Религија у јавном, политичком и друштвеном сектору, Фондација Конрад Аденауер, Хришћански културни центар др Радован Биговић, Београд, 2013.
Извор: http://www.kas.de/serbien/sr/publications/36154/
0 Comments
У уводним размишљањима ове главе рекли смо да морално усавршавање живота може бити двоструко: оно је или суштинско морално усавршавање у смислу увођења добра у људске душе, њиховог моралног васпитавања, или, пак, усавршавање система живота, норми и институција које у њему делују. Човек је у свакој тежњи ка одређеном циљу склон да прибегне пре свега најједноставнијим, лако доступним средствима, која делују споља, и да по могућности избегне тежа, мање доступна средства, која делују невидљиво и из дубине. Он је исто тако склон да преувеличава значај првих и омаловажава значај последњих. Једино га животно искуство постепено учи да су истински ефективна обично она средства која су теже доступна и делују изнутра. Вера да се живот најједноставније и најлакше усавршава побољшавањем његовог спољашњег система и организације извире директно из те опште склоности људског мишљења. И поред свега тога, ова предрасуда се нарочито прошири-ла и оснажила последњих векова управо зато што је повезана с основном заблудом, можемо рећи основном јереси нашег времена, по којој људска природа сама по себи никад не захтева никаква побољшавања зато што је човек у суштини разуман и добар. Зло у животу, по том мишљењу, може да произилази само из једног извора - из неправилног система, неправилне организације људског живота (мада ту остаје нејасно како је тај савршени човек могао све до сада да има тако несавршен, рђав и несврсисходан систем живота). Савремени човек, барем од друге половине XVIII века, чврсто верује да се усавршавање живота једноставно подудара с усавршавањем његовог политичког и социјалног система, са социјално-политичким ре-формама. Задатак унутрашњег моралног и духовног исправља-ња и поправљања људи, напротив, у поређењу с овим потискује се у задњи план, сматра се у најмању руку другостепеним, мање суштинским, и у њега се не полажу велике наде у делу општег побољшавања живота. Непристрасно сагледавање живота, као и пажљив однос према значају унутрашњих сила које делују у њему, тачније према духовном начелу људског бића, лако открива површност и лажност таквог преовлађујућег мишљења. Тим више оно противречи самој суштини хришћанског моралног става. Већ смо дотицали ову тему кад смо разматрали суштину "природног права" као неизбежно несавршеног израза хришћанске истине и смисла хришћанског реализма (глава V, део 5). Сада морамо темељно размотрити однос између та два вида усавршавања. Већ смо рекли да хришћанска морална активност по својој основној непроменљивој суштини представља изливање благодатне силе љубави у свет, тј. уношење добра у људске душе и, самим тим, у непосредне личне односе међу људима. Мада хришћанска морална свест при томе, како смо видели, уопште не поставља себи задатак да поправи опште стање живота јер се задовољава конкретном помоћи конкретним људима у њиховим свакодневним духовним и материјалним потребама, с тим ставом је повезана свест да управо таква активност љубави јесте главни, основни, свеодређујући пут ка општем усавршавању живота. У вези с оним што смо рекли раније (глава V, део 5), морамо нагласити да рана хришћанска Црква уопште није постављала питање промене општег система и у њему важећих правних норми и институција, него је, напротив, учила људе да их смирено подносе такве какви јесу, укључујући чак и такву у суштини противхришћанску институцију као што је ропство. Она је учила да људи у сваки систем живо-та, у све односе међу људима уносе дух љубави, братског односа према ближњима, пажљивости према њиховим невоља-ма, уважавања достојанства сваке личности као лика Божијег, као драгоценог сачлана једног благодатног организма Цркве Христове (класичне потврде оваквог мишљења налазимо у Посланицама св. апостола Павла - IKop 7, 20-24; Еф. 6, 1-9; Кол 3, 12-25 и 4, 1; 1Тим. 6, 1-2 и у Посланици Филимону). Управо на том путу ропство је најпре ослабило, а онда посте-пено само по себи одумирало много пре законског укидања институције ропства. Пре објашњења целокупног значаја тог пута унутрашњег моралног усавршавања живота, размотрићемо други пут - усавршавање општих система живота, и дати његову моралну оцену. Из раније и у другом контексту објашњеног општег моралног принципа, по коме је сваки човек због свејединства духовно-моралног живота одговоран за судбину свих људи, за све зло које влада у свету, и обавезан да се активно бори про-тив зла и уводи добро, ипак следи да хришћанска свест, као таква, тј. у својој колективности, другим речима хришћанска Црква, хришћански свет, (chretiente), схваћен као јединство, и то јединство које обухвата целокупни историјски развој, има као свој изведени задатак и обавезу да ради на стваралачкој христијанизацији општих услова живота света, тј. њиховог реформисања у смислу њиховог максималног привођења хришћанској правди и истини - краће речено, хришћанска свест мора да води хришћанску политику. Ако је рана хришћанска Црква потпуно игнорисала или чак одбацивала тај задатак, он-да ми морамо имати довољно духовне слободе и схватити да су тада за то постојали посебни разлози, да су они касније из-губили свој значај и да зато она, и поред све њој својствене и уопште узорне пуноће и интензивности хришћанске свести, у том погледу данас нема значај апсолутног обрасца. Наиме, то је произашло делимично из њеног положаја као ништавне и прогањане мањине у тадашњем друштву, због чега је она била потпуно заузета свакидашњим чувањем њој повереног духовног блага од непријатељских сила света, а делимично из вере у скори крај света пред којим сваки покушај побољшавања земаљског система живота постаје небитан. У другим условима, на пример, у епохи пропасти античког света и најезде варвара, иста та Црква предводила је посао уређивања, оздрављења и усавршавања света. Данас живимо у епохи која је аналогна епохи пропасти античког света, и зато је потпуно природно што се хришћанска свест поново налази пред задатком моралног препорода и усавршавања општег система човековог земаљског живота. Раније смо, додуше у другом контексту, одбацили оно ду-ховним провинцијализмом и духовном приземношћу изопаче-но учење по коме се друштвено-државни живот или сви системи човековог земаљског живота уопште искључују из хришћанске свести - из бриге о морално-праведном животу. Тамо смо указивали да се не може повући строга, јасна граница између такозваног "личног" или "приватног" живота и друштвеног живота, и да друштво или државу, као и сваки људски ко-лектив, одговорна морална свест види као велику људску породицу, за чији смо живот и стање исто тако одговорни као и за живот и стање наше мале породице у прецизном, уском смислу тог појма. Због размишљања која смо овде изнели тај међусобни однос можемо прецизније разјаснити са још једне стране, чиме се и одређује пут за разумевање односа између два посматрана вида моралног усавршавања живота. Разлика између њих је последица, како смо видели, разлике између сфере унутрашњег стања душе и из ње произашлих личних односа међу људима у свој њиховој конкретности, и сфере општег система који нормира живот, његових општих спољашњих услова. Ову мисао морамо допунити објашњењем оне друге корелативне стране ствари. Те две области су ипак међусобно изнутра