргиналним политичким формацијама које су стварале секте (секте су стварале формације, не обрнуто). У центру су се појавиле нове тенденције, и политизација религије на крају XX и почеку XXI века настављала се по конфесионалном принципу: почело је структурисање политизованих протестантских и православних организација. Анализа тог перода руске хришћанске политике захтевала би посебну књигу. Ипак. Да ли је у савременој Русији могућа аналогија западно-хришћанске демократије као политичке идеологије и праксе, на основу православне традиције? У корист позитивног одговора на ово питање говоре следећи фактори: Као прво, у интелектуалном наслеђу Русије чува се историјска традиција хришћанске социјалне мисли, а у широкој друштвеној средини постоји висок степен поверења према Руској православној цркви. Особености националног менталитета имају паралелу у црквеном учењу о саборности, богоподобности личности, улози мирјана у друштву. Као друго, ми пратимо интензиван процес разраде и формулисања православног социјалног учења. Прва етапа тог посла завршила се са појавом Основа социјалне концепције РПЦ (2000), друга етапа – са појавом Зборника моралних принципа и правила управљања (2004). При изучавању ових докумената примећује се њихова садржајна блискост постулатима и принципима социјалне етике других хришћанских цркава. Обраћање вредностима православља при формирању политичке идеологије не претпоставља конфесионалну или религиозну затвореност. Таква идеологија или систем социјалне етике, оријентисан на прихватање од стране већинског дела руског друштва, мора да уважава вредности других религија народа Русије. Треба имати у виду да разрада и формулисање политичке идеологије ослоњене на православне хришћанске вредности, које су типски сличне феномену западне хришћанске демократије, не може бити део Цркве као сакралне или чак социјалне институције, јер Руска православна црква принципијелно позиционира себе изван поља политике, као такве. Сличан задатак предстоји данас пред самом политичком мишљу, која је позвана да испољи оне елементе црквеног учења који могу бити „преведени“ на језик политичке теорије и социјалне етике. Истовремено, такав рад мора да се спроводи у садејству са представницима Цркве и са учешћем православних мирјана. Испуњавање овог задатка захтева труд „саборног разума“ (у смислу заједничког), планске делатности свих заинтересованих политичких и интелектуалних снага – само у том случају она има шансе да успе. Општи задатак може бити означен на следећи начин: именовање и формулисање општих вредности које су у складу са руском православном традицијом и фундаменталном хришћанском традицијом у целини, а које би могле постати формирајући фактор основна социјално-етичких норми и консолидовања руског друштва. Коначно, реч је о систему представа, норми и приоритета, који носи не карактер религиозног учења, већ практично оријентисане политичке теорије, иако се ослања на вредности које имају религиозно порекло и основу. Александар Шчипков Преузето са сајта: http://www.religare.ru/2_10829.html Превела са руског: Олга Јокић
Back to Blog
“Народ који има лошу представу о Богу,
има и лошу државу, лошу државну управу, лоше законе.” Хегел Расмотрили смо три главне идеологије, тачније – групе идеологија, међу којима се водила борба последња два века. Можемо ли рећи да је нека од њих дефинитивно победила или дефинитивно разрушена? Све оне постоје и у садашњем времену, те се о победи неке од њих не може говорити. Свака од њих је на неки начин рањива. Пракса примене ових идеологије у политици у свим случајевима даје како привремено позитивне, тако и привремено негативне резултате. Уместо комунизма, социјализма и национал-социализма, створиле су се најжешће диктатуре. Патриотизам се никада није јављао самостално: патриоте су биле и фашисти, и касније комунисти. Највеће право да себе сматра победничком идеологијом има либерализам. «Никакав трећи систем није могућ. Не може постојати несоцијалистички систем без предузимачке користи или губитка... Људи су дужни да бирају између капитализма и социјализма. Они не могу избећи ту дилему». - тако говоре најтврђе присталице либерализма. Ипак, победивши политички, либерализам (и не само код нас) доводи до контрастног противпостављања богатих и сиромашних, до социјалних потреса. У Европи, у последње време, скупиле су силу радикалне групе, редовно изазивајуће немире у оним местима где се скупљају силни овог света. Они оптужују капитализам за похлепу, за