повезане. Повезује их онај слој људског живота који можемо означити као област обичаја, свакодневног начина живота, моралних навика. Тако, на пример, сферу човековог личног еротског живота, личног моралног нивоа његовог понашања у тој области, и сферу општег законодавства или важећег поретка који нормира односе међу половима, повезује сфера обичаја, моралних навика, владајућих моралних схватања и вредновања еротског живота. Човеков лични однос према материјалним потребама ближњих, интензитет његове пажње према тим потребама, степен самопрегора и делотворног доброчинства, с једне стране, и социјално законодавство које принудно одређује односе између сиромашних и богатих, с друге, повезује сфера, на пример, обичаја гостопримства, општеприхваћених правила или навика доброчинства, општих и у датом народу преовлађујућих обичаја гостољубивости, љубазности, милосрђа или, напротив, хладноће, затворености, равнодушности и томе слично. Ове две поменуте области повезују сви они добровољни колективни, самим тим и организовани напори разних добротворних (у најопштијем смислу речи, који укључује најразличитије побољшавање социјалних услова живота) црквених и световних организаци-ја, напори који су усмерени на пружање помоћи сиромашнима. Помоћу те међусфере општи правни систем, односно законодавство, нормирајући целокупни људски живот у заједници, на крају крајева и сам постаје израз и продукт личног духовног живота чланова друштва, одраз степена њихове моралне савршености или несавршености. С друге стране, овде је могућ и повратни утицај: општи правни систем, успостављен кроз законодавну скупштину или кроз политичке реформе, може васпитно да делује на људе тако што ће их учити вишим и строжим моралним схватањима, строжем моралном понашању; и обрнуто, правни систем може да смањује морални ниво људи и да их квари (присетимо се у том смислу утицаја правних норми заснованих на идејама религиозне нетрпељивости, класне борбе или расне мржње). То је оно што одређује смисао и природу моралног усавршавања општег система људског живота. То усавршавање у суштини је колективно самоваспитавање човечанства, резултат колективних напора на "христијанизацији" живота, тј. на приближавању општег система и услова људског живота запо-вестима хришћанске правде, и оно је увек сразмерно снази уложених напора. При томе, упркос честим тенденцијама сва-којаког политичког фанатизма, једностраног политицизма уоп-ште и свих њихових илузија, пут који доводи до максимално ефективних и солидних резултата је пут изнутра према вани, од личног живота према друштвеном, другим речима, пут уса-вршавања општих односа кроз морално васпитавање личности. То је основни, царски пут истински хришћанског усавр-шавања живота на коме се кроз проповед љубави, милосрђа, поштовања човека, обуздавања тамних, користољубивих, хао-тичних жеља, кроз одговарајуће васпитање, кроз педагошку и мисионарску активност постављају чврсти темељи бољег, пра-веднијег, љубављу и уважавањем човека још више прожетог система људског живота. Тако је створено оно што с пуним правом зовемо хришћанском културом Европе. Тако је, на пример, институција ропства, како смо раније рекли, сама по себи постепено одумирала много пре него што је законски укинута, тако су се у животу веома примитивних и у хришћанство тек преведених европских племена учврстиле основе међународног права, тако су људи поштовали заклетвом потвр-ђене договоре, тако је све оно што данас многи сматрају наивном и смешном илузијом постојало као поуздана реалност. Тако нам постаје јасан један више него суштински однос који политички реформатори стално, уз то и на велику штету по људски живот, заборављају. Горе поменута незаобилазна обавеза реформатора друштва да "технику" спровођења ре-форми прилагоде људској природи, имајош једну дубљу страну. Друштвене реформе су плодоносне и воде добру једино он-да и онолико кад и колико су прилагођене датом моралном нивоу људи на које се односе. Тако, на пример, степен рела-тивне строгости или благости кривичних казни, обим слободе и самоуправе дате грађанима као појединцима, групама или заједницама, степен слободе штампе и томе слично, морају би-ти потпуно прилагођени моралном стању људи на које се од-носе. Сваком педагогу је потпуно јасно да је начин педаго-шког рада с децом, с ученицима млађег узраста, другачији од начина рада с омладином, с ученицима старијег узраста, или са студентима - јасно је да би, на пример, слобода избора предмета изучавања, која је на факултету сасвим природна, била погубна у основној школи. Људи, нажалост, стално заборављају да исто ово важи и за друштвени живот уопште. Ре-зултат и најбољих идеја социјалних и политичких реформи може бити раван нули, може чак, што је још горе, бити и погу-бан, ако те идеје немају упориште у одређеном и њима одгова-рајућем људском материјалу. Спенсер је једном приликом с правом приметио: "Још није пронађена политичка алхемија која би омогућила да се од обичних цигли сагради златна зграда". Сад можемо формулисати уопштену поставку: гледано из угла дуготрајног и стабилног живота, ниво друштвеног систе-ма функционално зависи од моралног нивоа људи који чине тај систем. Неспорно је да спољашње законодавне реформе, са своје стране, како малочас рекосмо, могу да утичу на морално (као и на интелектуално) васпитање људи. Зато не смемо сме-тати с ума да такве реформе имају стабилне и плодоносне ефекте једино онда кад саме стварају услове који потпомажу повећање нивоа људске природе, поправљање моралних навика и схватања. Таква је у друштвеном животу, на пример, улога закона о школи, о ваншколском васпитавању омладине, за-кона који се односе на породицу, такве су мере усмерене на заштиту мајке и детета, мере за стварање хуманих услова рада и томе слично. У тим случајевима усавршавање, полазећи изва-на, из спољашњег слоја живота, из области његовог споља-шњег нормирања, не настоји да просто механички-принудно регулише живот и тако га учини бољим, већ да, васпитно делу-јући на вољу, на дубински духовни корен бића, усавршава услове живота помоћу сила које израстају из тог корена. У поређењу са законодавним реформама таквог типа, спољашње законодавно нормирање односа међу људима, које настоји да директно споља побољша услове живота, има по општем пра-вилу само смисао горе објашњеног побољшавања технике и организације друштвеног живота, тј. његове спољашње за-штите од зла, а никако не значај његовог суштинског моралног усавршавања. Разлика је овде слична разлици која постоји између полицајаца и кривичних мера које живот штите од зло-дела, и васпитних мера које изнутра обуздавају и надјачавају злочиначку вољу тако што поправљају оно морално и људско у човеку. Никад не треба заборављати да су непосредне законске мере против било ког зла, на пример, против порока (пијанства, разврата, хазардних игара) или против испољавања суро-вости, егоизма, експлоатације, неправедности, по основном начину деловања - забране, односно, на крају крајева, принуде. То су увек мере које извана обуздавају људску вољу било тиме што јој преграђују пут за деловање на живот, било тиме што је насилно приморавају на одређени начин понашања. Исмејавајући либералну социјално-економску политику, Ласал је једном приликом рекао да она своди државу на улогу "ноћног стражара". Та критика је била потпуно оправдана, пошто држава, осим обавезе да штити безбедност грађана, има и обаве-зу да позитивно