пренебрегавање интереса човечанства. Постоји заједнички разлог рањивости ових идеологија, и он се налази у духовно-наравственој сфери. Тако је комунистички тоталитаризам пао не само зато што је почела да опада производња, а пре свега зато што се распала лаж, на којој је био изграђен комунистички систем. Све поменуте идеологије обједињује једно: њихов морал је изграђен на ван-религијској основи. Све оне или одричу Бога, или Га склањају у страну од својих социјалних, политичких и економских циљева. При том се не узима у обзир да незадовољена религијска потреба друштва неизбежно приводи ка боготворењу у почетку саме идеје, а затим и њеног носиоца. Појављује се идол, појављује се нова паганска вера. Историја човечанства пуна је примера појаве и неизбежне пропасти идолатрије. И паралелно с тиме у историји постоји хришћанство као религија, како светоназор, као наравствена основа идеологије, током две хиљаде година доказавше како своју способност за живот, тако и своју благотворност за човечанство. Пре две хиљаде година распели су на крсту Човека. Мало потом, убили су једанаест од дванаест Његових ученика. После триста година, идеје исказане Исусом Хрисом захватиле су читаву Римску империју. Данас хришћанство влада умовима милијарди људи. Земље које су постигле највећи успех у стварању благопријатних за човека услова живота – то су хришћанске земље. Логика говори да ће идеологијом будућности постати она идеологија која своје корене пусти управо у хришћанству. Какву аргументацију против хришћанства подижу либерали? Апсолутизирајући слободу, они сматрају недостојним човека потчињавање било каквој, па и Надчулној супстанци. Они говоре: «Усађујући своју идеологију, застрашујете човека присуством надстворења које све контролише». На ово је питање прекрасно одговорио Архиеписком Михаил (Мудјугин): "Ни о каквом застрашивању не може бити ни речи од времена Христа. Христос је говорио: не бој се, само веруј. Ове се речи понављају у Јеванђељу много пута. Верујући људи чино добро и уклањају се од зла, идући тројим путевима. Један је пут ропски: човек се боји да ће бити кажњен за зло које чини, и зато се уздржава од зла. То је оно што се назива застрашивањем. Да, многи људи имају страх Божји, и слава Богу: то је боље, него чинити зло, не бојећи се ничега. Оно дете које се боји слања у ћошак понаша се примерно, и ко ће рећи да је то лоше? Други је пут виши и радоснији. То је пут стремљења добијању награде. То већ није пут роба, него најамника. Човек чини добро и уздржава се од зла будући убеђен да ће га Бог за то наградити, и да ће у будућем животу добити вечно блаженство, вечиту радост. То је већ боље, неупоредиво веселије од страха да ће те тући, пребијати и мучити, па још вечно. И на крају, трећи пут, који Свети Оци, посебно Григорије Богослов, сматрају највишим и најлепшим, то је пут слободе од страха и од егоистичног стремљења добијању награде за свој труд. То је пут љубави. Љубав према Богу као источнику добра и правде. И одатле љубав ка окружујућим људима као створењима Божјим. То је пут најсветлији, најрадоснији. Јован Златоуст, описујући шта је љубав, говори да се све остале врлине достижу човеком уз велики труд, и уздржавање од нарушавања тих врлина је увек везано за неко страдање. Рецимо, човек склон преједању пости, и то му је тешко, и то му квари расположење. Уздржавање у полној сфери може такође бити веома тешко. А љубав – она је радосна, није везана ни за каква тешка и мучна преживљавања. Она је само светлост, само радост. Пут страха, иако је и он исправан пут, пошто такође води достизању вечног спасења, у овом је животу тежак, а пут љубави је светао. Одлично је рекао св. Антоније Велики: «Ја се уопште не бојим Бога, ја Га једноставно волим»". Следеће питање, које се поставља: «Зашто у Русији, мултиконфесионалној држави, управо хришћанство треба да постане основа идеологије?» Пре свега, зато што је то религија огромне већине наших родитеља и предака, зато што руска култура, у основи, има хришћанске изворе. Управо је хришћански светоназор прогласио слободу човека као вредност, саздао демократију, обезбедило процват западног света. Ако у недрима муслиманског света никне аналогна идеологија, неће бити проблема у њиховом сједињењу. Осим тога, овде треба одмах да се разуме, да се не ради о идеологији верујућих људи. Будућа идеологија обједињује људе који деле хришћанске вредности. Наравно, управо дубоко и осмишљено верујући хришћани усвајају ове вредности у свој пуноћи, стимулисани