доприноси њиховом благостању, здрављу, васпитању и образовању и остало. Али ако је држава нешто друго, нешто што није "ноћни стражар", онда не смемо, с дру-ге стране, испуштати из вида да све принудне државне норме, на крају крајева, извршава полиција, и да зато држава, која у интересу друштвеног добра покушава да изнормира цео људски живот и управља животима свих (као, на пример, социјалистичка држава) постаје апсолутно полицијска држава. Делатност полиције по самој суштини ствари своди се на функцију принуде; задатак полиције, како то код Глеба Успенског оштроумно каже један сељак, састоји се у томе да "доводи и не пушта". Тиме она злу вољу или побуде штетне по друштво не уклања, не искорењује у суштини, него их само сузбија у њиховом испољавању, као да их утерује унутра. Таква принуда има одређене иманентне границе своје ефективности; те крајње границе самим тим су и границе сваког аутоматског државно-правног усавршавања живота. Принуда је неопходна за обуздавање грешне људске воље, за заштиту живота од штетних последица такве воље. Међутим, настојање да се целокупни живот усмерава помоћу принуде доводи најпре до ропства, а онда и до неизбежне побуне злих сила које изналазе увек нове, неочекиване начине испољавања. Можемо рећи и више: чак и чисто морална принуда, дакле она која не апелује на физичку силу извршилаца власти - тамо где она делује на вољу просто извана, као притисак јавног мњења - може бити доживљена као неподношљива тиранија и, у суштини, и бити тиранија; њен резултат често је или унутрашње тровање моралног живота лажима и фарисејским лицемерјем, или пак реакција у облику експлозије моралног разврата. Ова размишљања чине суштину хришћанског односа према плановима реформисања друштва законским мерама, државним нормама и контролом, нарочито хришћанског односа према законској реформи социјалних односа, том данас најактуелнијем друштвеном питању. Хришћанин у принципу има обавезу да одобри законске мере које у интересу разумног и праведног уређења људског живота ограничавају људски егоизам и произвољност или су директно усмерене против хаоса изазваног неометаним деловањем стихијских људских жеља, али је, у исти мах, свестан да и благотворно деловање свих мера које обуздавају вољу само споља има своје границе, да разуман и праведан поредак нужно захтева постављање дубљих темеља. Хришћанин може и мора да подржава, на пример, државну контролу над економијом, наравно само тамо где та контрола заиста штити социјални живот од хаоса и неправедности, али ће у исти мах бити против покушаја да држава управља целокупном економијом, тј. биће против плана да држава својом силом и принудом примора људе да поступају ра-зумно и алтруистички. Том плану хришћанин ће супротставити задатак индивидуалног и колективног васпитавања људске воље у смеру њеног моралног усавршавања. Ако је, пак, реч о законодавним реформама, он ће, признајући неопходност извесног минимума социјалне сигурности, оличеног у аутомати-зму закона, истрајавати на реформама које саме (како смо већ рекли) могу васпитно деловати на људску вољу. Краће речено, свестан своје хришћанске одговорности и за колективне, организоване, принудне мере, предузете због бриге за судбину својих ближњих, он ће у исти мах одбацивати сваки политички и социјални фанатизам, сваку веру да се пуноћа добра у људским односима може и, што је још горе, и треба остварити механичким мерама. Тој вери он ће супротстављати Христове речи: "Царство моје није од овога света". "Царство моје није од овога света" не значи да оно није намењено свету; напротив, силе Царства које "није од овога света" морају све дубље да продиру у свет и да га исцељују. То значи да је истинско, су-штинско усавршавање света оствариво једино уз помоћ тих надсветских сила, тј. да иде из духовне дубине у којој је човек укорењен у Царству Божијем. Сваком политичком и социјалном фанатизму хришћанин ће зато супротстављати основни пут христијанизације живота — пут изнутра према вани. Тај пут, који из дубинског слоја моралног живота лично-сти - а кроз слој личних односа човека према човеку у његовој конкретности и, даље, кроз слој колективних навика и напора на помоћи ближњима - води према спољашњим условима и системима друштвеног живота, није ништа друго до пут који из духовне дубине - где људска душа може директно да прима благодатне, спасоносне силе, да живи у Богу и буде саучесник "Царства Божијег" - води према несавршености "света", према царству "закона", суштински далеког од пуноће и савршенства хришћанске правде. Сваки корак на том путу који води из дубине према површини, од непоновљиво-индивидуалног, личног, према оном општем које важи за све, од слободе према принуди, у исти мах нас одводи од пуноће благодатног живота, од истинске суштине конкретне хришћанске правде и све више приближава несавршеном царству безличног "закона" (упореди с оним што смо рекли у глави V, у делу 5). Понављајући и допуњујући оно што смо тамо рекли, посебно о појму "природног права", сада можемо рећи следеће: ако под "хришћанским животом", у апсолутном смислу тог појма, разуме-мо истински спашени и благодатним силама иманентно прожети живот, онда је појам "хришћански систем живота" суштински немогућ, contradictio in adjecto. У том смислу нема и не може бити ни "хришћанске државе", ни "хришћанског друштвеног поретка", ни "хришћанске економије", чак ни "хришћанске породице", а све из једноставног разлога што у "Цар-ству Божијем", у надсветском слоју спасеног, облагодаћеног живота, нема ни државе, ни друштвених односа, ни економије, чак ни породице - тамо, по речи Христовој, постоји живот сличан животу анђела на небесима. Међутим, у исти мах, у ре-лативном смислу - у смислу поретка који се у условима људ-ске несавршене земаљске природе у највећој могућој мери приближио идеалу хришћанске правде, заповести поштовања личности сваког човека и делотворне љубави према ближњима — могући су и "хришћанска држава", и "хришћанско друштвено-економско уређење", и "хришћански однос према својини", и, тим више, "хришћанска породица". Овде су, при свему томе, могући и небројиво многолики степени и стално -мада на свој крајњи циљ никад не доспело - приближавање циљу "христијанизације живота". Враћамо се полазном ставу нашег разматрања по овом питању. Морално усавршавање света у смислу вођења хри-шћанске политике, тог настојања да се христијанизују општи услови и сам систем живота, само је начин на који благодатне силе љубави продиру у целокупну структуру људског живота кроз људску активност. За разлику од техничко-организационог усавршавања, то је богочовечански, а не чисто људски процес. Корен делотворне силе лежи, при томе, у оној дубини људске душе где се оно чисто природно људско додирује са благодатним божанским силама, где слобода није остварење оног што је човек наумио, није људска својевоља, него човеко-во послушно усвајање највише благодатне реалности. Што смо ближе том корену, тим јаче и очигледније делује та најви-ша, надљудска сила; што смо даље од њега, тим смо ближе површинском слоју чисто земаљског, световног живота, тим ве-ћу улогу игра чисто људска примена те силе, тим више се благодатни утицај божанског начела умањује, одражавајући се и преламајући у несавршености људске природе. У исти мах жи-вотворна и из дубине делујућа стваралачка сила постаје све више маханичка и рационалистичка. То увек морамо имати на уму. И као што ништа живо, чврсто и истински плодоносно не може постојати ако се не храни том унутрашњом животворном силом, која продире у људски живот кроз стихију слободе унутрашњег личног живота и личне љубави према конкретним људима, тако се и истински плодотворна хришћанска политика мора остваривати у оним формама у којима је обезбеђена могућност највећег могућег саучествовања те унутрашње, у суштини богочовечанске сфере. Из овога, између осталог, постаје јасна једна више него суштинска карактеристика неизбежног општег друштвено-политичког уређења живота. То уређење је у највећој мери нормално и плодоносно ако је резултат хармоничне координације многих малих савеза и друштвених организација, као што је и организам резултат узајамних веза и координација многих живих ћелија и ткива. Управо у малим савезима друштвено уређење може у највећој мери да носи карактер личних односа конкретних људи, и зато је оно управо онакво какве су унутрашње моралне силе, док се неограничена власт већих организација, нарочито држава, неизбежно ослања или на бездушну принуду, на оно безлично функционисање општег закона, које никад не узима у обзир конкретну моралну природу појединачног случаја, или на бирократију, хладну и равнодушну према конкретним животним потребама. Породица, савет станара исте зграде, свакојака мала професионална удружења и савези, добровољне хуманитарне организације, локална самоуправа -све су то канали кроз које животворни дух личних односа међу људима, самим тим и лични морални живот, продире у сферу принудних општих система и у максималној мери потпомаже да у њему делују благодатне силе унутрашње богочовечанске правде. Не смемо заборављати да и у политици, као и у другим областима људског живота, заувек и безусловно важе речи Христове: "Без мене не можете чинити ништа" (Јн 15; 5). Човек је крхко и на заблуде осуђено биће; и најбоље његове тежње су узалудне, често и погубне, често се управо у њима губи његов живи однос према Богу и правди Божијој, који се откривају у дубинама људске душе. И у политици молитвени начин мишљења, смерно стајање пред лицем Божијим, жива, врела љубав према човеку као лику Божијем, вреди више од најсмелијих и најумнијих планова усавршавања, које људи стварају и својевољно остварују. Као да морално усавршавање живота стоји између она два раније објашњена потпуно различита задатка: задатка обичне спољашње заштите света од зла, и надљудског задатка спасења света. У својој неуморној и непрекидној борби против таме, светлост у свету прелази из обичне одбране у офанзиву, приморава таму да одступа даље и растерује је, додуше у одређеној и увек ограниченој мери. Никад не достижући у суштини за њега недостижни циљ спасења света, човек у својој тежњи према моралном усавршавању света иде према том циљу. Извор: Семјон Франк, Светлост у тами: оглед из хришћанске етике и социјалне философије, Београд, Бримо, 2004. За данашње доба остаје самоопредељење Православља у доносу на постојеће друштвене класе и на њихов међусобни однос. Разуме се, Православље се не може везивати ни за једну од постојећих класа као такву, иако му се то намеће и с лева и с десна. Хришћанство је изнад класа с њиховим ограниченостима, с њиховим егоизмом. Још мање се оно може везивати за одређени систем економске организације живота, јер сваки систем има свој историјски ред настанка. Но, у доносу на аавременост могу се истаћи два става који су у извесносм смислу, нешто социјално – етички самоочевидно. Прво: Православље не стоји на стражи приватне својине као такве, чак не ни у оној мери у којој то чини католицизам, како ту поступа католичка Црква, која у својини види иституцију природног права ( о чему говори енциклика папе Лава XIII Рерум новарум, и друге) Приватна својина је историјска институција које се све време мења у својим обрисима као и у свом социјалном значењу, и ни један њен изглед –стање није нешто што је довољно, што има трајно важење. Друго: Православље не може бранити капиталистички систем привреде као такав, јер се он темељи на експлоатацији најамног рада, иако се привремено с њим може мирити – с обзиром на његове заслуге у подизању продуктивности рада и опште производне енергије. Али, ту постоје неспорне границе чије прекорачење нема оправдања. Као што Хришћанство не може да се мири, а и не би требало да се мири, с ропским положајем црнаца, тако не би требало ни да се мири ни с експлоатацијом рада деце, чега је било у првим стадијумима капитализма. Но, уосталом, и он се мења, као и приватна својина, све се то непрекидно мења, добија друго лице и ураста у социјализам. И апстрактне категорије социјализма или капитализма, тако добре у демагогији, сасвим су непримењиве при дубљем разматрању проблема. У свету савести – постоји једна, највиша вредност, у чијем светлу и ваља упоредно процењивати различите видове економског живота. То је слобода личности, правна и економска слобода њена. Најбољи економски облик, ма ккао да се он називао, и ма какву комбинацију капитализма и социјализма представљао – био он комбинација приватне и друштвене својине – управо је онај који у највећој мери обезбеђује, у датом стању, личну слободу како у односу на природну беду, тако и у односу на социјалне недаће. Стога је православље, у свом просуђивању економских облика и облика организације производње – исторично. То је сфера релативизма средстава уз непромењивост циљева. И зато се оно може односити само негативно према руском комунизму, јер је он, уз неоспорне друштвене успехе, систем тиранског насиља над личном слободом, и њена негација у корену. То је – руски комунизам – систем духовног ропства, и стога је хула на Духа Светога. Зато није случајно ни то што њега прати сатанске мржња према Богу и светињи Његовој. И на крају, неколико речи о догматским основама хришћанског социјализма. Он проистиче из опште идеје Цркве која као квасац делује у читавом свету, и та идеја није ништа друго до идеја богооваплоћења – Христос је узео људску природу са свом њеном пуноћом , у свом њеном историсјком обиму. Освећење и искупљење, и коначно преображење, односе се на само на лични живот, него и на људски род, на друштвено биће и живот – за то ће се питати, и по томе ће се судити човеку на Страшном суду. И хришћански друштвени живот доноси те нове завете богооваплоћења, које се разним својим странам открива у својој сили у свим временима људске историје, а у наше време хоће да се открије и у социјалној сфери. Сергеј Булгаков, Православље, Бримо, Београд 2001. 190-191 стр. Аутор: Драган Шљивић Средњи систем, дело Светог Владике Николаја Охридског и Жичког, упућује нас на чињеницу коју је и историја потврдила, да ни комунизам ни либерализам без реда не могу донети успех једне привреде. Успешан развој, осим духовне подлоге и радне етике која је са њом повезана, тражи и економију способну да створи благостање и социјалну сигурност. При томе, не би смела да ограничава стваралачки потенцијал човека. На први поглед, овакви захтеви као да представљају непомирљиве супротности.Са једне стране потребно је обезбедити довољно благостања за све. Са друге, таква прерасподела нужно значи да се од најуспешнијих у тржишној утакмици узима све више, да би се дало онима који су били мање успешни. Логична последица таквог понашања државе јесте да они најкреативнији било одустану од даљег улагања свог знања у привредни напредак, било напусте земљу и оду негде где су им услови пословања повољнији.