вероучењем. Али не без разлога се хришћанске вредности често називају општељудским, остављајући по страни питање њиховог порекла. У овој или оној мери њих, очигледно, дели већина човечанства. Верујући, или на путу ка вери – то већ није толико важно кад се ради о политичкој идеологији. Некоме се може учинити да западни људи мало личе на верујуће људе. Да, они слабо личе на наше православне старице. Нама су превише сугерисали да је Запад потпуно атеистички. Али није тако. Просто њихова религиозност не боде очи. Али су тамошњи храмови недељама напуњени, практично су сви крштени, изучавају религију у школама, бракове освећује Црква. И најважније – нису били подвргнути тоталној атеистичкој обради током живота три поколења. Код њих је то у крви – хришћанска култура, хришћанска наравственост. Немачке хришћанске демократе, руковођене Конрадом Аденауером и Лудвигом Ерхардом, не би дошле на власт после рата и не би створиле «немачко чудо», да у немачком народу није било вере, појачане покајањем. А ни нама, нашем народу, покајање не би сметало. За пасивно саучествовање, за равнодушност, за ситни кукавичлук, за родитеље и дедове, одступнике од вере. Религиозном човеку ту нема шта да се објашњава. Али то не треба бити колективно, званично покајање. Покајање пролази кроз душу човека. И главни резултат покајања треба да буде ослобађање од самообмањивања, исконског порока нашег друштва. Само ослободивши се привржености том друштвеном строју, који нас је бацио у пучину страдања, том друштву које је допустило десетине милиона жртава, можемо ступити на достојан и прави пут. Можда је главна препрека зачетка и развитка хришћанско-демократског покрета у Русији то што су у друштву изражене многе претензије ка Руској Православној Цркви. Потребно је одмах рећи да су и претензије с једне стране, и неумерено славословље с друге подједнако неумесни, поготово кад долазе свана. Пре критике Цркве, мора се спознати какво је насиље он претрпела током седамдесет година – од распиривања од стране органа НКВД обновљенског раскола двадедетих година [XX века, прим. прев.], преко физичког уништења огромне већине свештенослужитеља тридесетих, до жестоке кадровске политике послератних година. За зарастање ових рана потребно је време. Ипак, не ваља уопште не говорити о стању Цркве. Све што се у Русији догодило од 1917. године, објашњава се, пре свега, најдубљом духовном кризом, и губитком вере од стране народа. Не може се ширина и дубина минулих рушилачких процеса објаснити само злонамерном делатношћу бољшевика. Одваљивали су крстове са храмова наши рођени ивани, сродство не памтећи. Упоредимо себе с Пољском – тамо су религију пронели кроз све окупације, и кроз све тоталитарне режиме. Нису једноставна размишљања о узроцима несолидности вере, који су се појавили почетком XX века, и приводе, судећи по таквим философима и црквеним историчарима, као што је Сергеј Булгаков, самим изворима: X веку, примању хришћанства од стране кнеза Владимира. Примивши хришћанство од Византије, руско Православље је законзервирало њене традиције, и пре свега – односе са државом. Статус државне религије, неизбежно спрегнут са насиљем од стране државе, ставља Цркву у подређен положај, преобраћа Цркву у државно министарство религије. Насиље осећа и човек када његова припадност црквеној парохији и црквена дисциплина служе као гласна потврда његовог верног подаништва држави (мало њих се сећа, да је у царској Русији сваки чиновник био обавезан сваке године доставити потврду о причешћу). Ова ситуација изопачујуће делује и на свештенослужитеље, лишавајући их неопходности да се боре за сваку људску душу, и занимације мисионарском делатношћу. Свакој је држави својствено стремљење самоидентификацији, независности, упоређивање себе са другим државама. У Европи се та тежња у одређеној мери у разним епохама уравнотеживала стремљењима хришћанске Цркве ка јединству. Што се Русије тиче, њена је особеност у односу на Европу само садејствовала даљем радељењу Цркава. Нарушавајући јеванђелске заповести и упркос литургијским молитвама о сједињењу свих Цркава, у храмовима и црквеној литератури проповедао се изолационизам, сејало се непримање европејског хришћанства, утврђивала се искључивост руског Православља. «Света Русија», «Трећи Рим», «Народ-богоносац» - сва та самоназивања су резултат самообмане, тј. имају сасвим исту природу као и сада сасвим апсурдне пароле «живео совјетски народ, стројитељ комунизма». Крајњи конзерватизам и самоизолација као црквена