У друштву у коме нема солидарности или осећаја за заједнички циљ, таква реакција оних који су на тржишту били успешнији, чини се оправданом. Ипак, историјско искуство нашег народа, онако како га је описао Свети Владика, упућује на то да су наши преци били свесни да не мора да значи да ће свака година бити родна, исто као што не мора да значи да се и најбогатијима не може десити пословни неуспех који би их оставио у стању борбе за голо преживљавање. Институције као што су сеоске утрине, сеоски кошеви за храну и градски еснафи омогућавали су свакоме ко би запао у тешкоће да преживи тежак период, до тренутка када опет постане способан да стиче за себе и своју породицу (видети: Св. Николај Охридски и Жички, Средњи систем, тачке 37 и 38). У друштву у коме не постоји осећање потребе да за неке циљеве сви морају по мало, у складу са могућностима да уложе, држава и други се доживљавају као противници. Такво друштво је без солидарности и без пуно заједничке воље да се ствари мењају на боље. Свети Владика нам је оставио запис о солидарности каква је некада постојала у нашем народу. Установе сеоских утрина, сеоских кошева у којима се чувала храна, као и солидарност чланова еснафа, чинили су мрежу институција која је свакоме, па и најбогатијем када упадне у тешкоће, гарантовала да неће умрети од глади и немаштине (Средњи систем, тачке 36–38). „Овакав економски строј код Срба био је прожет скроз духом хришћанске човечности и узајамне људске одговорности, по савести а не по спољашњој сили и притиску. И при таквом строју сваки човек се осећао слободним човеком, а не робом“ (Средњи систем, 39). Пропаст средњег система Свети Владика видео је у томе што су наши интелектуалци, школовани у иностранству, прихватили екстремне економске теорије (Средњи систем, 43). Солидарност коју је он нудио, заменили су картелска плутократија и насилни комунизам, односно робовање човека човеку и робовање човека држави. Повратак средњем систему донео би Србима „у погледу имовинском и економском“ славу „не мање него слава Косовска и слава Карађорђевог Устанка“ (Средњи систем, 54). Колико је Свети Владика био у праву, да само један средњи систем између две екстремне економске теорије може донети благостање, можда говори и концепт социјалне тржишне привреде, какав су хришћанске демократе успоставиле у Немачкој после Другог светског рата. Читава једна генерација Немаца која је данас у поодмаклим годинама, сећа се глади, немаштине, беде и хладноће после Другог светског рата. Земљом су господариле четири силе победнице, а судбина која је немачкој привреди у почетку била намењена била је одузимање индустрије и стварање једне пољопривредне земље. Сматрало се да је то део заслужене казне коју је читав народ морао да сноси због режима који је нанео зло Европи. Страх од комунизма одвратио је западне савезнике од оваквих планова, али њихова каснија помоћ не може да објасни на који начин су постигли „привредно чудо“ какво је мало где у историји забележено. И наша земља је уживала велику подршку Запада, што финансијски, што кроз могућност да наши радници радећи у иностранству шаљу новац кућама. Међутим, једино привредно чудо у коме смо били сведоци је да привреда СФРЈ није чешће морала да пролази разне „стабилизације“ и да „деноминације“ услед инфлације нису морале да буду редовније. Иако је било великих привредних успеха, грађани наше земље никада нису успели да достигну ниво благостања земаља које су после рата одлучиле да примене другачији привредни систем. А и те земље биле су исто тако разорене, уништене, а њихово преживело становништво по завршетку рата гладно. Поред низа „промашених инвестиција“ било је наравно и успеха и раста животног стандарда, али свакако не у мери у којој се могло. Наш народ је наравно и тиме био задовољан, а када је и тога нестало, морамо се запитати како и на којим основама даље. Више пута се показало да се вреди подсетити речи Српског Златоустог. Оно што нам пак он није у својим делима изрекао, можемо надоместити на исти онај начин на који је он долазио до својих закључака. Гледао је свој народ, гледао шта раде други и тежио да све оно што нам предлаже буде подупрто хришћанским погледом на свет. На један сличан начин, полазећи од западнохришћанског погледа на свет, устројене су идеје социјалне тржишне привреде. Полазећи од схватања човека као бића заједнице са стваралачком снагом, устројили су привреду тако да креативност не буде спутана, али и да солидарност, без које нема заједнице, не буде угрожена. Оно што се потом десило било је привредно чудо, у коме су спутавани картели, јер се држава борила против монопола. У ком је обезбеђено „благостање за све“ и то не само за западне Немце, него и за оне који су у Немачку као „гастарбајтери“ долазили. Враћено је поверење у домаћу валуту, успостављен је стабилан и поуздан правни систем. Успостављен је дијалог послодаваца и синдиката, инсистирало се на индустрији високог квалитета производа и сталном усавршавању које је мобилисало креативност немачких инжењера. Образовање је постављено тако да се што раније млади људи оспособе да дођу до свог парчета хлеба. Сами Немци, иако добро плаћени, гледали су што више да уштеде. Инжењери су подстицани да своју стваралачку силу употребе у унапређењу квалитета производа и саме производње. Исти народ, подељен у два привредна и политичка система, са истом традицијом и културним наслеђем производио је трабанте у комунизму и мерцедесе у социјалној тржишној привреди. Иако је доста тога од почетног модела измењено, ипак се задржао осећај потребе да се сиромашнијима помогне, па нема великих отпора износима накнада за незапослене, труднице, мајке, социјално угрожене. Немци кажу да код њих, иако украсти храну да би се преживело не бива третирано као кривично дело, ипак је тешко доказати да би неко у овој земљи могао да умре од глади. Има неке симболике да су баш у Немачкој први пут објављена сабрана дела великог Владике. У држави која је успела да створи неку врсту средњег система. Због тога је важно да са Немцима сарађујемо, да од њих учимо, како бисмо на најбољи начин схватили који је пут до нашег средњег система. Не морамо све од њих преузети, као што ни њихове грешке не морамо и сами поновити. Али ипак можемо да се потрудимо да разумемо како су од разрушене земље створили највећу индустријску силу Европе и да и у њему нађемо потврду да привреда која се управља хришћанским схватањем човека, не само да је могућа, већ и успешна. Извор : http://www.pravoslavlje.rs/broj/1127/tekst/u-potrazi-za-idejama-za-obnovu-srednjeg-sistema/ Немачка социјална тржишна привреда, Основне идеје, принципи и концепт. "Deutsche Soziale Marktwirtschaft" Наслов оригиналног издања. Издавач: Фондација Конрад Аденауер, фебруар 2013. године.
Преузето са сајта : http://www.kas.de/serbien/sr/publications/33628/
Никола М. Живковић, КОНРАД АДЕНАУЕР: каријера једног државника, историја Немачке и Европе, Фондација Конрад Аденауер, Београд, 2012.
5.1. У савременим државама грађани учествују у процесу управљања путем гласања. Већи део грађана припада политичким партијама, покретима, коалицијама, блоковима и другим сличним организацијама које су створене на основу различитих политичких доктрина и погледа. Настојећи да друштвени живот организују у складу са политичким убеђењима својих чланова, ове организације као један од својих циљева прокламују освајање, задржавање или реформисање власти у држави. У току вршења мандата, добијеног на основу воље грађана изражене на изборима, политичке организације могу да учествују у делатности законодавних и извршних структура власти.