политика у свим сферама православног живота довели су до јачања у Православљу таквих тежњи као што је обредништво, остаци паганизма, сујеверја. Вековима немењано богослужење постајало је све мање разумљиво верницима, претварајући се у апстрактно театрализовано дејство. Отворила се провалија међу црквеним и световним животом, верска култура народа је слабила. Криза Православља је постала чињеница крајем XIX века. Црква се показала неспособном одупрети се атеизму револуционара – рушилаца. У многочему, речено се односи и на наше време. Ево шта је писао архиепископ Михаил: «Међутим, Црква, оличена у својим делатељима, је прилично склона неправичном тријумфализму, самоуспокојавању и надмености. Црква не жели да примети своје “ранице”. Уверени у своју несавладивост као Тело Христово, црквени људи лакомислено распрострањују ту увереност и на црквену структуру, у којој се, осим Божанственог одухотворења, свом силом пројављује и дејствује човечанско начело, потврђено искушењима, грехопадањем и отпадништвом. У савременим условима Црква не треба да се преузноси, него да се учи смирењу и кротости...» Православље – то је грана хришћанства, дајућа пуноћу вере, имајућа моћни потенцијал, заложени Првоисточником. Неопходност следствених реформи се све више спознаје како и од стране православног света, тако и од стране клира. Формира се православна интелигенција. Ренесанса хришћанства ће на природан начин укључити у себе како постојећи у народу образац вере, тако и утицај целог хришћанског света. То није лак пут, јер пролази кроз душу сваког човека. И тако, особеност хришћанске демократије састоји се у томе, што она на прво место ставља духовну сферу човека и друштва, решава све конкретне политичке, социјалне и економске проблеме с тачке гледишта хришћанске наравствености. Хришћанско-демократски поглед разликује три основна приступа економији: 1. Социјалистички, или државно регулисани, произилази из поставке да људи, будући већином глупи и злобни, не само да нису у стању да збрину себе и своје породице, него све и кад би им се по том питању оставила слобода, сметаће једни другима у постизању тих циљева и нашкодиће једни другима. Подразумева се да се овај основни постулат никад неће јавно експонирати, и установљиваће се само у кругу изабраних. Што се тиче државе, систем државне регулације претпоставља да је држава, напротив, толико добра, умна, свемогућа и штедра, да јој је могуће и неопходно, зарад добра свих поданика, поверити апсолутну власт. За људе који исповедају државну регулацију карактеристична је вера у то да држава може делити добра безвозмездно, тј. обожење државе, тачније – поклоњење њој као идолу. Али држава није Бог, а само структура људског постојања, и не може указивати материјалну помоћ не покривајући је допунским дохоцима од пореза. Порези, са совје стране, поскупљују производњу, воде, при вештачком задржавању цена, нерентабилности и смањењу производње. Одатле дефицит најразличитије робе, редови, бонови и картице постају нераздвојни атрибут датог система. Али систем државне регулације има и добитака – то су заштита најслабијих, болесних, најнеспособнијих за делатност. 2. Класични либерализам – привредном развиткиу даје се пуна слобода. Најјачи треба да се пробије у борби за опстанак, макар на рачун слабих. Државно мешање у економски живот није допуштено. Систем либерализма произилази из тога да су људи толико умни и добри, да ће се они, ако им се остави слобода, само бринути о себи, и чак ће на себе преузети удео бриге о добру других. При томе се принцип друштвеног уједначења одриче од стране заговорника либерализма: они сматрају, да су мање трудољубиви, мање оспособљени, мање умни и мање енергични дужни да се задовоље добровољним прилозима победника. Подразумева се да и овде, као и код државне регулације, тако отворена тврдња се ретко објављује – преферира се говор не о борби за опстанак, већ о поштеној утакмици. У чисто економском односу, либерализам увек побеђује државну регулацију. (Говорећи овде о либерализму, ми намерно, контраста ради, претерујемо и схематизујемо његову карактеристику. Буквално такав је либерализам био, ако икад, у деветнаестом веку. Савремени неолиберализам је много тога позајмио из социјалне тржишне привреде.) 