Постојање различитих, понекад дијаметрално супротних политичких убеђења, као и различитих интереса у друштву, рађа политичку борбу, која се води било законским и морално оправданим методима било, понекад, и методима који противрече нормама државног права, као и хришћанског и природног морала. 5.2. Црква, по заповести Божјој, има задатак да брине о јединству својих чеда, о миру и слози у друштву и о ангажовању свих његових чланова у стваралачком раду. Црква је позвана да проповеда и гради мир са свима који су изван Цркве: „Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима" (Римљ. 12, 18); „старајте се да имате мир са свима" (Јевр. 12, 14). Али за њу је још битније унутрашње јединство у вери и љубави: „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да... не буду мећу вама раздори него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли" (I Кор, 1, 10), Јединство Цркве, као мистичког Тела Христовог (Еф. 1, 23), од чијег неповређеног битија зависи вечно спасење човеково, представља за нас највећу вредност. Обраћајући се члановима Цркве Христове, свети Игнатије Богоносац пише: „Сви покушавајте да од себе створите један храм Божји, као да сте један жртвеник, као да сте један Исус." У свету политичких несугласица, противречности и борби Црква проповеда мир и сарадњу људи различитих политичких уверења. Она такође допушта постојање различитих политичких убеђења код свог епископата, свештенства и верног народа, изузев оних који очигледно воде ка активностима противним православном учењу и моралним нормама црквеног Предања. Немогуће је учешће црквене јерархије и свештенослужитеља, па, према томе, и црквене Пуноће, у делатности политичких организација, у предизборним активностима, као што су јавна подршка политичким организацијама или појединим кандидатима који учествују у изборима, агитацијама, и тако даље. Није допуштено истицање кандидатуре свештенослужитеља на изборима било којих органа представничке власти на било ком нивоу. У исто време, ништа не сме да спречава учешће архијереја, свештенослужитеља и мирјана, напоредо са осталим грађанима, у свенародном изражавању воље путем гласања. У историји Цркве било је много случајева општецрквене подршке различитим политичким доктринама, гледиштима, организацијама и јавним радницима. У низу случајева таква подршка била је повезана са одбраном насушних интереса Цркве у крајње неповољним условима антирелигијских гоњења, као и деструктивних и рестриктивних мера инославне или пак иноверне власти. У другим случајевима, слична подршка била је последица притиска државе или политичких структура. Она је обично водила поделама и антагонизмима унутар Цркве и удаљавању од ње оних који су били непостојани у вери. У 20. столећу свештенослужитељи и јерарси Руске Православне Цркве били су чланови неких представничких органа власти, нарочито Државне Думе Руске Империје, Врховног совјета СССРа и Руске Федерације, низа локалних савета и законодавних скупштина. У неким случајевима учешће свештенства у делатностима органа власти било је корисно за Цркву и друштво, али је исто тако често рађало несугласице и поделе. То се догађало нарочито у ситуацијама када је било допуштено чланство свештенослужитеља само у одрећеним парламентарним фракцијама, као и у ситуацијама када су се свештеници кандидовали за изборне дужности без благослова Цркве. У целини посматрано, учешће свештенослужитеља у политичким структурама показало је да оно практично није могуће без преузимања на себе одговорности за доношење одлука које задоваљавају интересе једног дела становништва, а штете интересима његовог другог дела, што озбиљно компликује пастирску и мисионарску делатност свештенослужитеља, који је позван да, по речима апостола Павла, „свима буде све, да како год неке спасе" (1 Кор, 9, 22). Историја истовремено показује да се одлука о учествовању или неучествовању свештенослужитеља у политичкој активности доноси - и мора да се доноси - полазећи од потреба сваке конкретне епохе и имајући у виду како унутрашње стање црквеног организма тако и његов положај у држави. Питање, међутим, да ли свештенослужитељ који заузима неки политички положај може да се бави политиком професионално, са канонске тачке гледишта недвосмислено се решава негативно. Патријарх Тихон се 8. октобра 1919. године обратио свештенству Руске Цркве посланицом у којој је позвао клирике да се не мешају у политичку борбу. Нарочито је указао на то да служитељи Цркве „по свом чину треба да буду изнад и изван свих политичких интереса, да треба да имају на уму канонска правила свете Цркве којима она својим служитељима забрањује да се уплићу у политички живот земље, да припадају било којим политичким партијама или, још горе, да од богослужбених обреда и служења Богу праве оруђе политичких демонстрација". Пред сам почетак избора за народне посланике СССР-а, Свети Синод је 27. децембра 1988, године одлучио да „представницима наше Цркве, у случају њиховог кандидовања и бирања за народне посланике, благослови ову делатност, изражавајући притом увереност да ће то послужити добробити верника и свега нашега друштва". Осим бирања за народне посланике СССР-а, низ архијереја и свештеника заузели су посланичка места у републичким, обласним и локалним совјетима. Нови услови политичког живота подстакли су Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве да у октобру 1989. године велику пажњу посвети дискусији поводом двају питања - прво: докле Црква може да иде на путу преузимања одговорности за политичке одлуке, а да притом не доведе у сумњу свој пастирски ауторитет? Друго: да ли је Цркви дозвољено да се одрекне свог учешћа у законодавству и могућности да морално утиче на политички процес, уколико од донесених одлука зависи судбина земље? Као резултат овог разматрања, Архијерејски Сабор је усвојио одлуку Светог Синода од 27. децембра 1988. године као важећу само за протекле изборе. Одлучено је да питање целисходности учешћа представника свештенства у изборној кампањи убудуће у сваком конкретном случају благовремено решава јерархија (Свети Синод за епископе, а епархијски архијереји за подручне им клирике). Иако нису добили одговарајући благослов, неки представници свештенства ипак су учествовали у изборима. Свети Синод је 20. марта 1990. године са жаљењем изјавио да „Руска Православна Црква скида са себе моралну и духовну одговорност за учествовање ових лица у изборним органима власти". Синод се уздржао од примене канонских санкција против нарушилаца црквене дисциплине, „констатујући да се такво понашање препушта њиховој савести". После стварања професионалног парламента у Русији, 8. октобра 1993. године, на проширеној седници Светог Синода донета је одлука да се свештенослужетељима наложи да се уздрже од учешћа у руским парламентарним изборима у својству кандидата. за посланике. С тим у вези, Синод је још одлучио да за кршење ове одредбе од стране свештенослужитеља следи њихово рашчињење. Године 1994. Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве одобрио је ову одлуку Светог Синода „као благовремену и мудру" и проширио њено дејство и „на евентуално будуће учешће свештенослужитеља Руске Православне Цркве у изборима било којих органа представничке власти земаља Заједнице Независних Држава и балтичких земаља, како на општедржавном тако и на локалном нивоу". Исти Архијерејски Сабор, будући веран светим канонима и одговарајући изазовима савремене стварности, установио је низ суштинских правила која се односе на ову тему. Тако се у једној од одлука Сабора каже: „Потврђује се да Пуноћа Цркве не може подржавати ниједну политичку партију, нити покрет, блок, коалицију и томе сличне организације, као ни њихове јавне раднике понаособ, пре свега током предизборних кампања... Сматра се такође крајње непожељним чланство свештенослужитеља у политичким партијама, покретима, коалицијама, блоковима и њима сличним организацијама, пре свега онима које воде предизборну борбу," Архијерејски Сабор који се састао 1997. године разрадио је начела односа Цркве са политичким организацијама и пооштрио једну од одлука претходног Сабора тиме што је свештенослужитељима ускратио благослов да буду чланови политичких групација. У саборској одредби О узајамним односима са државом и световним друштвом нарочито се истиче: „Поздрављају се дијалози и контакти Цркве са политичким организацијама уколико ови контакти немају карактер политичке подршке. Сматра се допустивом сарадња са таквим организацијама ради постизања циљева који су корисни за Цркву и народ, изузев у случају када се таква сарадња интерпретира као политичка подршка... Сматра се недопустивим учешће архијереја и свештенослужитеља у било којој предизборној кампањи, као и њихово чланство у политичким групацијама чији статути предвиђају кандидовање својих чланова на изборне државне дужности на свим нивоима." Неучествовање Пуноће Цркве у политичкој борби, у делатности политичких партија и у предизборним кампањама не значи да се она од риче јавног изражавања става у вези са значајним друштвеним питањима и од изношења овога става пред органима власти било које земље на било ком нивоу. Такав став изражавају искључиво црквени сабори, свештена јерархија и лица која су од њих за то овлашћена. У сваком случају, право изражавања ставова Цркве не сме се препустити државним институцијама, политичким или другим световним организацијама. 5.3. Православне вернике ништа не спречава да учествују у делатностима органа законодавне, извршне и судске власти, као и у политичким организацијама. Осим тога, такво учешће, ако се одвија у складу са учењем Цркве, њеним моралним нормама и њеним званичним ставом у вези са друштвеним питањима, јесте један од облика мисије Цркве у друштву. Верници могу - и позвани су - да, извршавајући своју грађанску дужност, учествују у процесима везаним за избор власти на свим нивоима и да пружају свој допринос сваком морално оправданом потезу државе. Историја Православне Цркве познаје мноштво примера активног ангажовања верника у управљању државом и у делатности политичких и осталих грађанских организација. Таква ангажованост постојала је у различитим системима државног уређења: у апсолутизму, у уставној монархији, у различитим видовима републике. Учешће православних верника у јавном и политичком животу било је отежано само у условима иноверне владавине и режима који је спроводио политику државног атеизма. Учествујући у управљању државом и у политичким активностима, православни верник је дужан да своју делатност заснива на нормама јеванђелског морала, на јединству правде и милосрђа (Пс. 84,11), на старању о духовном и материјалном богатству људи, на љубави према отаџбини, на тежњи да се свет који нас окружује преобрази према Христовим речима. У исто време, хришћанин, ако је политичар или државни службеник, треба јасно да схвати да у условима историјске стварности, а пре свега у контексту нашег подељеног и противречног друштва, већина донетих одлука и предузетих политичких акција доноси корист једном делу друштва, а истовремено ограничава или угрожава интересе и жеље осталих. Многе такве одлуке и акције неизбежно су повезане са грехом или толерисањем греха. Управо због тога се од православног политичара или државника захтева изузетна духовна и морална осетљивост. Хришћанин који се ангажује у области креирања државног и политичког живота треба да има дар нарочитог пожртвовања и самоодрицања. Неопходно је да се пажљиво односи према свом духовном стању, како не би дозволио да његова државна или политичка делатност престане да буде служење и постане нешто што је само себи циљ, што потрањује гордост, похлепу и остале пороке. Треба да има на уму да „или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано... и све у Њему постоји" (Кол. 1,16 - 17). Обраћајући се једном носиоцу власти, светитељ Григорије Богослов је писао: „Ти руководиш заједно са Христом, заједно са Њим управљаш. Од Њега си добио мач." Свети Јован Златоуст вели: „Заиста је цар онај ко побеђује гнев, завист и сладострашће, ко све подређује законима Божјим, ко чува свој ум слободним и не дозвољава да у његовој души победи страст и жудња за задовољствима. Таквог човека бих желео да видим на месту са којег се управља народима, и земљом, и морем, и градовима, и областима, и војскама. Јер, онај ко је подредио душевне страсти разуму, тај ће лако управљати и људима, у складу са Божјим законима... Онај пак ко мисли да руководи људима, а робује гневу, частољубљу и задовољствима, тај... неће знати шта да чини са својом влашћу." 5. 4. Учешће православних верника у делатности органа власти и у политичким активностима може да буде било индивидуално било у оквиру посебних хришћанских (православних) политичких организација или хришћанских (православних) конституената већих политичких удружења. У оба случаја синови и кћери Цркве имају слободу избора и изражавања својих политичких убеђења, доношења одлука и остваривања одговарајуће делатности. Истовремено верници који учествују у државној или политичкој делатности, индивидуално или у оквиру различитих организација, чине то самостално, не поистовећујући свој политички рад са ставом Пуноће Цркве или било које од канонских црквених установа и не иступајући у њихово име. Притом највиша црквена власт не даје посебан благослов за политичку делатност верника. Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве одлучио је 1994. године да сматра допустивим чланство „верника у политичким организацијама и њихова настојања да и сами стварају такве организације које се, у случају да у њиховом имену стоји да су хришћанске и православне, позивају на већу узајамну сарадњу са црквеном јерархијом. Такође је одобрио учешће свештенослужитеља, као и оних који представљају канонске црквене структуре и црквену јерархију, у посебним иницијативама политичких организација и, даље, црквену сарадњу са њима у акцијама које су корисне за Цркву и друштво, под условом да такво учешће и сарадња немају карактер подршке политичким организацијама него да служе стварању атмосфере мира и слоге у народу и у црквеној средини". У аналогној одлуци Архијерејског Сабора из 1997. године посебно се наглашава: „Одобрава се учешће верника у делатности политичких организација и стварање таквих организација са њихове стране под условом да оне у свом саставу немају свештенослужитеље и да врше одговарајуће консултације са црквеном јерархијом. Одлучено је да сличне организације, које учествују у политичким активностима, не могу имати благослов црквене јерархије и не могу иступати у име Цркве. Црквени благослов не могу добити, а у случају да га имају, лишавају га се оне црквено-друштвене организације које воде предизборну кампању, или су увучене у политичку агитацију, или своје мишљење приказују као мишљење Цркве, које, као што је познато, у држави и друштву заступају црквени сабори, Његова Светст Патријарх и Свети Синод. Исто се односи на црквена и црквено-друштвена средства јавног извештавања." Постојање хришћанских (православних) политичких организација, као и хришћанских (православних) огранака ширих политичких удружења, Црква посматра као позитивну појаву, као средство које помаже верницима да заједничким напорима остварују политичку и државну делатност на основу хришћанских духовно-моралних начела. Поменуте организације, иако аутономне у својој делатности, истовремено су дужне да се консултују са црквеном јерархијом ради координације акција приликом заузимања става Цркве о друштвеним питањима. У узајамним односима црквене Пуноће и хришћанских (православних) политичких организација, у чијем деловању учествују православни лаици, као и у односима са појединим православним политичарима н државницима, може доћи до ситуације у којој се изјаве или поступци ових организација и лица суштински разликују од општецрквеног становишта у односу на друштвена питања или се њима омета реализација таквог становишта. У таквим случајевима јерархија утврђује чињеницу размимоилажења у ставовима и обавештава о томе јавност како би се избегле пометње и неспоразуми међу верницима, па и у широким слојевима друштва. Констатација таквог размимоилажења треба да подстакне православног верника који учествује у политичком деловању да размисли о томе да ли његово даље чланство у датој политичкој организацији има смисла и оправдања. Организације православних хришћана не треба да имају карактер тајних друштава, чији су чланови подређени искључиво својим лидерима и стога свесно, чак и на исповести, одбијају да открију суштину делатности своје организације, а камоли да је открију у току консултација са црквеном јерархијом. Црква не може да одобри учешће православних верника, поготову свештенослужитеља, у неправославним друштвима такве врсте, пошто она својим карактером отуђују човека од свецеле преданости Цркви Божјој и њеном канонском устројству. Из књиге: Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Беседа, Нови Сад, 2007. 70- 82 стр. Циљ овог рада јесте да прикаже степен подршке грађана Србије покрету или организацији која би се залагала за остваривање хришћанских вредности у друштву и политици уједињене Европе. Реч је о анкетном питању под бројем 67. у оквиру истраживања “Религиозност у Србији и процес европских интеграција“ које је спроведено током 2010. године на територији Републике Србије на репрезентативном узорку од 1.504 грађана, а које су спровели Хришћански културни центар из Београда у сарадњи са Центром за европске студије из Брисела и Фондацијом Конрад Аденауер. Изразито снажан процес секуларизације европског друштва и уклањање религије и религијског наслеђа (пре свега хришћанског) из јавне сфере све више отвара могућност за формирање широког покрета који би заштитио хришћанске вредности на европском нивоу. У раду су кратко приказани и историјски примери деловања хришћанских политичких покрета и друштвених организација утемељених на хришћанском погледу на свет. КЉУЧНЕ РЕЧИ: хришћанске вредности, политика, друштво Извор: Владимир Марјановић, Религиозност у Србији 2010.Центар за европске студије, Фондација Конрад Аденауер и Хришћански културни центар, Београд, 2009, 181 - 199 стр.