3. Социјална тржишна привреда – то је метод друштвене политике, који у себи комбинује принцип слободе тржишта са принципом друштвеног уједначења. Социјална тржишна економија произилази из тога да, иако је човек по природи добар, он је ипак у различитом ступњу интелектуално обдарен, и у различитој је мери лош или добар морално. Што су глупљи или гори људи једног друштва или народа, тим је више потребно мера државне регулације, а што су они умнији и морално виши, тим је више слободе потребно оставити, како би био достигнут циљ државе – мир и благостање народа. Социјална друштвена привреда је, пре свега и у значајном степену тржишна привреда, она представља «трећи пут», пролазећи међу необузданим либералним тржишним капитализмом и тоталитарне административне економије, пут водећи ка слободном, економски ефикасном, стабилном поретку у друштву и економици. Илустроваћемо поменута општа места са неколико конкретних примера решења социјалних проблема трима системима. Превазилажење беде и сиромаштва Са тачке гледишта либерализма. У овом случају сиромаштво се не превазилази, пре се ствара самим системом. Из беде се свако чупа како може. Ово је немогуће спојити са хришћанским заповестима о доброти и праведности у односу према сиромашнима. Са тачке гледишта државне регулација. Путем експроприације богатих производи се принудно уједначење становништва. Овај је метод недостојан човека, и неефикасан. Са тачке гледишта социјалне тржишне привреде. Пригодне мере су прогресивно опорезивање, припрема образовних и радних програма, друштвено осигурање (које може бити обавезно), обавезна обука, дотацијама, олакшање услова кредита, стабилизација раста инфлације, форсирање развитка тржишта, садејство у ницању нових предузећа, помоћ у развитку нових предузећа, државни пројекти само у крајњем случају (они поспешују инфлационе процесе). Превазилажење инфлације Сагласно либерализму. С инфлацијом се уопште није потребно борити, пошто она убрзава победу најенергичнијих и најпрорачунатијих. Сагласно државном регулисању. Овде се инфлација не сматра суштинским злом. Цене се замрзавају, што постепено доводи до застоја у производњи. Она се очувава само при државним мерама. Даље мере су – купони за храну, забрана увоза робе, итд. Сагласно државној тржишној економији. У својству пригодних мера разматрају се: повећање робне понуде, појачавање конкуренције, одбијање забране увоза, одбијање остварења великих државних пројеката. Борба са бекством из села Са тачке гледишта либерализма. Уопште се не води борба са бекством из села. Са тачке гледишта државне регулације. Људи се просто принуђују на рад на сеоском домаћинству. Са тачке гледишта социјалне тржишне привреде. Овде се стреми чињењу живота и труда на земљи угоднијим, нпр. кроз смањење пореза, итсл. Појачава се производња при истовременом снижењу цена. Превазилажење стамбеног проблема Са позиције либерализма. Овде се са стамбеним проблемом уопште не води борба, људи су препуштени својој судбини. Са позиције државне регулације. Држава покушава да изгради станове и на тај начин заузме поново монополни положај. Замрзавање станарине чини изградњу станова и очување стамбеног фонда нерентабилним, што само продубљује стамбени проблем. У социјалној тржишној привреди. Држава даје гаранције на давање кредита са олакшаном каматом у циљу подстицаја улагања у грађевинство. Ово одговара хришћанским принципима личне слободе и разоја људске личности, која је такође дужна да да улог са своје стране. Разматрајући наведене примере, можемо се уверити у то да социјална тржишна привреда није само пуки компромис, средина међу либерализмом и државном регулацијом. То је пре дијалектичка синтеза, другачији завој спирале. Ово се може схватити ако се постави питање о идеологијама посматраних економских система, тачније – о њиховим теолошким основама. Притом је потребно бити свестан да теолошки приступ, апсолутно немогућ у нашој земљи пре само неколико година, у остатку света је толико уобичајен, подразумевајућ, да на њему не акцентују пажњу ни политичари, ни економисти. С теолошке тачке гледишта идеологија државне регулације, као што је већ речено, је поклоњење идолу-држави, што се у хришћанству назива паганством. Ради идеје снажне државе, носеће људима свеопшту срећу, ради свог народа човек може показати ентузијазам при труду за опште добро, али тај стимуланс не може дуго да послужи. То се завршава оног трена чим се открије да је идол – ништа друго до идол. Либерализам са својом крилатицом пуне слободе човека пориче било какву веру – како у идола, тако и у Бога. Идеологија социјалне тржишне привреде је хришћанство. Није случајно она била разрађена и практично оваплоћена по први пут од стране партије хришћанских демократа