Као и у својој средњовековној прошлости, Србија је данас мултиконфесионална земља у којој је православно хришћанство доминантна религија, а православље уграђено у основе цивилизацијског опредељења Србије. И мада од почетка јединствени у православном свету по утицајима западних институција на сопствени развитак[1], Србија и Срби су увек били чврсти у свом настојању да очувају свој православни идентитет. У средњем веку је ова појава била готово природна. С друге стране, од обнове њене самосталности, политички процеси су често од Србије захтевали значајно прилагођавање западним правилима и моделима, тако да се Србија увек налазила између тежње да буде део европског простора и жеље да никако не одбаци своје православно наслеђе. Православни политичари се у Србији сусрећу с двоструким задатком. Као политичари, морају наћи најбоље начине да прилагоде Србију савременим процесима који су у највећој мери плод напретка Запада. С тим у вези је и вечита тежња да се не доведу у питање вредности православног хришћанства које су им свакако на првом месту. На другој страни, они су и хришћани који морају да воде рачуна о најбољем интересу Цркве, схваћене не као институције, него као литургијске заједнице свих хришћана од првих апостола до данашњег дана. У том смислу желе да државна политика на најбољи начин помири њихове световне задатке и осећај дужности према Цркви. Политичка моћ коју стичу током јавног деловања доводи их у искушење да је примене у корист хришћанске заједнице којој припадају и да и на тај начин потврде вредности које дубоко осећају. Да ли је добро да политичари утичу на црквене послове у Србији, питање је које представља тему овог рада. У трагању за одговором требало би се подсетити како је изгледао однос народа и Цркве, као и државе и Цркве у Србији, и то од обнове њене државности до наших дана, и размислити о могућим поукама које би се из тога могле извући. [1] На пример, Срби су једини православни народ којим су владали православни краљеви, док су остали православни народи имали или кнежеве или цареве. Извор: Драган Шљивић, Црква у плуралистичком друштву, Фондација Конрад Аденауер и Хришћански културни центар, Београд, 2009, 60 - 88 стр.
Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. године у Републици Србији одржан је од 1. до 15. октобра. Према коначним резултатима, које је објавио Републички завод за статистику у публикацији Старост и пол, у Србији има 7.186.862 становника. Број становника се значајно смањио (за 4,15%) у односу на 2002. годину, када је био 7.499.001 становник. Осим тога, повећала се и просечна старост (која износи 42,2 године) за 2%. Просечна старост мушкараца 2011. године износи 40,9 година, а 43,5 године када је реч о женама.[1]
У саопштењу Републичког завода за статистику стоји: „Удео лица старих 65 и више година у укупном становништву Републике Србије износи 17,4%, а удео млађих од 15 година је 14,3%, што указује на то да се налазимо у поодмаклој фази демографског старења. Најнеповољнија ситуација је у Региону Јужне и Источне Србије, где је скоро свако пето лице старије од 64 године.“ [2] Србија је суочена са очигледном демографском ерозијом, а њено становништво је све старије и тихо нестаје. Многобројни су узроци пада броја становника: висок број насилних прекида трудноће, емиграција и одлазак у иностранство, економска и политичка нестабилност и учесталост ратних сукоба. ВИСОКА СТОПА АБОРТУСА Према неким проценама, број насилних прекида трудноће износи преко 150.000 у току једне године. Прилично либералан закон о прекиду трудноће, који је абортус учинио веома доступним, у великој мери доприноси оваквој ситуацији. У нашој земљи се много и често говори о борби против беле куге, али се на плану заштите права нерођеног детета не чини готово ништа. У многим европским земљама, попут Пољске, Кипра, Ирске или Малте, абортус је и данас законски забрањен (карактеристичан је и пример Мађарске која је 2011. године усвојила Устав у коме пише да „фетус и ембрион подлежу заштити од тренутка зачећа“). Наравно да у Србији није изводљиво законом забранити абортус јер би тако нешто било контрапродуктивно. Ипак, потребно је нешто учинити да би се заштитило право нерођеног детета на живот и оборила висока стопа насилних прекида трудноће. Када је реч о овој тематици треба бити веома опрезан и избећи сваку врсту моралистичке или шовинистичке осуде жена које су се определиле за насилан прекид трудноће. Проблем високог броја абортуса је проблем за који смо сви помало одговорни и зато је потребно да се читаво друштво укључи у његово решавање. Потребна је озбиљна и широка национална стратегија која би за циљ имала афирмацију тзв. културе живота. Велики значај могу имати и едукативни програми који би имали за циљ да помогну мушкарцима и женама да се определе за рађање. Неопходно је створити услове и за комплементарност пословних обавеза и породичног живота. Декларативну заштиту брака и породице и краткорочну финансијску помоћ и олакшице треба да замени активна и дугорочна демографска политика афирмације традиционалних породичних вредности на свим друштвеним нивоима, чија ће се делотворност показати и у пракси. Економски услови и материјално благостање јесу веома важни, али не и најважнији када је у питању подстицање рађања. Многе економски развијене земље суочавају се са проблемом ниског наталитета. Парадоксално, богата друштва су често сиромашна децом и више је него јасно да је питање ниског наталитета пре свега питање вредности у одређеном друштву. ОДЛАЗАК У ИНОСТРАНСТВО Млади и образовани људи, који би требало да заузму најзначајнија места у српском друштву, већ деценијама одлазе у развијеније земље, у којима имају прилику да се животно и професионално остваре и обезбеде себи или својој породици миран и квалитетан живот. Процењује се да српска дијаспора броји између 4.000.000 и 5.000.000 људи и углавном је заступљена у земљама Западне Европе, Северне Америке и Аустралије. Нарочито одлазак висококвалификованих стручњака има катастрофалне последице за земљу јер то значи губитак највреднијег дела становништва. За многе Србија није добро место за живот, не само због економске неразвијености, већ и због константне ратне опасности и укупне друштвене нестабилности. РАТНА СТРАДАЊА Србија је само у току двадесетог века доживела две велике демографске катастрофе. У Првом светском рату је изгубила око 1.200.000 становника (највећим делом мушкараца). У Другом светском рату у Југославији је према званичним подацима погинуло 1.706.000 (највећим делом Срба). Ако се у обзир узме и број погинулих, рањених и расељених у току ратова деведесетих година, може се разумети данашња суморна демографска слика. Ратна страдања у прошлости су један од разлога због којих је данас биолошки опстанак српског народа доведен у питање. Потребно је окренути се разумној националној политици заснованој на мирољубивости и дипломатској активности. Србија мора да избегава ратне сукобе, нарочито са великим силама, уколико жели да сачува и обнови своје становништво. Патриотизам у будућности мора бити тако конципиран да подразумева спремност да се за свој народ и земљу ради и живи, а не гине и умире. МОГУЋНОСТ ДЕМОГРАФСКЕ ОБНОВЕ Демографи процењују да ће на следећем попису, предвиђеном за 2021. годину, број становника бити још мањи него на последњем попису. Најважнији српски национални интерес у XXI веку јесте очување и заштита становништва од демографске катастрофе, ратова и економског пропадања. Адекватан одговор на реалну могућност биолошког нестанка српског народа јесте у радикалној промени владајућег система вредности. Не може се становништво демографски обновити ако се садашње и будуће генерације васпитавају на вредностима индивидуализма, егоизма и материјализма. Излаз је у духовној обнови, јачању хришћанских, породичних вредности и чврстом традиционалном систему вредности прилагођеном новим околностима, новом времену и новим искушењима. Извор: Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. године у Републици Србији, Књига 2: Старост и пол , Конфернеција за новинаре 14. децембар 2012. године, Републички завод за статистику, http://media.popis2011.stat.rs/2012/publikacije/Saopstenje14%20decembarKnjiga2%20_srb.pdf – приступљено 31. 1. 2013. године. -------------------- ФУСНОТЕ [1] Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. године у Републици Србији, Књига 2: Старост и пол, Саопштење за јавност, 14.12 2011. године, Републички завод за статистику [2] Исто |
Details
AuthorWrite something about yourself. No need to be fancy, just an overview. Archives
February 2022
Categories |