Немачке («немачко чудо»), није случајно прихваћено од стране читавог европског хришчанско-демократкосг покрета. Учење се показало практично универзалним, и сада побеђује и на латиноамеричком континенту. Улога хришћанства у социјалној тржишној привреди је многолика. Када становништво својом огромном већином исповеда једну веру, то означава дејствено, а не замишљено морално јединство народа. И страх Божји, и тражење дарова Божјих, и висока љубав ка Богу – све то чини људе часнима и милосрднима. Код многих ће, можда, изазвати само смех чињеница да су се на Западу веома често људи, огрезли у утаји пореза, кајали затим пред Богом и враћали дугове. Али зато је потребна веома добро укорењена вера. Многи по незнању сматрају да је идеал, проповедани Црквом, ослобођење од својине, сиромаштво. Управо ову мисао проповедају православно-црквени људи. Идеал сиромаштва, иако није провозглашен православном Црквом, често доминира у црквеној политици. Потребно је много труда да би у православљу преовладали идеали Светог апостола Павла, који је својим делима давао пример и призивао своје следбенике да добросавесним трудом зарађују не само себи за живот, него још толико, да би од тога могли чинити добро другима (в. нпр. посланицу Ефесцима 4:28). За разлику од других идеологија, хришћанска демократија има јасну позицију гледе питања тичућих се духовне сфере (културе, образовања). Либерализам се по тим питањаима ограничава требовањем слободе и немешања државе у духовну сферу. Социјализам и национал-патротизам стреме ограничењу елитне културе, забрани «туђих утицаја», установљењу пуне контроле над духовном сфером друштва. Хришћанска демократија, постојано бранећи слободу у духовној сфери, сматра да држава, особено при незрелом грађанском друштву, може и дужна је да утиче на културу и образовање, јачајући те институције грађанског друштва које благотворно делују на друштвени морал. Притом, на конкретну политику државе у области културе дужни су да утичу не чиновници, него ауторитетне друштвене организације. Хришћанску демократију као идеологију носе не само те партије, које се тако називају. Оне се могу називати (и у низу земаља се називају) конзервативне, народне, републиканске, или другачије. Оно што је важно је дали утврђују демократске вредности и наравственост, проистичуће из хришћанске религије. У Русији је хришћанска демократија чак у називу политичке групације постојала још почетком XX века, али јој није пошло за руком да остави приметног трага. Ипак, претечом руске хришћанске демократије треба сматрати религиозну философију С. Булгакова, Н. Берђајева и других аутора познатог зборника «Вјехи». У новије време мисао о ницању хришћанско-демократске партије није могла да не никне. Постојали су људи, пострадали за веру, који су тражили начин заштите права верника кроз политичку делатност. Постојала је информисана интелигенција, одавно схвативша да је немачка хришћанска демократија веома достојан покрет, чим је тако активно хули совјетска пропаганда. Постојали су, наравно, и они који су просто тражили за себе још непопуњену политичку нишу. У периоду 1989.-91. објавиле су се и регистровале се четири хришћанско-демократске партије. Али су крајем деценије све ове партије, не умевши ујединити се и изградити заједничку платформу, практично прекинуле своју делатност. Основни разлог неуспеха политичке делатности хришћанско-демократских група је неспремност друштва прихватању ове идеологије. Свесно и са осећајем делити идеје хришћанске демократије може онај који је изнутра како хришћанин, тако и демократа. Русија је данас не хришћанска, а пре атеистичка или паганска земља. У Русији се још нису учврстиле демократске традиције. Зато се теже примају компоненте идеологије о којој говоримо – хришћанство и демократија. То не значи, ипак, да хришћанска демократија нема перспективе у Русији. Наравно, седамдесет година спаљивања хришћанства и демократије у једној земљи је велики период, али неупоредив с вековима распрострањивања хришћанства и демократије по целом свету. Идеологије се не смишљају, оне сазревају у друштвеној свести као одговор на унутрашњу потребу. Али да би идеје овладале већином друштва, неопходна им је како пропаганда, тако и практична делатност у крилу тих идеја. Г.И. Трубников Преузето са сајта: http://gtrubnik.narod.ru/dnc_soc_22.htm Превод са руског: Марија Колунџија |
Details
AuthorWrite something about yourself. No need to be fancy, just an overview. Archives
February 2022
Categories |